Kažu da život piše romane! Neki su bolji, neki lošiji za čitanje. Isto tako, svaka iseljenička priča je drugačija a opet ista u mnogo čemu. Ona koju je “ispričao” i “ispisao”, junak priloga koji sledi, siguran sam da će vas naterati da je pročitate u dahu.
Milan NINOVIĆ je bez sumnje jedno od najmarkantinijih imena, prvo jugoslovenske a onda i srpske zajednice. Može se reći da je čitav svoj život proveo u njoj, ne žaleći ni truda ni vremena da joj nesebično ponudi sebe – svoj život.
Da li je to bio sportski izveštaj na Radio SBS gde nam se svima specifičnim glasom, “uselio” u domaćinstva a mnogima i u srca ili, nezaboravni članci u Novostima pa onda u Srpskom glasu gde je na mestu sportskog urednika doživeo potpunu afirmaciji, pa sada u “predvečerje” svog bogatog opusa, svoje usluge ponudio Vestima; svugde je ostavio pečat vremena i trenutka.
Pored nesumnjivog novinarskog rada i pregalaštva, nekako tiho, bez pompe, prikupljao je materijale u slici i reči za svoj voljeni klub JUST koji više ne postoji. On mu je posle Partizana, za koji navija takoreći od rođenja, bio najomiljeniji. Tog kluba, nažalost, više nema ali je gospodin Ninović odlučio da ga bar ima u vidljivim uspomenama a to je najbolje ako se sublimira kroz knjigu koja će mu kako izgleda, isto tako oduzeti skoro pola života. Ipak, upornost je dala rezultat i danas je ogromna knjiga pred čitaocima koji će u njoj baš imati šta da pročitaju i vide.
Međutim, ova priča ne bi imala smisla ako je ne bismo “začinili” Milanovim životom i profesionalnim radom u Australiji.
On sam u par prostorija koje je za tu priliku sagradio, poseduje neprocenjivo blago knjiga, postera, rekvizita, dresova, zastavica, kapa… gotovo najznačajnijih klubova u svetu. U svim sportovima. To se ne može opisati, nego se mora videti. O tome će biti priče u posebnom članku.
Ovoga puta krećemo natenane sa razgovorom.
Dugo si u Australiji; kada si ovde stigao i na koji način?
Na sidnejski aerodrom sam sleteo 23. juna 1973. godine. Došao sam zahvaljujući mom najstarijem bratu Ratku koji se u Sidnej doselio nekoliko godina pre mene. Obećao mi je da će me dovesti kad se steknu uslovi za to. Odslužio sam vojsku nešto ranije i po izlasku iz vojske sam uz garantno pismo moga brata i sa dvadeset godina moje mladosti obreo se na petom kontinentu.
Došao sam u junu a Novu godinu sam dočekao u Melburnu u kome sam ostao i do danas.
 
Među kolegama ali i čitaocima, odnosno slušaocima, Poznat si širom Australije kao najbolji sportski novinar; da li ti godi to laskavo priznanje?
To najbolji, nisam baš siguran, uvek ima boljih. Ne patim od toga ali mi prijaju komplimenti kao i svima kad ih neko hvali.
Gde si sve radio kao sportski novinar?
Bavim se ovim poslom od davne 1974. godine. Ni u snu nisam verovao da ću se time baviti. Zahvaljujući pokojnom doajenu sportskog novinarstva na ovim prostorima Živoradu Žiki Nikoliću počeo sam time da se bavim i, malo po malo to se nekako pretvorio u stalni posao. Ne žalim zbog tog jer sam se bavio nečim što je daleko od politike i to mi čini veliko zadovoljstvo. Rado sam u skoro svim jugoslovenskim i srpskim novinama koje su ovde izlazile i izlaze. Takođe i na SBS Radio stanici na srpskom jeziku.
Davno beše: U redakciji Srskog glasa sa tadašnjim urednikom Radetom Berakom
Najduže si proveo na mestu sportskog urednika u Srpskom glasu, i ne samo to – tamo si radio najduže od svih urednika i novinara. Kaži nam nešto o radu u Glasu, budući da isti idućeg meseca slavi 30 godina postojanja.
