Stvaralašvo Miše Mijatovića svestranog umetnika, virtuoza na harmonici i vrhunskog kompozitora, predstavlja jedinstvenu riznicu najlepših pesama i kola na našim prostorima. Širokoj javnosti je poznat kao jedan od naših najuspešnijih kompozitora, jer je uradio više od 1200 kompozicija i preko 30 instrumentala. Vrhunska muzička kreativnost, znanje, prefinjen ukus, moć sa kojom raspolaže da uvek bude poseban i originalan, da komponuje kapitalnu muziku, omogućili su mu saradnju sa našim najvećim zvezdama… Kada umetnik život ispiše pesmama to je onda dar od Boga.
Podsećanja radi, izdvojićemo nekoliko čuvenih pesama koje je Miša komponovao za naše najpopularnije pevače:
“Pričaj mi pričaj”, “Imena mi mog”, “Isplači se” (Snežana Djurišić), “Lako je tebi” (Ceca Raznatović), “Svađalice moja mala”, “Zamiriši na brazdu” (Marinko Rokvić), “Kraj nogu ti mrem” (Vesna Zmijanac), “Hej suzo moja”, “Tebi za ljubav” ( Radiša Urošević), “Muke moje”, “Eh da je sreće”, “Celog života žalim za tobom” (Zorica Brunclik), “Nek mi bude zadnja časa” (Haris Džinović), “Malo je i život ceo” (Zoran Kalezić), “Manastir”, “Niz vene mi tiho tečeš” (Mira Škorić), “Blago vodi što te pije”, “Sve mi tvoje fali još” (Dobrivoje Topalović) i mnoge, mnoge druge…
Nosilac je mnogih nagrada: “Prva harmonika Jugoslavije” u Soko Banji 1980, Prva nagrada festivala “Vlaška igra” Soko Banja 1980, “Estradno-muzička nagrada Srbije” za životno delo od srane “Saveza estradno-muzičkih umetnika Srbije” 2019. godine.
Miša Mijatović od devete godine svira harmoniku, život je posvetio muzici, oplemenio je pesmama koje će ostati zapisane u vremenu.
Ovaj popularni umetnik rođen je u Guberovcu koji se nalazi između Kraljeva i Kragujevca. Dugo vremena živi i radi u Beogradu.
Sa pokojnim Šabanom Šaulićem
Komponovali ste u Vašoj impresivnoj karijeri preko 1200 pesama i više od 30 instrumentala što je zadivljujuće i za svako poštovanje. Šta je presudno da stvorite kvalitetnu melodiju, čime se vodite – osećaju, instiktu, dobroj muzičkoj podlozi, odgovarajućem tekstu ili je nešto drugo u pitanju?
To je trenutni osećaj i trenutna inspiracija. Povuče me dobar tekst ako na njega radim melodiju. Ukoliko komponujem melodiju za koju tek treba da se radi tekst, onda iz mene izađu emotivne melodije. Nisam puno veselih pesama napravio, sem pesme “Svađalice moja mala” ili tako neke štos pesme gde je vesela i melodija i tekst. Uglavnom sam pravio tužne pesme, molske, balade i neke dvojke koje su više onako setne pesme. U nekim tužnim trenucima ili kad se čovek u neke stvari razočara, onda ta emocija nadvlada da se napravi takva melodija. Sve moje melodije su uglavnom bazirane na elementima srpskog folklora. Nikada se nisam mnogo udaljavao i jurio neke trendove, pa da uzimam elemente iz španske ili grčke ili turske muzike, već su to uglavnom bli elementi naše domaće, srpske muzike zasnovane na elementima našeg folklora, naših korena, što je svojstveno nama Srbima. Pošto potičem iz srca Šumadije, uglavnom su to bili elementi koji su se meni iz detinjstva ili mladosti urezali u glavu kao motivi pesama koje sam slušao kao klinac. To su pamtljive i pevljive melodije. Da bi jedna pesma bila dobra, puno slušana i da bi se pamtila, na kraju krajeva, ona mora da ima svoj logičan razvoj; uvodni deo, razradu i zaključak, a taj zaključak je refren od pesme. Zapravo, mora da ima neke logike ta melodija. Ne želim nikoga da podcenim, ali ove današnje pesme što rade mlađi i nedovoljno naučeni ili nedovoljno talentovani kompozitori se uglavnom svode na te neke ritmove i melodija se nabaca, elementi se uzimaju iz nekih stranih pesama ili iz jedne, dve ili tri pesme, pa se sklopi i zato te pesme traju po godinu ili dve dok se emituju na televiziji, dok pevaju ti neki mladi pevači koji su interesantni publici i sa kojima se mlade generacije indetifikuju.
