Miodrag Mića Jakšić, svetski priznati svestrani umetnik, vrhunski je srpski književnik, arhitekta, producent, pesnik, osnivač, glavni i odgovorni urednik, izdavač, voditelj, novinar, slikar, dizajner, predsednik, direktor, reditelj, itd… koji je na radost mnogobrojne publike i prijatelja, ponovo došao u Čikago. Podsetićemo na kratko naše cenjene čitaoce pre intervjua, sa delom njegove impresivne karijere, jer su umetnička dela koja je ostvario od ogromnog značaja za srpsku kulturu i za kulturu naroda van naše zemlje sa kojima je sarađivao.
Miodrag Jakšić, objavio je do sada 20 knjiga prevedenih na 20 stranih jezika. Među njima je i knjiga “Imam vremena još samo da te volim” koju je prošle godine premijerno predstavio oduševljenoj čikaškoj publici. Učestvovao je na 10 svetskih festivala kao producent igranog filma “Povratak” (2017) i dokumentarno-igranim filmom “Vrata Srbije”, “Mojsinska sveta gora” (2013), kao i TV serijale “Beogradski rock-end-rol nova scena” itd. Za PGP RTS objavio je muzički disk za decu “Da se okreće zemlja prestati neće” na kojem njegove pesme pevaju velike zvezde: Željko Samardžić, Bora Đorđević, Slađana Milošević, Ivana Peters, itd, sa dečijim horom RTS i horom Kolibri. Predsednik je Matice iseljenika Srba u regionu od 2017. godine. Organizovao je preko 200 umetničkih programa srpskih umetnika i celog sveta, izložbe slika i fotografija, književne večeri, promocije, diskusije, tribine, muzičke koncerte, pozorišne predstave itd. Za svoj istaknuti rad nagrađivan je visokim priznanjima u zemlji i svetu:
“World Roseta” Instambul u Turskoj, Godišnja nagrada Saveza pisaca Belorusije, Godišnja naagrada Književnog društva Hrvatske, Srebrno Gašino oro, Vidovdanska povelja Saveza Srba u Rumuniji, Oktobarska nagrada grada Inđija, Prva nagrada Olimpik festivala u Turskoj, Zlatna medalja Tesline naučne fondacije u Filadelfiji i mnoge druge nagrade…
Povod našeg razgovora je pozorišna komedija “Dupljaci” koju je režirao sa Igorom Obradovićem i koja je izazvala veliko interesovanje u Čikagu i okolini.
Odavno nije neka pozorišna predstava uspela tako da zainteresuje javnost u Čikagu kao što su to uradili “Dupljaci”. Recite nam kog je karaktera ovaj komad i ko ga je napisao?
“Dupljaci” su crna komedija našeg srpskog i balkanskog karaktera koju je Dragiša Kašiković napisao sredinom 1970-tih u Čikagu, ali koja u međuvremenu uopšte nije izgubila na aktuelnosti. Na sreću ili žalost, mi smo isti ili prilično nalik onima koji su živeli na Balkanu ili dolazili ovde u Ameriku, u potrazi za boljim životom pre 50 godina.
“Dupljaci” su ujedno i prva premijera novog, Srpskog dramskog pozorišta, koje je nedavno osnovano u Lyonsu, pri Kulturno-sportskom centru “Nikola Tesla” i crkvi Svetog Nikole.
Premijera je zakazana za 25. novembar 2023. godine u Kulturno-sportskom centru “Nikola Tesla” u Lajonsu. (Lyons).
Upoznajte nas bolje sa autorom Dragišom Kašikovićem, njegovim radom i tragičnom sudbinom koja ga je zadesila, kao i sa Vašom postavkom na scenu “Dupljaka” u Srbiji…
Pozorišni komad „Dupljaci“ – komedija u četiri čina, napisao je Dragiša Kašiković (1932-1977), srpski pisac, prevodilac, novinar, slikar i emigrant. Srbin iz Bosne. Komad „Dupljaci“ napisao je u Čikagu, gde je živeo i radio, kao slobodni intelektualac, uređujući list „Sloboda“, glasilo najstarije i najvažnije srpske organizacije u svetu – Srpske narodne odbrane. Kašiković je bio nesalomivi borac za srpsku stvar, za iskrene vrednosti našeg naroda i protivnik Brozovog komunizma. Pisao je članke, proglase, eseje, na nekoliko jezika objašnjavajući svetu kakvo je zlo komunistički režim, koji upravlja njegovom rodnom zemljom. Ubijen je zbog svojih stavova, na zverski način u Čikagu 1977. godine, u redakciji lista Sloboda“ gde je uređivao novi broj, od strane agenata jugoslovenske UDBE, sa više od četrdeset uboda nožem. Uz njega ubijena je i njegova poćerka, devojčica od devet godina, Ivanka Milošević, na istovetan, jeziv, za čikaške prilike nikada zabeležen način. Ovo ubistvo do danas nije procesuirano, a svi detalji istrage i svi dokumenti su pod „katancem“ i nisu dostupni javnosti.