Srpski Glas je zaista bio list kome sam se beskrajno posvetio, bio sam, ubeđen sam u to, najlojaniji radnik u njemu u kome sam ostao skoro dve decenije. U početku u redakciji je radilo i po nas dvanaestoro, kasnije, kad su tehnologija i ostali uslovi bili znatno bolji, ostalo je samo nas troje, mnogi su dolazili i odlazili ali sam ja ostajao veran, bez obzira na uslove koji su bili i dobri i loši. Ovaj posao sam iznad svega voleo. Kad nešto čovek voli drugačije je to od nečega što se mora raditi.
 
Nedavno si izdao knjigu o JUST-u, klubu koji se ugasio kad se raspala Jugoslavija. Knjiga je svojevrsna enciklopedija. Knjiga obiluje mnoštvom retkih fotografija iz bogate istorije tog kluba. Nije bilo lako sve to prikupiti i staviti u knjigu. Kaži nam koliko dugo si radio na pripremi iste? Kakva iskustva nosiš iz tog dela posla?
Kako sam te 1974. godine došao na utakmicu JUST-a na Middle Parku u Port Melburnu, odveo je me iz obližnje Sent Kilde prijatelj Nikola Mladenovski, i tako sam od tog prvog dana ostao u ovom klubu sve dok se nije ugasio 1990. godine. Svih tih četrdeset i kusur godina sam beležio osnovne podatke, pravio fotografije, ništa mi promaklo nije. Mnogi su sve pamtili a ja sam za razliku, sve to beležio, skupljao, kao da sam želeo da jednog dana sve obeležim objavljivanjem knjige iako mi ta ideja tada nije ni padala na pamet.
Ispostavilo se po gašenju kluba da je bilo korisno jer sam imao sve detalje sačuvane, kompletnu klupsku istoriju. Ono što se dešavalo od 1949. godine pa do mog dolaska 1974., za sve to što se dešavalo u tom vremenu dok ja nisam bio ovde, obišao sam Australiju o svom trošku uzduž i popreko više puta, išao kod biviših fiudbalera, članova i funkcionera koji su svojevremeno bili u JUST-u, nosio sa sobom skener i iz njihivih albuma skenirao fotografije i prikupljao ostale podatke. Prikupio sam toliko materijala da ni sam nisam bio svestan koliko toga se nagomilalo.
Zanimljivo je da klub JUST nije posedovao svoju arhivu kao ni bilo koji naš srpski klub širom Australije, izuzev Beograda iz Adelajda koji je izdao klupsku knjigi autora Petra Nikolića, ja sam se potrudio da jednostavno sačuvam i prikupim ostatak podataka.
Odlučio sam da, kad već posedujem sav material, da pripremim i objavim knjigu. Kako je štampanje knjige bilo preskupo, za mene neostvarljivo, mnogi JUST-ovci su mi obećali da pripremim knjigu pa kad bude spremna za štampanje oni će međusobno pomoći da se knjiga odštampa. Knjiga je već bila pripremljena negde krajem devedeset pete godine ali svi oni koji su obećali pomoći su se nekako pritajili, izgubili interesovanje a ja nisam želeo da klečim na kolenima i molim bilo koga, pa sam i ja kao i oni, digao ruke od štampanja iako sam toliko truda i rada uložio. Krajem prošle godine, u jednom razovoru Zoran Nikitović, možda i najbolji golman kojeg je JUST u istoriji imao, rekao mi je da će pomoći štampanje knjige. Dao mi je dve hiljade dolara a ostalo sam ja dodao i knjigu odštampao. Knjiiga je A 4 formta sa 657 stranica i sa oko 1600 izuzetno kvalitetnih fotografija. Odštampao sam samo pedeset primeraka i to sam već rasprodao.
Kojom si se idejom rukovodio da bi se upustio u tako obiman i izazovan posao?
Iskren da budem, nisam imao ideju da sakupljam material kako bi jednog dana objavio knjigu, ta ideja se rodila po gašenju kluba jer smo skoro svi u njemu ovaj klub voleli, što je razlika od onoga kad neko za neki klub navija, imao sam material i ideja se tek onda rodila da to jednog uklopim u jednu celinu i objavim.
Kakve su bile reakcije ljudi oko tebe?
Već sam prethodno rekao, mnogi su izlazili interesovanje i bili za moju ideju da objavim knjigu, davali mi zaista podršku, ali kad je trebalo štampati knjigu mnoge je pregazilo vreme, jedni su otišli na večni počinak, neki izgubili interesovanje, mnogi više po nestanku JUST-a nisu ni posećivali utakmice drugih klubova.