Fundamet za pesmu je svakako tekst, onda dobra melodija, pa dobar aranžman, zatim je potreban dobar pevač koji se dopada narodu i koji ima boju glasa koja će se dopasti publici. Kada se to sve složi u jedan mozaik i napravi jedna celina, velika je verovatnoća da ta pesma bude slušana i da traje dugo. Kod nas se sada kaže da je takva pesma hit. Ne bih ja to nazvao hit, nego dobra i kvalitetna pesma koja traje. Takve pesme postanu evergrin i pevaju se po 50 godina i ako neko napravi takvu pesmu koja traje, onda je to po mom misljenju genijalno delo. Mi imamo dosta takvih pesama od starih dobrih, talentovanih kompozitora. Navešću kao primer Petra Tanasijevića koji je napravio pesmu “Jutros mi je ruža procvetala”. Mnogi misle da je to izvorna pesma. Ne, to je komponovana pesma koja traje preko 50 godina. Pored ove pesme, napravio je “Od izvora dva putića” i “Oj meseče zvezdo sjajna” Lepi Lukić i mnoge druge pesme. To je jedan pretalentovan čovek koji je imao smisla da pravi takve melodije koje će da ostanu u narodu. Ima još puno takvih kompozitora, na primer Obren Pjevović, Mija Krnjevac… To su legendarni umetnici koji su bili talentovani da naprave dobru melodiju i dobru pesmu.
Sa Lepom Brenom
Šta je po Vama potrebno za ozbiljnu muzičku karijeru?
Ono što je fundament za sve je prvo talenat, pa onda nadgradnja, a zatim formiranje jedne ličnosti. Da bi neko trajao dugo i bio zvezda u ovom poslu, mora da bude ličnost. Ako neko nije ličnost može da bude ne znam koliko talentovan za sport, za muziku ili bilo koju drugu profesiju,neće dugo trajati. To je sigurno. Mnogo njih je bilo talentovano, pa snime jednu pesmu ili dve i misle da su Bogom dati i da oni “puštaju kišu” i onda što bih ja rekao polude i ponašaju se kao da su veće zvezde od nekih zvezda koje traju po 40 ili 50 godina i koji imaju bezbroj hitova. Takve osobe koje se tako ponašaju nisu ličnosti. Takođe, da bi neko trajao i bio zvezda mora stalno da se nadograđuje u svakom smislu i muzički i intelektualno. Mora da bude elokventan i načitan, jer biti zvezda, znači pričati sa judima, davati intervjue, gostovati na televiziji, na radiju, u novinama itd… Sve je to sastavni deo da bi neko bio veika zvezda a ne da nije znao da sastavi dve prosto proširene rečenice. Pored svega ovoga, kod pevača je jako bitno da imaju prepoznatljivu boju glasa i da se ta boja glasa dopadne publici, odnosno toj ciljnoj grupi kojoj se taj pevač obraća. Publika mora da veruje pevaču, da oseti tu neku emociju u glasu, iskrenost, predanost i da taj pevač doživljava tu pesmu i melodiju i taj tekst koji peva, a ne da bude hladan da izađe i otpeva tačno pesmu ali da to ne dodiruje publiku. Važno je da pevač ima sve ove kvalitete i to su preduslovi i velika verovatnoća da neko postane zvezda i da traje dugo.
Sa Radišom Uroševićem
Po Vašem mišljenju u čemu je razlika između tradicionalne muzike i savremene? Da li su neki stvaraoci prešli liniju dobrog ukusa?
Nema tu neke velike razlike. Nešto što je dobro i kvalitetno ne može da bude ni savremeno ni staromodno. Muzika ili vredi ili ne vredi. Muziku koju je pisao Bah ili Betoven je savremena. Ako je nešto dobro, ono će uvek biti dobro. Progres mora da postoji svuda pa i u muzici. Modernija muzika može da bude modernija u smislu produkcije, u smislu aranžmana. Aranžmani mogu da budu moderniji i prilagođeniji za ovo vreme ali melodija i tekst moraju da budu istog nivoa, kvaliteta, kao što su bili i pre 50 i 100 godina. Ritmovi mogu biti moderniji, da ne budu sve dvojke, nego da postoje i ritmovi za omladinu, da uz tu muziku može malo i da se igra ali da opet melodija i tekst budu kvalitetni.
