PIŠE: RADE BERAK
U restoranu motela/hotela “Paša” sreli smo se sa osobom koja mi mnogo znači. Do susreta je došlo posle 46 godina! Bilo smo školski drugovi u Sarajevu 70-tih a onda su nas putevi odveli na razne strane. Dragoljub Stevović, moj dragi Kragujevčanin, došao je iz Slovenije do Banja Luke sa suprugom Jordanom da me vidi. Divan gest dobrog čoveka i jednog od najboljih drugara. Provedosmo u druženju nekoliko sati, pretresosmo uspomene i sećanja na nezaboravne dane. U hotelu Paša pored divnog Vrbasa. Naravno, društvo su nam pravile naše lepše polovine – Jordanka (Slovenka) i Cveta (Makedonka). Bila je to mini EX-YU. Hvala Dragoljube! Kao što rekoh u prethodnom nastavku opširnije o tom i susretu sa druga dva drugara biće u posebnom članku.
Sa Stevovićima u hotelu “Paša” u Banja Luci
Doručak sa Cvetom u hotelu “Paša”
Pogled na Vrbas reku iz bašte hotela “Paša”
Nakon što smo prespavali u motelu “Paša” koji je smešten na obali prelepe reke Vrbas i predstavlja idealno mesto za odmor i relaksaciju, gde sam pogled iz letnje bašte na vodu čini prijatan i spektakularnom osećaj. Tu smo imali poslednji doručak u hotelu i jedno veliko hvala gazdi Dariju i predivnom osoblju na gostoprimstvu. Doviđenja do sledeći put.
Goran Đurić sa sinom Vukom na vidikovcu pored motela “Kanjon”
I ovoga puta, prateći Gorana i njegovu suprugu Draganu, te sinove Danila i Vuka, krenusmo ka Kneževu i to putem preko Karanovca i Javorana. Goran je želeo, bez obzira što je put prilično loš sa mnoštvom rupa, da me “vrati u detinjstvo” kada san tim putem mnogo puta prolazio budući da su mi pokojni roditelji živeli na kneževskoj opštini. Nismo se tu zadržavali nego smo dolinom reke Ugar skrenuli prema Travniku.
Proći pored motela “Kanjon” a ne zastati makar ba kafu, bio bi zločin. Ovaj prelepo ugostiteljski objekat, uz bistru, hladnu i brzu reku Ugar, okružen šumom i čistim planinskim vazduhom, pravi je raj za turiste i svakog prolaznika.
U sklopu motela se nalaze i tri smeštajna prostora, sa zasebnim kupatilima i klima uređajima. Pored toga što je motel raj za sva čula, tu je i restoran koji je oaza hedonizma. Savršen spoj modernog i tradicionalnog. Za poseban ugođaj uživanja u hrani zaslužan je šef kuhinje koji je na osnovu svog bogatog iskustva kreirao jedinstven meni, a jela spremljena od organskih namirnica su pravi izbor za porodični ručak.
Pored motela je i vidikovac koji je po informaciji koju sam dobio, kao poklon donirao američki Ambasador u BiH.
BABANOVAC
Posle okrepljenja krenusmo pored Ugra i nakon što smo prošli pored Gostilja, skrenusmo ulevo prema Babanovcu koji je glavna atrakcija na planini Vlašić. Smestismo se u hotelu “Central” gde nas je na recepciji dočekala mlada i lepa godpođa Mirsada, rodom iz Šipraga koje su oko 10 km udaljene od Goranove i moje rodne Grabovice. Hotel je vrhunski po svemu. Počev od gazde i gazdarice pa preko svih zaposlenih sa kvalitetnom i bogatom hranom. Pored bazena koji je na vrhu hotela u njemu su se za vreme našeg boravka održavale i audicije za Miss turizma BiH. Zaista je milina bila posmatrati te mlade devojke željne slave u uspeha kako graciozno paradiraju u restoranu.
Ovde su nekada skakali najbolji svetski skijaši-skakači
Planina Vlašić, geografski gledano je centar BiH. Njen najviši vrh je Paljenik sa nadmorskom visinom od 1.933 metara. Čuvena je po pašnjacima, stočarstvu i siru. Najbliže je gradu Travniku na koji se sa vrha pruža nezaboravan pogled.