Ko ti je sve pomogao u realizaciji iste?
Kod štampanja, prethodno sam spomenuo, pomogao mi je Zoran Nikitović a u samoj pripremi kompletnog materijala koristio sam podatke iz raznih lokalnih novinskih listova, iz kolekcija Lori Švoba i Lesa Šoroka koje su u arhivi Deakin univerziteta u Džilongu, zatim zahvaljujući i delu materijala koje su imali pokojni Živorad Žika Nikolić, Džon Panšon i Roj Haj. Naravno, ogroman broj fotografija je iz albuma bivših JUST-ovaca, dok sam od 1974. pa na ovamo sve ja lično sačuvao.
Koliki je tiraž knjige i kako ide prodaja?
Iz finansijskih razloga odštampao sam samo 50 primeraka i to je sve rasprodato, verovatno ću, zbog potražnje, odštampati naknadno.
Možemo li očekivati doštampavanje iste ili čak sa dopunjenim podacima?
Sigurno će biti doštampavanja a očekujem da će knjiga biti i prevedena na engleski i biće distribuirana širom Australije.
Staro prijateljstvo: Sa urednikom našeg Portala u njegovom “malom carstvu”, trofeja, rekvizita i – svega pomalo…
Poznat si kao kolekcionar svih etničkih jugoslovenskih i srpskih listova koje sve imaš od prvog do poslednjeg broja. Mnoge si i ukoričio i namenio im posebnu sobu na svom imanju. Kaži nam nešto o tome.
I ta vrsta kolekcije je nekako došla sasvim spontano. Uspeo sam da sakupim i kompletiram sve i jedno izdanje lokanih Novosti koje su izlazile od 1963. godine i ugasile se 2018. godine. Srpski glas svaki broj od početka ali i Vesti koje su počele da izlaze 2000. godine od prvog besplatnog broja. Zašto sam to uspeo ni sam na to nemam odgovor ali se eto desilo da sam sve uredno sačuvao. Da ne nabrajam i druga pisana glasila koja su duže ili kraće uspeli da se održe i opstanu. Nekako me nešto vuklo da neke stvari kolektujem i sačuvam.
Sve to što sam sačuvao ima neku svoju vrednost i svoju cenu. Ako je neko zainteresovan da otkupi te kolekcije lako bi se o ceni dogovorili.
Susret sa Novakom Đokovićem
Tokom svoje dugogodišnje karijere koja, hvala Bogu, još uvek traje, sretao si se sa mnogim svetski poznatim ličnostima, pre svega iz sporta; ko je na tebe ostavio poseban utisak?
Imao sam prilike, rekao bih i sreće, zahvaljujući pre svega poslu kojim se bavim, da sam se sreo sa mnogim sportskim ličnostima ali i mnogim političarima i uopšte izuzetno poznatim ličnostima iz javnog života širom Australije i sveta. Pre svih Novak Đoković je ne samo teniska zvezda i svetski broj jedan, on je pre svega ljudska ličnost iznad svih u skoro svemu jer je Nole pored vrhunskog sportiste i prirodno obdaren u svom ponašanju. Imao sam prilike da s njim budem u društvu, porazgovaram o raznim temama, shvatio sam da je Nole ličnost kakva se zaista vrlo retko rađa. Imala je Srbija vrhunskih sportskih veličina o kojima mnoge sile sveta samo mogu da sanjaju i koje bi sva bogatstva sveta dali da imaju nekog poput Novaka Đokovića. Tako da je odgovor na pitanje Nole kod mene ostavio utisak sportske veličine od koje su mi se u početku prilikom naših čestih susreta i noge tresle od neke treme kad sam s njim razgovarao a kasnije često i družio.
Sa Anom Ivanović
Još sam tu tremu jedanput pre toga imao kad sam se sreo ovde u Melburnu sa prvim sprinterom, prvim atletičarem na svetu koji je trčao sto metara distancu ispod deset sekundi, u pitanju je Amerikanac Kalvin Smit. Kad bih nabrajao s kim sam se sve sreo, rukovao ili porazgovarao, duga je lista sa imenima.