Sa Slađom Allegro
Kakva je trenutno situacija u Srbiji da li ima dovoljno posla za umetnike?
Trenutna situacija je vrlo loša zbog pandemije virusa Covid 19. Niko od umetnika i muzičara godinu i po dana nije ništa radio. Tek sada se kao malo nešto pokreće i popuštaju se mere, pa se nadamo da će biti više i posla. Ako bi nastavilo sa ovim intezitetom da broj zaraženih opada, više bi se radilo, osim ako ne naiđe treći talas o kojem se govori, da će biti u septembru i oktobru. Od svih poslova najviše je pogođen muzički, tako da je stanje katastrofalno.
Sa Miroslavom Ilićem
Sa kojim kolegama najčešće radite koncerte? Postoji li osim Srbije neka država, grad, mesto, gde volite da svirate i odakle nosite lepe uspomene? Ako ima neka anegdota vezana za takvo putovanje ,ispričajte nam.
Za svih ovih 45 godina koliko sam na estradi, radio sam sa svim kolegama. Nema tog pevača sa kojim nisam radio koncerte, tezge, snimao ploče ili radio pesme, svirao na pločama, radio aranžmane. Sa svima sarađujem dobro, ako me pitate sa kim najviše volim da sarađujem , svakako je na prvom mestu Miroslav Ilić, jer mi sarađujemo 45 godina. Na svim pločama sam mu svirao. Svirao sam mu sve velike koncerte sa velikim orkestrom, takođe i manje tezge gde treba 6-7 ljudi. I dan danas, radimo dosta u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji i uvek se rado vraćamo tamo, jer nas ljudi iz tih država stalno zovu, verovatno ostavljamo dobar utisak. Primera radi, mi smo imali koncert u Zagrebu u Areni gde je bilo 16.000 hiljada ljudi, prepuna dvorana, ali smo posle toga svirali u proseku bar jednom mesečno ili jednom u dva meseca u klubovima u Zagrebu. Tamo postoje 3 velika poznata kluba gde mnogo vole Miroslava. Evo sada smo prsle godinu I po dana u nedelju 20. juna prvi put svirali u Temišvaru u Rumuniji kod naših ljudi, tamo ima Srba. To je bilo prvi put posle Srpske nove godine 13. januara da negde sviramo moj orkestar i ja i da pratimo Miroslava.
Sa Anom Bekutom i Miroslavom Ilićem
Anegdota ima uvek. Meni je najsmešnija i naitersantnija kad smo bili u Sofiji (Bugarska) leta pre korone, trebali smo da sviramo jedan veliki koncert na stadionu. To je bila proslava jednog fudbalskog kluba koji je slavio 100 godina postojanja. Moji momci iz orkestra su išli jednim velikim kombijem, a Miroslav i ja smo išli autom, vozio nas je Miroslavov menadžer Nikola. Mi smo 100 puta bili u Bugarskoj. Znaju nas i bugarski carinici i ovi naši, kad god prelazimo moramo bar 15-20 minuta da popričamo sa njima, već smo se sprijateljili kao da smo rod. Kad smo stigli na granicu izađemo Miroslav i ja da popričamo sa carinicima, na kraju dajemo pasoše jednoj ženi cariniku da udari pečate, ona ubrzo dolazi i vraća pasoše Miroslavu i Nikoli a moj drži u ruci i kaže: “Mišo, ti ne možeš da uđeš u Bugarsku”. Ja sam mislio da je to neka šala, a Miroslav udari mene po ramenu i smeje se i gleda ovu ženu koju znamo, u fazonu dobra fora. Žena mrtva ozbiljna kaže: “Miroslave ja se ne šalim uopšte”. Onda je Miroslav složio facu i pitao u čemu je problem? Žena kaže: “Mišo, tebi je istekao pasoš pre dva meseca”.
Sa Aleksandrom Sofronijevićem
Meni je došlo da umrem, da se šlogiram, nisam znao šta ću. Pitao sam: “Ima li kakve šanse da me pustite”? Mi znamo sve one tamo šefove policije i šefove carina. Sofija je tu oko 40 km od granice i noćas se posle koncerta odmah vraćamo! Rekla je da nema šanse da me bilo ko pusti, svi bi izgubili posao. Srećom, moj klavijaturista koji svira solo klavijaturu, svira i harmoniku odlično uzeo je (moju harmoniku ili njegovu koju je nosio sad se ne sećam tačno čiju) otišao da svira umesto mene. Ja sam morao da ostanem tu. Zvao sam jednog prijatelja koji drži hotel 7 km od granice i on je došao po mene i dovezao me u hotel kod njega. Večerao sam, prilegao malo dok oni nisu zavrsili koncert i došli da me pokupe. Tako sam ja prošao, iako je koncert reklamiran u moje ime i mog orkestra i ja dogovorio koncert. Ovo je bilo najčudnije i najbolinije a i najinteresantnije iskustvo.
Sa Snežanom Đurišić
Pored Miroslava, najčešće sam radio sa Snežanom Đurišić, sa pokojnim Šabanom Šaulićem, Radišom Uroševićem, Vesnom Zmijanac, Marinkom Rokvićem, pokojnim Milanom Babićem, Anom Bekutom, od ovih mlađih sa Jelenom Broćić, Mirom Škorić… Bilo je puno pevača u različitim periodima. Uglavnom, manje-više, sa svim pevačima sam radio ali ovo su pevači sa kojima sam najviše vremena provodio i najviše tezgi i koncerata uradio, jer imaju velike pevačke i ljudske kvalitete.
Sa Snežanom Đurišić i Šabanom Šaulićem
Svirali ste na svadbi Novaka i Jelene Đoković. Koje impresije nosite sa tog nastupa i druženja? Uz koje se pesme Novak najviše veselio?
Svadba Novaka Đokovića je zaista bila prelepa i to je bio jedinstven doživljaj i jedna velika privilegija i priznanje, da najbolji teniser sveta, izabere baš nas tj. moj orkestrar i moje pevače na čelu sa Miroslavom Ilićem, da uveseljavamo goste na toj svadbi. Mi smo zaista očekivali da će biti svadba na nekom svetskom nivou i za taj dan smo se tako i pripremali, međutim, to je bila toliko normalna i prirodna svadba. Novak je toliko normalan i prizeman dečko, da je nama to bilo nepojmljivo. On se šalio sa nama pre svadbe, jer smo mi došli dan ranije i dan duže ostali. Ko ne poznaje Novaka nikad ne bi rekao da je on tolika svetska zvezda. Repertoar i pesme uz koje se veselio su bile uglavnom Miroslavove, na prvom mestu “Polomiću čaše od kristala”. Tu pesmu Novak najviše voli, čak je uzeo mikrofon, pa jednu strofu otpeva on, a jednu Miroslav. To je bilo interesantno za goste. Ostali teniseri i treneri su igrali ispred nas dok su bile veselije pesme, voleli su “Luckasta si ti”. Svi su se tako prirodno ponašali, opustili se, veselili se, to je bilo prosto ipresivno za mene, jer sam očekivao drugačije…
Miroslav Ilić i MIša Mijatović uoči Novakove svadbe
Svirao sam nekoliko takvih svadbi u Beogradu i unutrašnjosti Srbije, pa su tu bili nekakvi protokoli, pa nešto izmišljaju. Novakova svadba je baš bila opuštena, divna i kao takva veličanstvena. Kad smo počeli da sviramo, pripremili smo neki strani proram, neke hitove svetske, Whitney Houston, Mariah Carey, zbog stranih gostiju. Odsvirali smo jednu pesmu, kad smo krenuli drugu, Novak se popeo na binu, zagrlio me i rekao: “Mišo, ma pusti ovo, šta me briga za strane pesme, svirajte vi samo ove naše domaće, srpske i kosovske pesme”! I mi odmah krenemo narodnjake. To je bila svadba u poslednjih 15 godina gde smo najviše narodnjaka svirali. Svuda gde smo svirali se napravi miks stare i domaće, pop muzike i narodnjaka starih i novih za svakog po nešto. Ovde su bili samo narodnjaci. Pitao sam ga da li da odsviramo neku stranu muziku zbog stranih gostiju, rekao je: “Ja kad odem kod njih na neku žurku oni ne slušaju našu nego svoju muziku”. Sve je bilo prelepo ali najači utisak na mene je ostavilo to što je Novak tako dobar, normalan i prizeman čovek, zbog čega sam sebi utuvio u glavu da je posle patrijarha Pavla, Novak jedan Božiji čovek kojeg je Bog poslao na zemlju. On tako zrači jednom dobrotom i harizmom, da uopšte nije slučajno što je tu gde jeste, jer je on izuzetan i po mom mišljenju, zaista Božiji čovek. Patrijarh Pavle i Novak Đoković su mi dve najznačajnije ličnosti koje sam upoznao u životu i imao sam priliku sa njima da pričam i razmenim neka mišljenja.
Veličanstveni umetnici: Halid Bešlić, Miroslav Ilić, Haris Džinović i Miša Mijatović
Ovacije u Sarajevu
Sa legendarnim Halidom Bešlićem
Primili ste mnoge nagrade i priznanja u karijeri. Da li bi ste po značaju neku izdvojili?
Za ovih 45 godina, nema nagrade koju nisam primio. Bilo je tu nagrada na svim festivalima, za kompozitora godine i to više godina. Pobeđivao sam na svim velikim festivalima i sve nagrade su mi te podjednako drage, ali ako bih morao neku da izdvojim, to je priznanje za “Istaknutog umetnika Jugoslavije”, koje sam dobio još pre 40 godina i nekako mi je najveće i najdraže. Miroslav Ilić i ja smo u isti dan dobili tu nagradu. Sa plaketama, nagradama, priznanjima, mogao bih 2 sobe da napunim.
Sa Kemišom, Zoricom Brunclik i Snežanom Đurišić
U početku kad sam počeo da pobeđujem na festivalima bilo mi je veoma drago 1985. godine na prestižnom festivalu Ilidži u Sarajevu dobio sam prvu nagradu za kompoziciju “Ej suzo moja” koju je pevao Radiša Urošević. Naredne 3 godine sam pobeđivao na Ilidži. Sa pesmom “Samo da si rekla” koju je pevao Milan Babić, pa sledeće godine Merima Njegomir, pa zatim opet Radiša Urošević sa pesmom “Sarajevu svoje srce ostavljam”. Te prve nagrade su mi bile najdraže. Posle toga, sve mi je to došlo tako normalno. Znao sam da to što radim dobro radim i da će stizati još priznanja i nagrada.
Sa Nadicom Ademov
Od devete godine svirate harmoniku, postigli ste sve što se može postići, svet ste obišli prateći vrhunske pevače. Da li biste nešto menjali, postoji li neka želja koju niste poslovno ispunili?
Ja sam prezadovoljan svojom karijerom i kada bih se ponovo rodio i krenuo sve iz početka, mislim da ništa ne bih menjao. Život mi je toliko bio ispunjen što se tiče karijere i muzike i svega, postigao sam više nego što sam maštao kao mlad dok sam počinjao da sviram. Bio sam uporan i talentovan. Potrebna je i sreća, jer sreća prati hrabre i vredne ljude i verovatno sam ja to zaslužio i Bog me nagradio zbog tog mog truda i rada i odgovornosti i pošteno radjenog posla. To je rezultiralo tako kako je rezultiralo sa mojom karijerom, tako da je tu ništa ne bih menjao. Ne mislim da trebam da pravim rekapitulaciju nekog prošlog vremena, jer ako me zdravlje posluži, mislim da ću još dosta toga ostaviti u muzici i još dugo svirati i ispuniti svoj život, barem još za 20 procenata u odnosu na ovo što sam do sada postigao.
Sta trenutno radite? Hoće li biti novih pesama u toku godine? Kakvi su vam planovi?
Malo je bio zastoj zbog ove korone, ali ja sam i za ovo vreme radio neke nove pesme. Pripremio sam novu pesmu za Marinka Rokvića, odnosno, već smo je snimili u studiju, treba da je izdamo. Pripremio sam dve nove pesme za Miroslava Ilića koje bi trebali na jesen da snimamo. Zatim sam radio dve nove pesme za Snežanu Đurišić, takođe za Zoricu Brunclik trebam da radim nove pesme. Trenutno radim jednu novu pesmu za Halida Bešlića. Pored toga s’ veremena na vreme, volim da radim sa mladim talentovanim pevačima. U narednom periodu planiram i pripremam nove pesme za jednu mladu devojku koja je pretalentovana i odlično peva, a zove se Milica Milovanović. Sa njom imam velike planove, napraviću nove lepe pesme za nju. Već sam preduzeo neke korake na tom planu ali nećemo žuriti. Očekujem da bi trebalo sve da se pripremi i skocka do kraja godine, pa u sledećoj godini, možda izdamo neki novi CD. To je jedna devojka, slobodno mogu da kažem, koja bi mogla potecijalno da bude nasladnica Snežane Đurišić, Ane Bekute, Vesne Zmijanac, Zorice Brunclik i te generacije, jer ima te kvalitete, ima urođene lepe narodnjačke trilere. Gledaću još jednog muškog mladog pevača da nađem tako talentovanog, da u ovom narednom periodu pokušam da od njih napravim dobre pevače koji će imati fundament ili temelj da mogu dugo da traju, da pevaju nove prave i dobre pesme i da pokažu da su zaista pravi pevači.
Takođe, moram da kažem da će se održati veliki koncert u Kraljevu 5. avgusta “4 Zlatne harmonike”, 4 prve harmonike Jugoslavije u Soko Banji a svi iz Kraljeva; Novica Negovanović, Miša Mijatović, Vlada Panović i Aleksandar Sofronijević sa gostima.
Organizator je grad Kraljevo u znak zahvalnosti svojim velikanima i RTS ce snimiti i emitovati ceo koncert.
Kapiten muzičke fudbalske reprezentacije. Miša stoji drugi s leva
Poznato je da ste zaljubljenik fudbala, da li ste bili član estradne fudbalske reprezentacije i da li ste imali dilemu koji životni put da izaberete, muziku ili sport. Šta je bio odlučujuće da se opredelite za muziku. Da li ste i danas aktivni u fudbalu?
Da ja sam bio zaljubljenik u fudbal od malena, čak sam mnogo veću ljubav i želju gradio prema fudbalu nego harmonici. Mada sam i muziku mnogo voleo i harmoniku, ali u to vreme da budem iskren mnogo sam više voleo fudbal. Međutim, moj 10 godina stariji brat, koji mi je kupio prvu harmoniku i njegova je životna želja bila da postanem ono što on nije ostvario. On je bio dobar harmonikaš, ali samouk i onda je njegova želja bila da ja postanem pismen muzičar. Završio sam nižu muzičku školu, srednju muzičku školu, akademiju itd. U osnovnu školu sam išao u Guberovac a nižu muzičku školu popodne u Kragujevac. Moj brat je to želeo više nego ja. Jesam ja voleo muziku mnogo, ali sam fudbal voleo mnogo više, pa sam sve krijući od brata igrao i tako sam do petnaeste godine igrao fudbal i vežbao harmoniku. Kada je bilo presudno, zabranio mi je da igram fudbal i upisao me u Niš u srednju muzičku školu. Posle sam došao u Beograd na muzičku akademiju i ostao u Beogradu sve do danas. Mi smo bili sirotinja u selu, harmonika i muzika bili su mi način da obezbedim neku egzistenciju živortnu, da zaradim neki novac, jer tad sam fudbal smatrao samo igrom. Možda bih ja napravio i veliku karijeru u fudbalu, nikad se ne zna, jer sam bio jako talentovan, da sam toliko radio na sebi u fudbalu kao u muzici, da me je poslužilo zdravlje i da nemam neke povrede, siguran sam da bih uspeo i u fudbalu da nešto veliko napravim, znajući sebe koliko sam predan i uporan, ali se ne kajem i ovako je ispalo fenomenalno.