Toponim je izveden od reči “Vlasi”, što je sinonim za transhumantni narod, to jest, onaj koji se sa stokom, stalno seli sezonski i geografski. Akademici poput Marka Vega smatraju da su Vlasi, ostatak Rimskog carstva, doneli jedan od zaštitnih znakova Vlašića, vlašićki sir, oko 1000. godine. Prvobitno se pravi od svežeg ovčijeg, ali i kravljeg mleka, a potom ostavljen da sazri za dva do tri meseca. Usavršavanjem recepta, Vlasi su preneli tradiciju i na stočare sa okolnih planina. Danas se sir proizvodi u celom kraju i smatra se jednom od tradicija regiona. Pored sira, tu su još dva zaštitna znaka, tornjak pas i ovca pramenka. Veruje se da je tornjak postojao više od jednog milenijuma, uzgajan da bi čuvao od vukova i medveda. Njegova etimologija se vezuje za novolatinski torni acca, „okreni ovamo“.
Planina je veliki centar zimskog turizma zbog odličnog smeštaja za skijanje, snoubording i druge zimske sportove. Takođe je popularna destinacija za letnji i eko turizam sa brojnim pešačkim stazama i neometanim područjima divljine.
Cveta hrani medveda Teddy-a
Na ručku sa Đurićima ispred Vlašićke kolibe
Cveta i Dragana kafenišu i “tračaju” na Vlašiću
Za četiri dana boravka posetili smo par restorana a najviše puta “Vlašićka koliba” gde je sve vrhunsko, od usluge do kvaliteta hrane. Primetio sam mnogo turista iz arapskih zemalja ali lokalno stanovništvo nije baš blagonaklono prema njima. Tako smo sedeći u bašti restorana čuli kada je menadžer istog koji nas je služio konobarima doviknuo “nema večere za Arape”! Posle kada je isti pri kraju radnog vremena seo sa nama rekao nam je da su gosti sa Bliskog istoka, “drski”, “arogantni” i da “kradu posude, eksajg i čaše”… Nije me to iznenadilo uopšte.
Jedna od atrakcija na Vlašiću je i takozvani Eko-FIS “Vlašić”. Tu smo pored prelepo uređenih staza i ribnjaka, videli i neke životinje, poput mrkog medveda, jelena, srne… šta više medu po imenu Teddy smo iz ruke, kriz rešetke, hranili hlebom. Baš kao i njegovu “devojku” mečku po imenu Gary koja je bila i odvojenom kavezu ali povezanom nekom vrstom žičanog tunela koji se otvara u doba parenja. Iako je Cveta bila prvi put u životu u prilici da uživo i tako blizu vidi medveda, ono što me rastužilo je što sam vide ogromnu tugu i depresiju u očima tim predivnih životinja. Medved je divlja životinja i njegovo mesto je u prirodi, na slobodi, a nje u visokim šumama Vlašića ima do mile volje. Držati ga u kavezu je zločin san po sebi.
Sa nezaboravnim školskim drugom Hazimom Tahirovićm na večeri u hotelu “Central”
Jedan od momenata koji će mi zauvek ostati u sećanju je susret sa još jednim školskim drugom iz Sarajeva, Hazimom Tahirovićem. I on je u vreme silnih poplava u toj bivšoj YU republici, iz Pivke gde živi, krenuo put Vlašića sa jedinim ciljem da se vidimo. Predivan gest koji nikada neću zaboraviti. I o tom susretu u posebnoj priči koju sam najavio.
Cveta se osvežava u motelu “Jotan”
Posle Vlašića koji smo ostavili iza nas, naša sledeća, unapred rezervisana destinacija, bio je pitureskni gradić Teslić, tačnije čuvena Banja Vrućica u njegovoj neposrednoj blizini.
Već viđeno i obavezno, opet smo nakratko svratili u motel “Kanjon”. Na ulazu u Kotor Varoš, sa kneževske strane, Đurići skrenuše levo prema Banja Luci, a mi desno prema Obodniku pa levo prema Maslovarama.
Na planini Borja, zastadosmo kod motela “Jotan”, koji se nalazi preko puta skretnice za Hajdučke vode. Razlog je bio da popijemo kafu i da Cveta obavi neizbežni “fumare”.
I onda, preko Pribinića, stigosmo do Teslića, ali se nismo tu zadržavali, nego produžismo ka čuvenoj banji.