I danas pamtim recimo susret sa Josipom Brozom Titom u dva navrata. Prvo na Tjentištu posle izgradnje memorijalnog spomenika Sutjeska. Tada se Tito lično rukovao sa nama vojnicima i sa ličnim potpisom dodelio nam zahvalnice jer smo učestvovali na izgradnji velelepnog spomenika. Drugi susret je bio iste godine kada smo snimali jedan kadar fimla “Sutjeska” režisera Stipeta Delića, Tito je odgledao snimanje jedne scene na Jablanici kod Mostara, a onda se i rukovao sa nama prvoplancima iz filma, s njim je tada bio i general Ljubičić inače moj zemljak, rodom iz Karana kod Užice. Tako da su mi ta dva susreta ostala u večnom sećanju i dragoj uspomeni.
Spadaš u ljude koji ponajbolje poznaju stanje u srpskim klubovima širom Australije – kakvo je stanje u tom smislu i kakva je budućnost istih? Jesi li optimista?
Tačno, poznajem srpsku zajednicu širom Australije i pratim dešavanja, posebno kada su srpski sportski klubovi u pitanju. Posedujem kompletan material i jedini sam koji imam svu sportsku arhivu srpskih klubova u Melburnu: Springvejl Bele orlove, Ficroj Sriju i Vestgejt Sinđelić. Ako bude uslova možda se desi uskoro da ugledaju i njihove knjige svetlost dana.
Na prezentaciji u FK “Westgate Sinđelić”
Šta je potrebno da recimo imamo “srpski” klub u najvišem rangu? Da li je to realno moguće i ako nije, koji je razlog tome?
Mislim da je neostvarljivo imati naš srpski klub u recimo najelitnijem rangu takmičenja na ovim prostorima. Imamo dvadesetak srpskih klubova širom Australije i svaki od njih jedva sastavlja kraj s krajem. Što je najveći hendikep, nekako su svi klubovi drastično izgubili publiku, navijače. Nekada je recimo Sinđelić imao na jednoj utakmici sa Altona Medžik Vardarom 1500 ljubitelja fudbala, Springvejl Beli orlovi kao drugoligaš sa Čelzi Hajdukom 1600 navijača, to danas više nije ostvariljivo, na svim domaćim utakmicama tokom sezone ukupno nemaju više od toga. Kvalitet fudbla  je drastično opao a mladi su umesto fudbala većinom se “prešaltali” i prate neke druge sportive.
Kako se fudbal danas kotira u Australiji, među tradicionalnim “aussie” sportovima?
Na petom kontinentu dominiraju sportovi ragbi, takozvani ozi rul, kriket i tenis, donekle i košarka, sve ostalo je u drugom planu.
Ima li među srpskim igračima ko po tebi zavređuje pažnju i koji bi recimo mogao jednoga dana zaigrati za reprezentaciju Australije?
Naravno da ima. Svedoci smo da je kroz državnu reprezentaciju prodefilovao veliki broj fudbalera koji su iza sebe ostavili dubok trag. Ima zaista veliki broj ali se bojim da ću nekog preskočiti pa ne želim sad da imenujem.
Intervju sa legendarnim Željkom Obradovićem
Koji su najbolji Srbi fudbaleri koji su igrali na petom kontinentu? Nabroj nam bar 10.
I ovde ću svakako nekog izostaviti, ali moram reći da je Milan Ivanović nekadašnji fudbaler Crvene zvezde i Adelajd Sitija, za državnu reprezentaciju Australije odigrao je mislim 60 utakmica, Slobodan Despotovski, Milan Blagojević, Majkl Ćurčija, Saša Ilić, Nikola Mrđa, Predrag Bojić, Eli Babalj, Deni Vuković, Marko Ješić, Zdravko i Miloš Lujić, Dragoljub Džimi Milosavljević, Nikola Mileusnić, zadnjih godina Miloš Ninković je zvezda FK Sidneja koga sportski komentatiri jednostavno slove kao ‘Serbian maestro’, sigurno sam dosta njih izostavio a lista sa imenima Srba je zaista dugačka.
Imaš li kakvu poruku za naše čitaoce širom sveta?
Čuvajte zdravlje, gajite ljubav i uživajte u životu, delite ljude na dobre i loše, budite odgovorni za sve što radite, ne stidite se svog porekla…
Rade BERAK

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila