Piše: Rade BERAK
Banja Luka, krajiška lepotica i grad slavnog Petra Kočića, bila je naša sledeća destinacija. Nekada je taj grad koji je u poslednje četiri decenije rapidno porastao, bio “grad žena”, što će reći da je odnos ženske i muške populacije bio 9:1 (rekoše mi da je danas opao na 7:1). Ali, pođimo redom. Moja supruga Cveta, s pravom reče, da bi Banja Luku uvek izabrala “pre Beograda”. U najmanju ruku sam se složio s tim.
Poučeni ranijim iskustvom, ovoga puta odlučismo da iznajmimo auto i to na 64 dana. Srećom, našao sam automatik inače bih sa menjačem imao problema, iako sam upravo sa njim polagao vozački nekada davno. Ford Focus je imao i perfektnu klimu za hlađenje što je moju lepšu (i bolju) polovinu obradovalo. A kako i ne bi kad je temperatura kucala oko 40 stepeni.
Krenusmo Milošem Velikim ka hrvatskoj granici. Bi mi malo neobično da vozim desnom stranom i da je volan na levoj strani ali prateći ostale učesnike u saobraćaju, brzo sam “došao sebi”.
Put je dobar i cepamo 130 na sat. Unapred sam bio upozoren da pazim na prekršaje jer su kazne drakonske. Na granici Batrovci sa srpske strane, odnosno Bajakovo sa hrvatske, nismo se dugo zadržali bez obzira što je bio kraj juna. I, što je najvažnije, i pored pozamašnog prtljaga (moja Cveta vuče robe za godinu dana), prošli smo bez problema. Usput se naplaćasmo putarina. Primetih da autoput kroz Hrvatsku, iako su, kako vole da se hvale u EU, nije bolji od onog u Srbiji.
U Okučanima skrenusmo ka Republici Srpskoj, iliti BiH, ali retko ko to tako naziva. Na prelazu u Gradišci mladi policajac, videvši beogradsku registraciju samo nam veselo mahnu rukom da prođemo. To će nam kasnije stvoriti mali problem pri izlasku.
Modernim putem i opet uz plaćanje stigosmo do Trna, predgrađa Banja Luke gde se na benzinskoj pumpi “Nešković”, po dogovoru, nađosmo sa našim domaćinom, prijateljem i, kasnije ćemo otkriti, daljim rođakom Goranom Đurićem. Susret je srdačan i pun emocija jer se dogodio posle punih devet godina.
Prateći Goranov auto stigosmo ubrzo do njegove porodične kuće. Tamo nas dočekaše njegova prelepa i predobra supruga Dragana i sinovi Danilo i Vuk. U međuvremenu nam je stigao i šurak Kosta Avramovski koji je već bio na odmoru u Ohridu te je izrazio želju da nam se pridruži na nedelju dana u BiH. On je inače stigao preko Zagreba jer je avion Skoplje – Beograd bio otkazan.
Pogleda na Vrbas iz bungalova u kojem smo bili smešteni
Kraj lepog i mirnog Vrbasa
Doručak ispod gaziba pposeban doživljaj
Prelep prizor na imanju “Paša” hotela
Brod kao kafe bar
Gazda Damir i Kosta
Naša lepotica Cveta uživa ispod gaziba na obali Vrbasa
Živeli: Kosta sa “Jelenom” a Rade sa “Nektarom”. Frizura boli glava.
“Australijanci” kafenišu u hotelu “Paša”: Cveta, Rade i Kosta
Smestismo se u hotelu “Paša” u Klašnicama, na samoj obali pitomog Vrbasa. Ambijent je prelep i opušten, a pogled na talase reke sa terase restorana je nezaboravan. Zaista čarobna atmosfera. Tu su nas gazde, braća blizanci Dario i Mario tretirali kao kraljeve.
Na ušću Vrbanje u Vrbas: Goran Đurić i Kosta Avramovski
Naveče je sledila večera u restoranu “Stara Ada” na ušću Vrbanje u Vrbas. Ambijent prelep, osoblje ljubazno i profesionalno a hrana – prste da poližeš. Za tu večeru nas veže i anegdota čiji je kreator bio Kosta.
Večara u “Staroj Adi”: Dragana, Cveta, Rade, Goran i Kosta
Kad je konobar pitao kakvu salatu želimo, Kosta je tražio “makedonsku”. Svi ga začuđeno pogledasmo, ali Kole je bio uporan. Konobar, rukovodeći se parolom da je “gost uvek u pravu” prihvati objašnjenje od “kuvara” Koste, šta je zapravo salata južnog srpskog suseda. Kuvar se prihvatio izazova i naš Makedonac bi poslužen po zahtevu. Da je bude zabune srpska i makedonska salata su skoro identične. Razlika je što se u makedonsku stavlja pečena ljupljena paprika i maslinke a u srpsku ljuta papričica.
Sa Vukom Đurićem u “Agape”
Najbolji stejk na svetu u “Agape” restoranu
Kosta je dobio unuka pa nas je častio u “Agape”: Cveta, Dragana, Kosta, Goran, Vuk i Rade
Oproštajna večera u “Agape”: Danilo, Dragana, Cveta, Goran, Rade i Vuk
Banja Luka je prepuna restorana. Ne zna se koji je bolji i lepši. Meni lično najveći utisak ostavio je “Agape” koji se nalazi u strogom centru grada, odmah do čuvene robne kuće “Boska”, na trećem spratu. Posetili smo ga sva puta. Prvi put nas je častio Kosta koji je dobio unuka Nou (Noah, a Kole ga zove Novak) od najmlađe ćerke Katarine, a drugi put je bila “oproštajna” na koju nas je izveo Goran Đurić sa porodicom. Ono što je zanimljivo, vlasnica ovog po svemu, svetskog restorana je Gorica, ćerka predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Tu sam jeo (u oba navrata) najbolji “pepper steak” sa sosom od pečurki i pekarskim krompirom. I ovo je bila neka moja “kombinacija” koja je odudarala od jelovnika. Svima koji posete Banja Luku najtoplije preporučujem ovaj restoran.
Ko ovo može pojesti: Džinovska palačinka u “Milky”
Milky poslastičarnicu, poznatu po džinovskim palačinkama koje su toliko raznovrsne i bogate da je podvig pojesti pola, posetili smo tik pred ogroman pljusak koji se sručio na Banja Luku. Kiša je ulice pretvorila u brze potoke. Srećom mi smo bili pokriveni i čekali smo da “kataklizma” prođe. I tu nas je Kosta do suza nasmejao. U moru raznovrsnih palačinki on je zanemario jelovnik i zahtevao je nešto posebno. Desilo se da mu je konobarica donela praznu palačinku. Njegova reakcija je bila za filmske špice. Začuđeno je pogledao mladu devojku i na engleskom joj rekao: “You got a be joking” (mora da se šalite), pa je brže-bolje otrčao do šefa da uloži “protestnu notu”.
Ispred “Slapa” Vuk probava neki stari motor na četiri točka
Old tajmeri: Mercedesi od pre Drugog svetskog rata
Svratili smo i u naselje Novoselija, u restoran „Slap”. U njegovom predvorju je prava kolekcija starih stvari što ga čini jedinstvenim. Tu su stari automobili i motori. Pažnju mi je privukao model „mercedesa” iz 1936. godine, a tu je i motor iz 1939. godine.
Unutar u restoranu je mnogi starih predmeta: foto-aparati, pisaće mašine, testere, drveni plug, harmonike, gitare, tambure, klavir, kubure, vrčevi, mlinovi za kafu, ibrici, kose, grablje, brusevi, stare puške i pištolji, čekići, krčazi, vespe, točkovi za konjska kola… Posebno je impresivna kolekcija od 52 radio-aparata. Vlasnik restorana Mithat Hajdarpašić, poznatiji kao Mitko, je po struci saobraćajni tehničar i sve te stare predmete lično restaurira.
Tu smo se okrepili posle dinamičnog dana i posete čuvenom jezeru Balkana kod Mrkonjić grada o čemu će biti priče u posebnom članku.
Kolege, prijatelji, rođaci: Rade i Goran u bašti Hotela Bosna u Banja Luci
Večito prijateljstvo: Iako smo se dan ranije pozdravili, Dragana Đurić nije odolela a da ne dođe još jednom da se pozdravi sa Cvetom u restoranu “Debela Berta” ispred Hotela Bosna
Za nezaborav je i kultni hotel “Bosna” u kojem smo prespavali zadnju noć pred polazak za Beograd u drugoj polovini avgusta. Hotel je i dalje jedna od ikona ovog grada. To je mesto koje svim gostima i posetiocima, kroz raznovrsne sadržaje, pruža osećaj luksuza i komfora. Kvalitetan odmor, vrhunska jela i gostoprimstvo osoblja hotela garantuju potpuni užitak prilikom boravka.
Vredno spomena je i restoran “My Way” koji, mnogi su mi rekli, servira najbolje pečenje u kraju. Uverili smo se i ne bih da demantujem.
Ispred hrama Hrista Spasitelja
Tokom boravka u Banja Luci u nekoliko navrata, posetili smo, osim restorana i mnoga druga značajna mesta. Pre svega Saborni hram Hrista Spasitelja.
Za čitaoce koji nisu upućeni, evo malo istorije o Hramu. Crkva Svete Trojice je napravljena između dva svetska rata u centru Banje Luke. Izgradnja hrama trajala je od 1925. do 1929, a svečano je osvećena na Spasovdan 1939. godine. Prilikom nemačkog bombardovanja, 12. aprila 1941, hram je pogođen i znatno je oštećen oltarski dio (apsida). U maju iste godine ustaše su hram proglasile „ruglom grada“ i naredili Srbima, Jevrejima i Romima da ga, ciglu po ciglu, u potpunosti sruše.
Posle Drugog svjetskog rata, za više od pola veka, mnoge su građevine obnovljene, ali za porušeni Saborni hram nije bila dozvoljena obnova, već je na mestu na kome se nalazio izgrađen spomenik palim borcima. Početkom devedesetih godina banjalučka crkvena opština dobila je dozvolu za obnovu porušenog hrama, a spomenik palim borcima premešten je na obližnju lokaciju, takođe u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve. Obnova hrama započela je 1993. godine kada su osveštani temelji. Ovaj svečani čin obavio je patrijarh srpski Pavle sa arhijerejima i sveštenstvom Srpske pravoslavne crkve. Hram je obnovljen pod imenom Saborni hram Hrista Spasitelja, jer je u međuvremenu u Banja Luci (1963—1969) izgrađen hram koji je dobio ime Svete trojice, kao uspomenu na onaj porušeni, a za koji su pravoslavni Srbi mislili da ga nikada više neće moći obnoviti…
Srećom jesu i on je istinska lepotica grada.
Hram Svete Trojice
Onda smo posetili i hram Svete Trojice u čijoj porti se nalazi i Vladičanski dvor episkopa banjalučkog. Potom Narodnu biblioteku Republike Srpske, park Petra Kočića (mnogi kažu da je nekada park bio lepši, zeleniji… drugi misle kako je danas moderniji. Uglavnom, iz mojih mladih dana, znam da su tu mnogi provodili sate čejajući autobus za njihove destinacije i okrepljujući se ukusnim banjalučkim ćevapom sa obližnje autobuske stanice, a mnogi od njih su jednostavno uživali u ukusu svežeg somuna). Nije mogla izostati ni nezaobilazna Gospodska ulica… Poznati banjalučki kantautor Boris Režak objavio je pesmu pod nazivom “Gospodska ulica”, a koja je zapravo ljubavna priča posvećena Banja Luci. Pesma je nastala u saradnji sa Bebom Balašević, koja je autor stihova poput: “Gospodska ulica, septembar, bašte pune osmijeha… I svi se redom znamo, dobri ljudi, moj dobar grad…”. Doduše, mi smo bili krajem avgusta ali se ovde nema ništa ni dodati ni oduzeti.
Naravno i Banski dvor takođe jedna od ikona grada na Vrbasu (naslovna slika)…
U čuvenu robnu kuću “Boska” nismo stigli otići ali je Cveta Šoping centar “Delta”, koji je na svetskom nivou, prosto “terorisala”. Zato smo stvari pri povratku za Australiju poslali kargom.
Uspomrena na stara dobra vremena
Jezero pored istoimenog restorana je prelepo
Goran me je odvezao u blic posetu na još nekoliko značajnih mesta, između ostalog i do restorana “Jezero” gde su nekada nastupala i boravila najeminentnija imena estrade i kulturnog života. Nažalost, danas zvrji prazan, čekajući nekoga da ga kupi i vrati iz “mrtvih”.
Teško je nabrojati gde smo sve i šta videli u Banja Luci, ali je jedno sigurno da me svaki rastanak sa njom učini tužnim i kroz glavu, hteli ne hteli, proleti vam ono “i ko zna kad”. Da se nadam da će to “kad” biti mnogo pre od one pauze od devet godina. Jer, koliko su god susreti radosni, toliko su i rastanci tužni.
Moj sledeći deo, pomera se malo južnije, pa će slediti priča o najlepšem selu na svetu – Grabovici.
Do čitanja.
