Jedna danska poslovica kaže: “Dobri ljudi moraju umreti, ali smrt ne može ubiti njihova imena”.
Ni njihova dela, dodao bih. Ali, i ovako i onako, nema nam više živog “Srećka Šoića” koji je na briljantan način, uz mnogo humora i satire, bio sintagma stvarnosti našeg vremena. Zapravo, Šoića ćemo moći uvek putem ekrana, videti i smejati se njegovim pitomim vratolomijama, ali će nam zauvek nedostajati lik Milana Laneta Gutovića koji ga je velemajstorski interpretirao. Opet, to nedostajanje, nadokadiće sve njegove uloge koje su ga proslavile u svetu filma i pozorišta.
Laneta sam imao čast lično upoznati i intervjuisati, septembra 2003. godine. Susret je utanačila glumica-režiserka Jelena Golubović i to uz mnogo napora, jer je Lane, za razliku od uloga koje su ga proslavile u stvarnom životu, bio povučena osoba koja je čuvala svoju privatnost i bila nepoverljiva prema mnogim ljudima, pre svega, zlobnicima i novinarima “kopačima tuđih života”.
Susret je utranačen u letnjoj bašti restorana “Kovač” na Voždovcu. Po Lanetovoj želji. Tu obično svraćaju otmeni ljudi koji ne “zaviruju” u tuđe živote. Zapravo, bio je to intervju za “Srpski glas” čiji sam bio urednik.
Do restorana stižem taksijem, u društvu Jelene. Za stolom u uglu, nekoj vrsti otvorenog separea ukrašenog visećim zelenilom, sa kariranim stolnjakom, sedi čovek, ležerno obučen u sivu satensku košulju i crni kožni jelek. Ispred njega šoljica mirisne crne kafe.
Prilazim stolu i prosto ne verujem da se rukujem sa čovekom kojeg sam pre toga samo na televiziji mogao videte. Lane mi ležerno pruži ruku, onako šoićevski i meni je kroz glavu prostrujalo ono čuveno “jeste li za viskić ili kapoćino”. Jelena se izgrli sa slavnim glumcem i meni bi jasno da se odranije poznaju.
Ambijent je, blago rečeno, kao u bajci. Sve skladno i sa ukusom. Sa zvučnika se čuje neka tiha nerazgovetna muzika ali prijatna za uho.
Rade Berak intervjuiše Milana Gutovića, u restoranu “Kovač”, u Beogradu, 2003.
Lane mi direktno bez okolišanja, pomalo drhtavim glasom koji se dijametralno razlikovao od njegovih uloga na platnu i daskama, reče kako nema poverenja u novinare ali pošto je moj “garant” bila Jelenina mama Ceca koju je obožavao, dodade da ja ne spadam u tu “cenzurisanu” kategoriju.
Intervju je, priznajem, bio naporan. Lane je pristao da odgovara na sva pitanja, ali jedino koja se tiču njegovog profesionalnog života.
- Nemoj me, molim te, pitati o privatnom životu! Neka to ostane za zlobnike. Jeca mi je rekla da si pristojan i moderan lik, te sam stoga i prihvatio ovaj intervju.
Klimnem glavom i naš razgovor je tekao u profesionalnim tokovima, bez politike, al isa dosta humora pa su se, neretko, posetioci za susednim stolovima, okretali prema nama i delili nam besplatne osmeške, a poneke dame i one ovlaš poljupce sa ruke.
Lane je bio neverovatan profesionalac. Zahtevao je prvo da završimo intervju pa tek onda, kad odložimo “oružje”, da se prepustimo gurmanluku. Čak i u tom “gurmanluku”, on je pokazao skromnost. Ona se sastojala iz jedne jedine čaše crnog vina i porcije ćevapa, dok sam ja maltene probao sve sa jelovnika ovog kultnog restorana, uz neizbežnu šljivovicu i, više se ne sećam, asortiman svih piva. Glumica je, verovatno čuvajući liniju, gustirala voćnu salatu i pila “Knjaza Miloša”.
Druženje je trajalo nepuna dva sata. Kratko, mereno vremenski, a za mene večno u smislu da sam na vis-à-vis, razgovarao sa čovekom, živom legendom glumišta i srpske stravnosti uopšte.
Igrom slučaja, srešćemo se u Melburnu, svega pet meseci kasnije. Visperni Željko Gojković iz Sidneja, organizator filmskih festivala, odlučiće, na osnovu mog ekskluzivnog intervjua ali i lične preporuke, da u Australiju dovede Laneta Gutovića i Nelu Mihajlović, takođe legendu glume. Susret se dogodio u porodičnoj kući danas, na žalost, prerano preminule Ljubice Petrović i tom prilikom sam osetio opuštenost i radost u očima našeg Šoića kada je sreo nekoga koga već poznaje…
Priča o Milanu Gutoviću ne može da ima kraj. Ona je uvek na nekom novom početku.
Kada su mediji u Srbiji, poslednjih desetak dana, počeli maltene da bombarduju vestima kako je, slavni Lane Gutović na intenzivnoj klinici zbog korone, da je na respiratoru, itd. u dubini duše sam osećao da ne sluti na dobro. I onda, kad sam ustao rano, pogledam u telefon i ono sa svih strana vest o smrti velikana. Bilo mi je ljudski žao, tuga me je kao munja prostrelila i onda, onako ofrlje, pročitah mnoge Portale i spoznah da se ovaj divni čovek i umetnik, velikan u pravom smislu reči, na put Nebesa, uputio, ne zbog korone, već posle duže i teške bolesti.
Teško je sada biti pametan i reći ovo-ono. Jedino što normalnom čoveku padne na um je to da njegovoj porodici i familiji, uputi izraze najdubljeg saučešća i da se nada da će ga Gospod primiti i uvesti kroz Rajske Dveri!
Putuj Lane i ne zaustavljaj se! Svi ćemo mi da te na tom putu stignemo i da popijemo “viskić i kapoćino” u nekoj “nebeskoj kafani”!
Pokojni Borislav Pekić negde zapisa: “Smrt i život su jedno, a univerzum je njihova večna re-kombinacija. U takvom univerzumu, živ ili mrtav, zapravo je isto”!
Amin!
Rade BERAK
