JOŠ PAMTIM SVOJE DETINJSTVO RANO
Estradni umetnik koji zaslužuje poštovanje gospodin Milanče Radosavljević iako čvrsto gazi u osmoj deceniji života i te kako je primer svima, da ljubav ka muzici i pesmi ne priznaje nikakve granice i ograničenja.
Umetnik, koji svojim imenom i radom potpisuje vanvremenske hitove, čovek čija karijera traje preko šezdeset godina, koji se i danas sa toliko ljubavi i entuzijazma priseća tog vremena koje je za svako poštovanje. Danas, iako je zbog posledice Covida prinuđen da se posveti oporavku i zdravlju i dalje razmišlja da nam pokloni još koju lepu pesmo kao što je to činio svih ovih šezdeset godina.
Mnogo toga u toku našeg druženja smo dotakli, od njegovih estradnog početaka i postojanja na muzičkoj sceni, stvaranja autorskih pesama, druženja i saradnje sa kolegama. Na mene je posebno ostavio utisak njegov optimizam i velikodušnost.
Bez obzira što su posledice Covida i te kako ostavile ozbiljne posledice, Milanče, kroz osmeh kaže: “JOŠ UVEK SAM DOBRO I OVO ZLO ĆU POBEDITI”. To mu od srca želimo.
Malo je njegovih kolega koji u njegovim godinam i dalje putuju i rade i gde god da se pojavi, posećenost njegovih nastupa je isto kao i kada je bio na vrhuncu svoje muzičke slave. Kaže da svakodnevno dobija pozive za gostovanja ali zbog bolest sada to nije u mogućnosti i jako mu je žao što ne može da radi i mora da odbija sve ponude. Trenutno je posvećen oporavku, ali kaže: “čim se pluća oporave ja idem među narod sa pesmom i veseljem“!
Milance Radosavljević je rođen u Bariču nedaleko od Obrenovca gde i danas živi sa svojom porodicom. Ljubav prema pevanju i sviranju nasledio je od svog oca koji je bio veoma cenjen i tražen muzičar. Veoma mlad se susreo i zavoleo muziku i harmoniku, vredno je radio na sebi i to je sve preraslo u jednu impozantnu i lepu karijeru koja traje i danas.
Profesionalno estradnim radom bavi se još od davne 1961. godine. Susret sa tada jednim od velikih kompozitora Aleksandrom Stepićem, estradno nebo narodne muzike je dobilo pravu i istinsku zvezdu koja sija punim sjajem svih ovih godina. Prvu sigl ploču izdao je 1975. godine za aleksandrovačku diskografsku kuću “Diskos”. Bile su to dve pesme “POZDRAVI DRAGA SINA” i “TI ODE ZAUVEK”.
Posle te saradnje, kako kaže, napravio je pauzu, jer su neki drugi prioriteti bili isto važni, njegovo ogromno imanje i porodica su mu bili na prvom mestu.
Pokraj veoma kvalitetnog i prepoznatljivog vokala Milanče nije nikada imao problem za rad. Uvek je imao posla i to puno, narod ga je zavoleo što zbog repertoara koji je uvek sa lakoćom izvodi i uveseljava goste a i zbog njegove skromnosti i privrženosti svom poslu i narodu sa kojima se susretao svih tih godina.
I danas nema kafane ni veselja gde se ne zapeva neka od njegovih pesama.
Zbog posledica vremena u kojima je rođen Milanče je dobio trajno oštećenje i paralizu ruke ali kolika je ljubav prema muzici pokazatelj je upravo to da je skoro celoga života i sa takvim hendikepom svirao harmoniku. Radio je i sve što je stekao, stekao je sa “takvim rukama”.
Od koga ste nasledili talenat?
Talenat za muziku nasledio sam od oca Živana. On je bio veoma muzikalan, svirao je svašta. Bio je jorgandžija. Svirao je frulu, gusle, kao Crnogorac. Uzme, recimo, violinu, sestra Milena i ja pevamo. Sestra je pevala bolje od mene. Svi smo familijarno nasledili tu ljubav ka muzičkim umetnostima.