Godine 1994. sam sa bratom i grupom prijatelja na scenu prvi put postavio „Dupljake“ i bila je to svetska premijera ovog briljantnog teksta. Igrali smo Dragišinu predstavu širom Srbije, pre svega sa željom da afirmišemo njegovo ime i delo i da Srbiji, koja je tek tih godina počinjala nacionalno da se uspravlja ukažemo na besmrtnu vrednost jednog od velikana srpske nacionalne misli i delatnika koji je čitavoga svoga života, neumorno radio na ozdravljenju srpske nacionalne svesti i skidanja komunističkih okova sa bremena Srbije i srpskog naroda. Tih godina objavljene su i Dragišine knjige „Dupljaci“ i zbirka aforizama „Partija te tuži, partija ti sudi“ a ustanovljena je i nagrada „Dragiša Kašiković“ koja se dodeljuje
i danas u Beogradu.
Šta Vas je motivisalo da režirate prdstavu “Dupljaci “u Čikagu?
Trideset godina posle svetske premijere, sa prijateljima iz Srpskog dramskog pozorišta u Čikagu, sa divnim srpskim mladićima i devojkama, glumcima, u najvećem srpskom gradu posle Beograda, odlučili smo da iznova damo sjaj Kašikovićevoj, satiričnoj komediji jedne epohe, sedamdesetih godina Dvadesetog veka, postavljajući je na novu scenu, novog Srpskog kulturnog centra „Nikola Tesla“.
Dragišini živopisni likovi u drami-komediji „Dupljaci“, u izvođenju uglednih srpskih novinara, glumaca, privrednika i njihove dece, ovde u Čikagu, iznova će, uz osmehe koje će darivati publici, pokrenuti sećanje na vredan život i rad i tragičnu sudbinu njihovog autora. Osnovna ideja nam je upravo ta, da upoznamo mlade naraštaje o Kašikovićevim dostignućima, njegovim stavovovima, satirom i njegovim životom, u celosti, kao i da njegove savremenike koji su još među nama podsetimo na njihovu zajedničku nacionalnu borbu. To je skroman, ali dostojanstven način, da se odužimo Dragiši za sve što je činio i učinio za naš, srpski narod.
Kako idu probe i pripreme u Čikagu, jeste li zadovoljni koju priču donose “Dupljaci”?
Probe uveliko traju i prezadovoljan sam, kako sve izgleda. Biće to pravo osveženje na umetničkoj sceni naše zajednice u Čikagu, kada bude premijera 25. novembra na novoj scenu u okviru Kulturno-sportskog centra “Nikola Tesla” u Lajonsu. Glumac Igor Obradović, koji je nedavno osnovao Srpsko dramsko pozorište u Čikagu i ja smo ko-reditelji predstave i zajednički smo radili na njoj, Igor ponajviše u radu sa glumcima a ja sam predstavu globalno upodobio tako da dobijemo pravi kontekst epohe u kojoj se odvija radnja, sa svim ključnim simbolima toga doba, a to su sedamdesete godine prošlog veka.
Radnja se događa u Čikagu i u malom podmajevičkom selu Oštri zub, u tadašnjoj Bosni i Hercegovini, u okviru komunističke Jugoslavija. Tekst obiluje mnogim satirčnim i humornim replikama, zabavan je ali i tragično poučan, uostalom kao i vreme u kome se odvija radnja. Likovi su mali, obični ljudi, naši Srbi, koji žive u Čikagu i u Jugoslaviji i imaju sve one slatke osobine koje dovode do smešnih zapleta i zanimljivog raspleta na kraju.
Jeste li Vi kreirali glumačku postavku Dupljaka? Koji glumac igra glavnu ulogu i ko su ostali glumci u predstavi?