TESLIĆ I VRUĆICA – RAJ NA ZEMLJI
Banja Vrućica kod Teslića je Božiji dar. Lepotu prirode je teško rečima opisati. Sve je na svetskom nivou, od usluge, hrane, čistoće… strogo preporučujem. Vrhunski lekari će vam po želji preporučiti terapiju koja će vas tokom boravka preporoditi. Mi smo bili smešteni u jednom od nekoliko hotela j to najboljem po imenu “Kardial”. Hrana je u njemu vrhunska a osoblje veoma profesionalno i predano poslu kojim se bavi.
Tu u maloj prodavnici u foajeu ispred recepcije, kupio san i kožnu mušku torbicu manjih (pristojnih) dimenzija. U stvari još na Vlašiću sam dobio “kritiku” od predivne osobe kakva je Dragana Đurić koja mi je zamerila što nosim poveću torbicu koju sam doneo iz Australije i neodoljivo podsećam na poštara. Poslušao sam je bez komentara.
UKRATKO O BANJI VRUĆICI
Banja Vrućica se nalazi nadomak grada Teslića u dolini reke Usore, sa poznatim izvorištima termomineralnih voda koja su korištena još u vreme starih Rimljana. Lekovitost mineralne vode banje Vrućice koristili su pored Rimljana i Turci, koji su njen značaj podigli do samog kulta. Zdravstveno turistički centar Banja Vrućica se nalazi u središnjem delu Republike Srpske i Bosne i Hercegovine. Obgrljen je blagim brežuljcima, obroncima planine Borja, obraslim gustom belogoričnom i crnogoričnom šumom.Danas je to najopremljeniji centar za prevenciju, lečenje, rehabilitaciju, turizam, ugostiteljstvo, kongrese, seminare i rekreaciju. Banjski kompleks, koji se sastoji od četiri hotela, smešten je u uređenom i prostranom parku i raspolaže sa dovoljno kapaciteta za održavanje seminara, kongresa, što ga čini najvećim centrom za kongresni turizam u Bosni i Hercegovini.
Banjski kompleks raspolaže sa kuglanom, bazenom, trim kabinetom, saunom i terenima za fudbal, rukomet, košarku, odbojku, tenis i stoni tenis.
Umereno kontinentalna klima, zajedno sa termomineralnom vodom, poklanjaju opuštajući čist vazduh i, u miru i tišini, zdravlje…
Obožavam inače prirodu. Svako jutro sam, nakon rutinskih kardio vežbi, odlazio na hodanje (oni to zovu šetnjom ali sudeći po mom adrenalinu ja sam skoro trčao), 4-5 kilometara kroz šumu iznad banje Vrućice, po prilično dobro uređenim stazama. Sve do česme iz koje teče hladna izvorska voda za piće. Usput bukova šuma vam pruža neverovatno pitureskne prizore i svakako daje neophodni kiseonik. Tu je i bezbroj klupa na kojima se možete po potrebi odmoriti. Milina!
Pogled na crkvu iz hotelske sobe
Odmah do Banje, odvojena mostićem je Crkva Vaznesenja Gospodnjeg koja je istinska lepotica. U prvom navratu posetili smo je noću i to samo s polja. Sa onim reflektorima ona celu noć stoji osvetljena i pogled na nju je impresivan.
Susret sa Grabovčanima i ostalima
Život je pun iznenađenja i to je puno puta dokazano. U banji Vrućici sretoh grupu mojih sugrađana iz Grabovice i okoline. Prijatno druženje potraja duboko u noć.
Odlučili smo da krenemo i u opširni šetnju sa Cvetom po imanju anje Vrućice. Sve je tamo prelepo – od samih objekata, ljubaznog osoblja, do raznovrsnog drveća (bukva, hrast, javor, orah, jasen, breza, bor, jela, omorika…) i malog potočića koji veselo žubori i odlazi u reku Usoru a odatle sve do Crnog Mora.
Susret sa nastavnikom iz osnovne škole Milanom Obradovićem i njegovom suprugom Vukicom, nakon 1973. godine
Doživeo sam i jedno prijatno iznenađenje. U banji sam sreo mog nekadašnjeg nastavnika srpsko-hrvatskog iz osnovne škole u Grabovici (početak 70-tih), Milana Obradovića i njegovu suprugu Vukicu. Oni danas u penzionerskim danima žive u Šipragama. Onako u nekom blic-krigu, “prelistavamo” uspomene iz školskih dana.