Legendarni Kraljevčani: Miša Mijatović i Novica Negovanović (sede), Vlada Panović i Aleksandar Sofronijević (stoje)
Kada sam kasnije postao zvezda i snimao sve popularne pevače i išao na turneje i televizije, onda sam se aktivirao iz hobija ponovo, aktivno sam igrao fudbal od 21. sve do 40. godine za klub koji se zove “Miločajac”. To je tada bila neka četvrta ili peta liga ali sam to voleo i nisam propuštao ni jednu utakmicu. Posle nekog perioda sam oformio, odnosno, registrovao estradnu reprezentaciju Jugoslavije. Bio sam kapiten, vođa i predsednik kluba, okupio sam sve muzičare koji su voleli da igraju fudbal. Kroz tu reprezentaciju su prošle sve zvezde. Igrali smo preko 250 revijalnih i humanitarnih utakmica. U toj reprezentaciji su bili: Bora Čorba, pokojni Srećko Jovović, Keba, Pera Crnobrnja kao golmani, Radiša Urošević, Ljuba Lukić, pokojni Novica Urošević, Dr Iggy, Ivan Gavrivolić, od ovih mlađih; Miroslav Ilić, Haris Džinovic, Šaban Šaulić, Branimir Đokić, Emir Kusturica je igrao jedno vreme. Igralo je dosta njih iz Hrvatske; Vlado Kalember, Dalibor Brun a iz Sarajeva Kemal Monteno, Davorin Popović. Tu je prodefilovalo mnogo estradnih umetnika, muzičara i pevača. Zaboravio sam neke sigurno da spomenem, neka mi ne zamere. To je bilo veliko zadovoljstvo koje je trajalo 25 godina, sve do početka rata. Igrali smo mi i kasnije ali mnogo ređe. Trenirali smo i pripremali se za te neke velike utakice. Igrali smo sa reprezentacijom Italije na stadionu JNA gde je bilo 60.000 hiljada judi, a za reprezantaciju Italije su igrali: Toto Kutunjo, Umberto Toci, Eros Ramacoti… To je bila prva velika utakmica, a igrali smo posle toga i u Engleskoj, Rusiji, Nemačkoj. Jedna čuvena utakmica je bila u Sarajevu koja je bila humanitarna, za obnovu Bembaše. Tada je na stadionu u Kočevu bilo 60.000 ljudi i 30.000 ljudi je ostalo ispred stadiona jer nisu mogli svi da uđu. To mi je bila najbolja utakmica u životu. Pobedili smo sa 4:3 i ja sam dao 3 gola. Naravno, gde god smo mi igrali, tu su bile Snežana Đurišić, Vesna Zmijanac i sve moguće muške i ženske zvezde iz Srbije i iz Bosne. To je bio jedan sportsko-muzički spektakl. Čuvena je utakmica bila u Rusiji u Moskvi na stadionu Lokomotive, 1999. godine. To je bila humanitarna utakmica za pomoc Srbiji posle bombardovanja. Rusija je tada poslala 10 ili 15 šlepera humanitarne pomoći Srbiji i te godine je gradonačelnik Moskve Jurij Luškov koji je te godine bio i kandidat za predsednika Rusije, organizovao je utakmicu i igrao je za estradnu reprezentaciju Rusije.
To je bila jedna predivna utakmica i Jurij Luškov je bio naš domaćin i družio se sa nama, a mi smo 4 dana tamo bili. Posle smo sa njima igrali revanš utakmicu u Beogradu. Bilo je dosta takvih utakmica i to me je posebno ispunjavalo. Više sam se radovao kada dam gol na utakmicama nego kad sam svirao neke velike koncerte na stadionima gde je bilo po 50.000 ili 60.000 ljudi. Onda sam u kasnijim periodima kompenzovao svoji ljubav prema fudbalu i da ispunim sebe i sa te strane.
Moje životno iskustvo i mišjenje je da su muzika i sport dve najlepše stvari na svetu koje čoveku omogućavaju da proputuje ceo svet, da upozna puno ljudi, da spozna život sa jedne i sa druge strane. Ja sam presrećan, prezadovoljan što sam imao tu sreću i privilegiju da se bavim muzikom i fudbalom uporedo.
Sa čuvenom Anom Bekutom
Da li bi ste za kraj želeli da poručite nešto našim čitaocima?
Čitaocima bih poručio, na prvom mestu, puno zdravlja, sreće, da svi izađu zdravi iz ove situacije sa koronom i da se život vrati u normalu, i da ponovo počne da se radi i funkcioniše kao nekada. To je sada, čini mi se najvažnije i što će ljude najviše činiti srećnim i zadovoljnim. Želim da im život bude lepši i zabavniji. Puno pozdrava svim čitaocima širom sveta cenjenog portala” Svet Australia”, takođe, uvaženoj redakciji i tebi Slavice, hvala na saradnji i ukazanom prostoru.
Slavica MOMAKOVIĆ