To je posebna priča, jer smo kreirali glumačku ekipu, do sada neviđenu u Čikagu. Pored Igora
Obradovića koji igra glavnu ulogu, lik Srđe Mutibare, u predstavi glume i najznačajniji predstavnici novinarske struke u Čikagu: Aleksandar Žigić, dopisnik RTS, pa zatim Tamara Vesna i Saša Lukić sa STV USA, pa Antonije Kovačević osnivač portala Serbian Times, pa izvanredni Milan Krkuš i Nenad Mladenović. Zanimljivost je da u predstavi igraju i Žigićev sin Filip, Antonijev sin Dimitrije i moj sin Mihajlo, tako da sve skupa izgleda prilično izbudljivo i puni smo želje da se na što bolji način predstavimo čikaškoj publici. Kako je Dragiša Kašiković i sam bio novinar i urednik medija, učešće srpskih novinara iz Čikaga u ovoj predstavi, po njegovom tekstu, jeste svojevrsno odavanje poštovanja Dragiši za sve što je uradio za srpski narod i srpsko novinarstvo.
Koliko se dugo bavite režijom, koje ste projekte radili do sada?
Rad u pozorištu i rad sa pozorištem me oraspoložava. Volim svoje tekstove da stavljam na scenu, da oživim likove, a da oni, onda šalju poruke sa scene. Rekoh, radio sam “Dupljake” 1994. godine, potom i Mihićeve “Sirote male hrčke”, a posebna radost mi je bila kada sam od 2005 pa 2009. godine pisao, režirao i igrao u Kabareu za decu “Mali zmaj i mala zmajčica”, u kome su igrali mnogi poznati glumci, a predstavu je videlo preko 100.000 dece u Srbiji i našem regionu. Moja predstava za decu “To, dobro drvo”uspešno je igrana, više sezona, u Beogradu i po Srbiji. Za predstavu po mojim pesmama “U kubu” iz 2012. godine, u produkciji beogradskog Tetara Levo, osvoliji smo mnogo nagrada po srpskim i evropskim festivalima, Poslednjih desetak godina, uz svoj umetnički rad iz drugih oblasti, trudim se da tekstove
postavljam na scenu, u skladu sa važnim datumima i ličnostima iz naše istorije, tako sam za Festival srpske kulture u Istri, napisao i postavio za izvođenje predstavu “Mogući intervju sa Kišom”, za stogodišnjicu Velikog rata za svečanu akademiju u Inđiji predstavu o srpskim herojima i heroinama, za godišnjicu naše Srpske pravoslavne crkve u Vukovaru, predstavu “Savinim putem”, a ove godine u Krčedinu, u okviru moje međunarodne umetničke kolonije, premijerno smo igrali predstavu “Jakšić, Kosić Miletić – Slava Srbinu!”… Eto, toga sam se prisetio od moji pozorišnih aktivnosti, u ovom kratkom odgovoru, a bilo je toga još…
Hoće li “Dupljaci” gostovati u nekom drugom gradu u Americi?
Naš plan jeste da gostujemo širom Amerike i Kanade, ponajviše kako bi još jednom, iznova osvetlili lik i delo Dragiše Kašikovića i upoznali naš narod sa tim. Pozivi već stižu sa raznih strana, tako da spremamo plan gostovanja, nešto možda bude pre nove godine, ali najveći deo gostovanja biće na proleće.
Koliko ostajete ovoga puta u USA? Da li imate u planu i druge projelte da radite?
Biću ovde oko dva meseca, a sem rada na predstavi “Dupljaci” u Čikagu, snimaću još scene u Sijetlu, koje prošle godine nisam stigao da snimim, za moj dokumentarni film “Kurt i Sijetl – Danas”. Premijeru ovog filma planiram za maj sledeće godine. Na Floridi ću, takođe, imati nekoliko značajnih programa, svoje književno veče u Majamiju i manifestaciju “U čast Beogradskog čitača i srpske književnosti” u gradu Kaslberi, kraj Orlanda. Tu sam manifestaciju pokrenuo, zajedno sa Ilijom Šaulom, prošle godine, i želimomda postane tradicionalna, tako da očekujemo i ovaj put, 2. decembra, odziv velikog broja srpskih pisaca sa severnoameričkog kontinenta. Ove godine smo u priredbu uključili i srpske mališane, a pored nastupa kraj skulpture Beogradski čitač, imaćemo i programe u srpskoj crkvi. Biću i na srpskoj Gala večeri u San Dijegu, kao i na nastupima u Dalasu i Njujorku, a moram otići i do Nju Orleanasa, gde moja ćerka Jana studira i igra odbojku za svoj koledž, da je bodrim na jednoj od utakmica.
Mića sa sinom Mihajlom
Zbog čega volite Čikago, šta Vas u njemu najviše privlači?