Prelepa Tijana Martinović (desno) i njena radnica su “doterali” Cvetu
U Tesliću, u kafeu “Vuk”
Kako sve ima kraj, tako je i naše devetodnevno boravljenje u banji Vrućici došlo do završetka. Puni lepih utisaka, sa setom, krenusmo natrag ka Tesliću. Dvočasovni boravak u tom lepom gradiću imao je svoje čari. Cveta je otišla u čuveni salon “Ooh-La-La” kod vlasnice Tijane Martinović, dobitnice mnogih domaćih i stranih nagrada, da sredi (permanentno) obrve. Kad vidite Cvetu biće vam jasno kakav velemajstor je Tijana. Ja sam za to vreme malo “lutao”ovim živopisnom gradićem da ubijem vreme.
Poslednji pozdrav Hajdučkim vodama
Na povratku za Grabovicu, svratismo i prenoćismo na Hajdučkim vodama, mestu koje najtoplije preporučujem svima. O tom čarobnom mestu sam posao u ranijim nastavcima ovog “Putopisa” pa se ne bih tu više zadržavao.
Kad Cveta i Žika zapevaju
Sa školskim drugom iz osnovne Jelenkom Narićem
Sa Đekanović damama Mirom i Petrom
Emotivan susret sa Đurđijom Božić koja mi je bila idol u dečijim danima
DERNEK KOD MIRE I ŽIKE
U Grabovici smo bili gosti kod divnih ljudi – Mire i Žike Đekanovića koji su Cveti i meni u čast priredili pravi dernek. Žikin brat Žare bio je zadužen za teleću čorbu dok se prase okretalo na ražnju. Njegova supruga Petra je uz jetrvu Miru bila glavni nosilac pripreme i realizacije. Pilo se, pevalo i sviralo pri čemu su se istakli domaćin i Boro Stupar, moj ujak. Tu sam sreo i školskog druga iz osnovne škole Jelenka Narića koga sam poslednji put video ravno pre 50 godina. Sa njim sam nakratko skoknuo i do Grabovačke Rijeke.
Cveta sa ujakom Borisom Stuparom ispred njegove kuće u Grabovici
Ostadosmo kod dragih fomaćina fo dva ujutro. Uz pesme i šegu se rastadosmo, te prespavasmo kod ujaka Borisa koji je komšija od Đekanovića.
Hvala ovim predivnim ljudima na gostoprimstvu i svima koji su bili deo prelepog druženja.
Sa našim dragim Beracima: Slavko, Đuka, Cveta, Zora i Goran
Pre nego što ćemo dan krenuti za Banja Luku, obiđosmo još jednom grobove najmilijih, pozdravi smo se ujakom, a potom posetismo i naše Berake. Oni su nas najsrdačnije dočekali i ispratili.
Sa Đurićima na oproštajnoj večeri u restoranu “Agape” u centru Banja Luke
Stigosmo u Banja Luku naveče, smestismo se u čuvenom hotelu “Bosna”, te se osvežismo u bašti uz “Nektar” hladno pivce zajedno sa Đurićima. Sledio je odlazak na oproštajnu večeru.
Dragana Đurić je još jednom došla ujutro da nas isprati ispred hotela “Bosna”
Na večeri u restoranu “Agape” u Banja Luci sa predragim prijateljima i ljudima koji su nam bili na raspolaganju tokom čitavom boravka na odmoru. U pitanju su Dragana i Goran Đurić i njihovo sinovi Danilo i Vuk.
Restoran Agape Gorice Dodik strogo preporučujem jer je tako sve vrhunsko i tamo sam jeo (dva puta) najbolji steak na žaru ikada u životu.
Usput smo prošli pored “Kafe Putin” sa lutkom njegovog lika na ulazu samo je tu ruski lider predstavljen dvometrašem (!)
(Pre)teška srca se rastadosmo sa Đurićima. Bilo je i suza i to onih najiskrenijih. Uvek sam govorio da “koliko god su susreti prijatni i lepi, toliko su rastanci bolni i tužni”.
Ali, Dragana je sutradan ujutro “doletela” danas isprati i posle rastanka. Na pauzi za jutarnju kafu, došla je ispred hotela “Bosna” gde je ostala pola sata, popila kafu sa nama i onda očiju punih suza otrčala niz ulicu.
Mi smo za nekih desetak minuta već bili na putu za Beograd.
