Vesna Stanković je jedna od najaktivnijih i najprepoznatljivijih srpskih glumica, miljenica pozorišne publike u zemlji i dijaspori. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu 1998. godine, u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Vesna je stalna članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) i osnivač pozorišne trupe Teatar Balkan Novi Pokret.
Pored glume, Vesna se bavi pisanjem i režijom. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja u zemlji i inostranstvu.
Vesna hvala Vam što ste se odazvali pozivu da govorite za naš portal i za početak nam recite kako ste proveli vreme u karantinu?
Ja spadam u red onih koji ne podležu strahu jer smatram da je strah opasniji od mnogih bolesti. Inače sam legalista i ako su rekli „ostani kod kuće“ ja to poštujem. Pre svega, volim da provodim vreme sa svojom porodicom, a s obzirom da puno radim, dešava mi se da po nekoliko meseci ne budem kod kuće uveče, te sam ovo iskoristila kao prinudni odmor u pozitivnom smislu i vreme za porodicu.
U kući i te kako imam šta da radim, ali ne na silu, u smislu da učim strane jezike, da radim ovo ili ono, već sam samo pratila svoje biće i radila ono što mi prija. Čitala divne knjige, spremala božanstvene đakonije, družila se sa porodicom, sa prijateljima preko društvenih mreža na kojima sam jako aktivna. Ja kažem „ja sam pola žena pola facebook“. Vodila sam karantinski dnevnik i istovremeno komunicirala sa ljudima sa različitih kontinenata, iz raznih zemalja, tako da je bilo puno priča, šala, ispovesti. Nisam naučila novi jezik, nisam radikalno promenila kilažu, ništa previše značajno se nije desilo, ali sam svakako uživala u svakom danu u skladu sa svojim osećanjima.
U mojoj kući, srećom, niko nije mnogo propatio i žao mi je onih koji jesu. Jedino što je u jednom trenutku, a s obzirom na činjenicu da moja porodica živi od pozorišta, počela briga oko finansija. Međutim već početkom juna počela sam da radim po malo, u julu već kreću i gostovanja, tako da verujem da će to sve doći na svoje.
Razlog našeg današnjeg druženja je Vaš novi projekat Ljubavni vremeplov II
Da! Ne znam da li ste gledali Ljubavni vremeplov I? Mene, kao i moju publiku, ta predstava jako oplemenjuje.
Ja sam veliki ljubitelj istorije, a posebno srpske istorije. Uvek mi je malo neprijatno da kažem da sam velika patriotkinja, ali gajim duboku privrženost i ljubav prema našoj zemlji. Kako već volim istoriju ja svakodnevno čitam „Šta se dogodilo na današnji dan“, ko se rodio, ko je umro, koji zakon je donet, pa čitam biografije nekih velikih ljudi, ne samo iz Srbije nego i iz sveta. Potpuno fascinirana saznanjima o njihovim sudbinama, pričam ljudima o njima, pa krenem „Da li ti znaš….“, i jednom prilikom drugarica mi kaže „pa što ti to ne staviš u predstavu“, i tako je, prošle godine, nastao „Ljubavni vremeplov“, kabaretska predstava o čuvenim ljubavima srpskih velikana, pisaca, naučnika, vladara, slikara, dobrotvora…
Kako je predstava fantastično primljena od strane publike, ove godine je nastao Ljubavni vremeplov II. Premijera će biti 08. jula u Vukovoj zadužbini, restoran Azbuka. Predstava se sastoji iz dva dela, u prvom delu, uz pratnju pijaniste, obrađujem priče o Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Milutinu Milankoviću, Jelisaveti Načić, Desanki Maksimović, Disu i mnogim drugima, sve do Milene Dravić i Dragana Nikolića. U drugom delu, pošto je u Vukovoj zadužbini, prva priča će biti o Mini Karadžić i Branku Radičeviću, a potom priče o Lazi Lazareviću, Jovanu Dučiću, Paji Jovanoviću, Crnjanskom, Anici Savić Rebac, Vasku Popi, Oliveri i Radetu Marković. U drugom delu igra i Milica Janketić, koja svira klavir i gitaru i divno peva. Poslednja priča u drugom delu je priča o njenim roditeljima, Miši i Svjetlani Janketić.
Predstava obiluje pesmama koje se pevaju, recituju, to je u stvari kabaretska forma ali je i pripovedanje.
Recite nam nešto o tome kako pored obaveza u matičnom i drugim pozorištima, postižete da pišete, režirate i igrate predstave u vašem Teatru Balkan Novi Pokret?
Uvek sam imala dobru organizaciju i to smatram ključnim. Aktivna sam od momenta kada ustanem, u mislima napravim organizaciju tog dana, obaveza u kući i van kuće i ne dozvoljavam sebi prazan hod. Nekako imam želju, kondiciju i hrabrost da radim, da ulazim u nove projekte, i uvek idem napred.
Međutim imam i ja teške trenutke, trenutke kada mesecima nemam ni jedan dan odmora, kada sam umorna i kada mi bude teško. U tim momentima malo se postidim i setim se čuvene Milunke Savić i kažem sebi „Milunka je prešla Albaniju peške, dva meseca putovala ranjena u grudi i u glavu, preživela i izborila se, a meni je teško da idem negde i da odigram predstavu“. Tada shvatim da smo svi mi malo razmaženi i da nam je teško da izađemo iz svoje zone komfora i nastavljam dalje.
Mene je život počastio jer se retko dešava da neko svoj hobi pretvori u zanimanje i da hrani porodicu od svoje strasti, od onoga što najviše voli, a ja sam to uspela. Ja retko snimam filmove i serije, čak i ne težim ka tome, ali i to se menja. Ja silno volim scenu, volim publiku i čini mi se da publika oseća tu ljubav i vraća je na isti način.
Vesna puno putujete, igrate predstave u zemlji i inostranstvu te ste stigli i do Australije. Recite nam nešto više o svojim gostovanjima u Australiji?
Prvi put sam gostovala pre 11 godina sa mojom monodramom „Lina od kamena tvrđa“ koja je zaista čudesna, dirljiva, potresna i puna ljubavi. Ona nije predstava, ona je metafora, simbol svih žena sa ovih prostora koje su tako tegobno preživele svoj život. Bila sam više od 40 dana, obišla celu Australiju, upoznala veliki broj divnih ljudi. Tom prilikom sam upoznala i Jelenu Kiš, koju, uz organizatore gostovanja Pavicu Kupčak i Željka Gojkovića, doživljavam kao blisku familiju.
Drugi put sam gostovala pre sedam godina sa predstavom Zvezdara teatra „Sokin i Bosina“ i monodramom „Milunka“. Iskustva potpuno neverovatna kao i prilikom prvog gostovanja.
Sama Australija mi je fascinanatna, kao druga planeta, sve mi je neverovatno. U Australiji nigde nisam prepoznala Evropu, nigde nisam videla sličnosti, pa čak ni u Melburnu za koji kažu da najviše liči na evropske gradove. Tamo ne možeš da uprljaš cipele, drugačija je zemlja, drugačije miriše od ove naše balkanske, za koju smo tako emotivno vezani.
Gde god putujem najviše me očaraju ljudi, priroda i arhitektura ostave utisak, ali kada u čoveku prepoznaš nekoga koga bi kući vodila, to je poseban osećaj. Na predstavama u Australiji sam osetila sjajnu energiju, mene publika razume, prepoznaje emociju, predstave dopiru do srca ljudi, i to se meni vraća. Divne stvari sam doživljavala i na sceni i posle predstave. Jedva čekam novo gostovanje sa kojom god predstavom, možda da ponovimo Linu posle 11 godina.
Boba JELIĆ
Fotografije: Izvor Facebook