Prevashodno volim Čikago i dolazim u ovaj grad jer mi u njemu živi sin Mihajlo. Ovde imam mnogo prijatelja. Bio sam desetak puta i volim to snažno srpsko nasleđe koje baštini ovaj veliki grad. Od Nove Gračanice, manastira Libertvil, Srpske narodne odbrane, naših brojnih hramova sa imanjima oko njih i stalnih okupljanja naših ljudi u njima, listova Sloboda i Ogledalo, Festivala srpskog filma, naših kafana i restorana… Obožavam fizičku stukturu downtown-a Čikaga, visoke solitere, odakle je i krenula arhitektonska brutalistička renesansa i rapsodija “nebu pod oblake” od betona, čelika i stakla. Moj prošli boravak u Čikagu sam iskoristio da obiđem, fotografišem i snimim sve zgrade, objekte koje je projektovao i gradio, veliki arhitekta Luis Saliven, koji je postavio temlje ove vrste “vertikalne” gradnje u svetu. Saliven je nama na arhitektonskom fakultetu bio jedan od američkih uzora, uz Rajta i Mejera.
Verujem da ću od tog snimljenog material uspeti da napravim nekoliko epizoda za televiziju o Salivenovom stvaralaštvu u Čikagu.
Bili ste u Americi krajem prošle godine. Čime ste se bavili u međuvremenu, pre ponovnog dolaska u Čikago?
U Čikagu sam u decembru prošle godine dobio nagradu za moj dokumentarno-igrani film “Tragovima Đure Jakšića” i imao sam nezaboravno književno veče. Novu godinu sam dočekao u Nešvilu sa svom decom. Po povratku u Beograd, nastavio sam da se bavim mojim redovnim umetničkim programima u okviru Umetničke grupe “Arte”, izdavaštvom i organizacijom umetničkih programa i manifestacija. Veoma uspešne su bile Šesnaesta međunarodna umetnička kolonija u Krčedinu i Trinaesta umetnička kolonija u Temišvaru, te Sedmi međunarodni književni festival inđija Pro Poet. Imao sam nezaboravno gostovanje sa svojim filmom o Đuri i knjigama na Malti. Objavio sam dvojezičnu zbirku poezije “Drži se Sunca” na engleskom i srpskom jeziku, a ceo septembar sam proveo na putu po Evropi sa mojim dragim kolegom piscem Dmitrijem Buragom iz Kijeva na “Poetskom karavanu” o okviru koga smo u 25 dana obišli 35 evropskih gradova i 18 država. Imali smo divne književne nastupe, videli mnoge prijatelje, upoznali mnoge nove i govorili smo poeziju na mnogim značajnim mestima kao što su Lorkina kuća u Granadi, kuća Fernanda Pesoa u Lisabonu, kuća Egzeperijeva u Lionu, pravoslavne crkve u Đenovi i Nici, kazino u Monte Karlu, crveni tepih u Kanu, kulturni centri u Madridu, Saragosi, Puli, Brčkom, Solunu, Frajburgu, Beču, Pragu, Budimpešti i drugim mestima. Snežani sam napisao puno pesama ove godine, jer je mnogo volim, i sledeće godine svi će ti stihovi biti u mojoj novoj knjizi. U okviru “Arte” objavili smo dvadesetak knjiga a organizovao sam i prvi umetnički događaj, u istoriji, srpskih umetnika u Kirgiziji. Bila je to izložba “Savremeni srpski umetnici” u glavnom gradu Biškeku, koja jeprivukla veliko pažnju tamošnje javnosti, zvaničnika i medija, pa smo sa umetnicima iz Kirgizije razvili ozbiljnu umetničku saradnju i već razmenjujemo posete i projekte. Početkom novembra krenuo je moj serijal na beogradskom radiju Studio B, pod nazivom “Male tajne Beograda”, gde u kratkoj radio formi, saopštavam neke detalje iz istorije našeg glavnog grada, koji su manje poznati. Sa kumom Saletom isvojim i njegovim kumovima, napravio sam Gastro grupu “Kumsi” sa kojom nastupamo na festivalima hrane i takmičenja u kuvanju, pa smo nedavno, krajem oktobra osvojili prvo mesto na festival Gastro Meet u Beočinu, što nas je prilično ozarilo srećom. Redovno uređujem i vodim svoje autorske emisije na TV Studio B i TV Koreni… Eto, godina je bila prilično bogata, a po povratku iz Amerike, plan je da Novu godinu dočekam sa Snežanom u Istanbulu. Idemo da gledamo Zvezdu, zvezdini košarkaši igraju tamo utakmicu 2. januara, pa ćemo krenuti koji dan ranije, da uživamo u prelepom gradu na dva kontinenta.
Slavica MOMAKOVIĆ