Veoma sam zahvalan mojim roditeljima koji su se iskonski borili da savladam te teškoće i zahvaljujući njima, danas sam ovo što jesam. Ubeđivali su sve i jednog učitelja harmonike da ja mogu da sviram i verovali u mene. Zato sam se uvek trudio da i ja svojoj deci budem kakvi su moji roditelji bili prema meni.
Koliko vam je ta invalidnost otežavala posao?
Ja nikada svoj handikap nisam doživljavao tragično, prihvatio sam to tako kako je i borio se. U šali davno jednom mi je BATA KANDA rekao: “ajde ti prvo da sviraš na TV-u ali da te ljudi samo slušaju a ne vide, a posle da im pokažemo te ruke koje su “svetsko čudo“. Eto u svakom zlu ima dobro.
Dugo sam svirao harmoniku i pevao, to nije lako, to je zahtevno. I poslušam ja svog kolegu koji je imao pravo kad mi je to rekao “ostavi tu harmoniku, izađi i samo pevaj”. Mislio sam da se nikada neću odvojiti od harmonike ali eto već trideset godina ne sviram aktivno, ali je ona uvek tu kraj mene.
Kako je tekao put na početku Vaše karijere?
Moji počeci su bili pomalo i teški. Sviralo se i gde se pucalo i gde se ginulo i gde su mi novac otimali ali sve se to zaboravi kod mene su ostali zapamćeni osmesi tih divnih ljudi i njihove radosti. Kad te narod zavoli, nikada ne brineš kako ćeš. Jednostavno prihvatis sve te goste ko najrođenije i to oni osete, nije sve u pesmi. Mogao bih roman da napišem o mom životu i radu, a najdraže od svega mi je što su me ljudi voleli i što su verovali mojoj pesmi i meni kao čoveku.
Veoma uspešan ste harmonikaš, kompozitor, pevač. Kako i na koji način ste se izborili za Vaše prepoznavanje na polju estrade?
Tako vremenom i iskustvom, poželeo sam da se čuje za mene mimo svadbi i narodnih veselja. U početku je to teško išlo, ali moj nemirni duh mi nije dao da mirujem.
Sve je krenulo od pesme “Žena plave kose”. Onda pesma “Dao bih ovo malo života”. Tada nisu imali puno interesovanja za mene, moju reklamu, moje pesme, opet malo zastoja. Ali, uvek ima dobrih ljudi koje ti Bog pošalje kad treba. Jelena Milenković, dama koja je radila na radio SAFARI je prva poslušala i pustila te pesme i tako one postanu najveći hitovi od svih pesama.
Potom su se ređale sve ostale pesme. Ukupno imam 60 snimljenih pesama od njih, 30 su hitovi, mada ja verujem u svaku moju pesmu.
U početku sam sam stvarao pesme, nisam imao finansijsku mogućnost da plaćam. Vremenom se posao mnogo ozbiljnije shvata i radilo se uvek planski, samo kvalitet mi je bio bitan i ono što narod voli. Muzika je bila i ostala izvor mog života.
Naše pesme prolaze kroz narodno rešeto i ako tu dobiju prolaz, onda su ti vrata svuda otvorena. Imao sam sreće da je narod voleo ono što sam pevao.
Tokom karijere sarađivao sam sa skoro svim mojim kolegama tog vremena a kasnije i sa mlađima. To su Aca Stepić, Patalo, Kemimiš i ostali.
Svi zaista gaje jedno veliko postovanje ka Vama i Vašem radu. Da li je to zbog vaših muzičkih dostignuća ili su i drugi faktori uticali na takav odnos sa kolegama?
Treba biti čovek, poštovati rad ljudi sa kojim radiš, ne biti nadmem, niti sebičan, ceniti i svoj a i tuđi rad. I tu dolazi do rezultata i do dugogodišnjih saradnji i poštovanja. Sujeta u našoj branši je opasna i svi koji su iole bili sujetni i ljubomorni, nisu se nešto baš usrećili. Sve što sam radio radio sam čistog srca i pošteno.
Za razliku od mnogih Vaših kolega, Vi ste ostali da živite tu gde ste rođeni i nikada niste napustili Vaš rodni kraj i velelepno imanje. Roditelj ste i mnogima možete biti kao dobar primer, Vi i Vaša supruga ste u braku dobili dvoje dece koja su uspešni, kako po obrazovanju i struci za koju su se opredelili, tako i po tradiciji porodice Radosavljević što se muzike tiče. Kako ste sve postizali, da ni u jednom segmentu života niste ništa promašili?
Porodica mi je svetinja i ništa nikada nisam stavljao ispred nje. Zahvaljujući mojoj divnoj supruzi koja se isto kao i ja borila da sve to funkcioniše i kada bih ja bio odsutan zbog posla. Naša deca su izrastala u jednoj zdravoj sredini i porodici, rasli su uz, vrednosti koje se ne mogu ni kupiti ni naučiti u školi, već uz jedno zdravo roditeljsko vaspitanje odakle sigurno zakorače kroz život i postanu dobri i vredni ljudi. Sin Zoran završio je termo energetiku, svira harmoniku, nastavio je tradiciju naše porodice i ponosan sam na njega, kao i na ćerku koja je profesor u muzičkoj školi u Beogradu gde je i završila muzicku akademiju odsek klavira.
Deda sam, imam petoro unučadi i kako koja generacija dolazi u porodici sve su bolji i bolji članovi naše familije.
Unuci su isto uspešni, jedan je završio menandžnent i master na srpskom i engleskom, govori nekoliko jezika, drugi unuk je slikar, najmlađi ide na časove klavira.
Moje unuke su moj ponos, one žive u Beogradu i pošto je zet doktor nauka na hemijskom fakultetu i deca žele ići tim putem. Ma svo moje bogatstvo su moja deca i unuci i sve dok postojim, živeću za njih i sve što mogu da pomognem kad su oni u pitanju i njihovo školovanje, za njih mora uvek da se ima.
Vaša supruga Mica i Vi ste dugo godina u braku. Stvorili ste zajedno i sačuvali svo vaše bogatstvo. Koji je Vaš recept za skladan i lep brak?
Moja supruga i ja smo oduvek imali poštovanje, razumevanje i podršku jedno prema drugome. Ljubav i danas postoji kao i na početku. Ona je bila uvek stub našoj porodici. Sve smo stvorili zajedno i ja bih poželeo svima da imaju tu slogu i poštovanje kakvo mi imamo. Bez poštovanja i uvažavanja nema sreće!
Žao mi je da moramo privesti kraju ovo naše druženje. Poštovani i cenjeni gospodine Radosavljeviću, od srca Vam hvala što ste i pokraj Vaših teškoća, koje imate sa zdravljem, odvojili vreme za naš Portal i za prijatelje SVET AUSTRALIA! U svoje ime i u ime redakcije i svih nas, želimo Vam da se što pre oporavite i da zapevate Vaše prelepe pesme.
Pratićemo Vaša dešavanja, uvek rado obavestiti vašu publiku širom sveta o svemu što je vezano za Vas, sada i ubuduće. Koju poruku šaljete ka našim cenjenim čitaocima za kraj ovog druženja?
Dragi prijatelji, što je najvažnije, želim vam dobro zdravlje! Život brzo prođe, volite se, poštujte se i nemojte dozvoliti da vas vreme zavara. Svaki dan, makar jednu lepu reč, uputite nekome i neka neko ,mto isto učini vama. Vama, Slađana, hvala na poseti i interesovanju za mene. Obećavam da ćemo se opet sresti na nekom festivalu :))) Mom rođaku Zoranu Sibinoviću, zahvaljujem za ovaj lep kontakt i druženje sa prijateljima portala SVET AUSTRALIA. Srdačan pozdrav za urednika gos. Rada Beraka, kao i za sve vaše drage prijatelje i čitaoce. Ostaj te mi u zdravlju, vaš Milanče Radosavljević.
Slađana BOJOVIĆ
