Velibor Trifković muzičar i pevač, rođen je u Sarajevu, gde je završio osnovnu i elektrotehničku školu. Od kako zna za sebe, bio je posvećen muzici… Roditelji su mu pričali, kada je imao 4 godine, čim bi čuo muziku na radiju, uzimao bi mali jastuk, stavljao ga na grudi i imitirao da svira harmoniku. Otac mu je ubrzo kupio dečiju harmoniku za koji Velibor kaže da mu je najdraži poklon u životu, sve dok mu se nije rodila ćerka, jer misli da je dete nešto najlepše, što život može čoveku da podari.

Vođen apsolutnim sluhom i izrazitim talentom, učio je sam i vežbao harmoniku, svirajući svojima u kući, rodbini, komšiluku, sve dok nije upisao muzičku školu odsek harmonika, kod profesora Duška (prezime zaboravio) u Domu pionira “Boško Buha” gde je bilo dosta sekcija za decu. Glas slavuja, nasledio je od majke. O tome će mo kasnije…

Kako se razvijao tvoj muzički put?

Moj muzički put nije se prekidao, ozbiljni nastupi počeli su u tinejdžerskim danima. Upoznao sam tada orkestar braće “Samardžija” Mira i Nenada, koji su bili sjajni ljudi i muzičari. Danas žive i rade u Kanadi. Sa njima sam se usavršavao, od njih sam mnogo naučio. Inače, Sarajevo je dalo mnogo vrhunskih pevača i muzičara. Kako sam rastao, vežbao sam sa većim žarom, nalazeći inspiraciju u našim velikanima harmonike Ljubiši Pavkoviću, pokojnom Tomici Miliću, Kemišu, Mirku Kodiću itd.

Devedesetih godina moji vršnjaci Saša Čolović i Borislav Bjelić i ja, osnovali smo orkestar. Vežbali smo u garažama, kućama, išli na svirke, tada sam lepo uskladio sviranje i pevanje. Odlično nam je krenulo, sve do nesretne za mene 1993. god. u najvećem jeku posla, kada sam morao da završim moju harmonikašku karijeru, jer sam imao fatalan pad u fudbalu i polomio desnu ruku. Posao naravno nije mogao da čeka, dobio sam adekvatnu zamenu Zorana Obradovića. Od tada kreće moja pevačka karijera, što se kasnije ispostavilo, da je to bio pravi muzički pravac za mene!

Jesi li u Ameriku došao iz privatnih ili poslovnih razloga? Da li si nastavio pevanje, s kim si sve sarađivao?

U Ameriku sam došao privatno, sa suprugom i ćerkicom, to je bio za nas težak posleratni period. Nastanili smo se u Floridi, zaposlen sam u jednoj kompaniji, koja se bavi medicinskim radovima. Pevanjem sam nastavio da se bavim zahvaljujuci mom velikom prijatelju i dugogodišnjem saradniku Nenadu Todoroviću, klavijaturisti iz Orlanda. Trebalo bi mi mnogo vremena i prostora da opišem koliko je baš on zaslužio, što sam uspešno nastavio pevačku karijeru, jer putujemo i radimo širom Amerike. On i njegova porodica su divni ljudi. Izdvojio bih još nekoliko sjajnih muzičkih saradnika: Miću Radovanovića, Nenada Veljkovića, Bratislava Mansijevića, Ivana Jovičića, Sašu Đorđevića, Vladu Pupinoskog, Gorana Jeftica itd… Spomenuo bih i svoje poštovane koleginice saradnice, to su: Ivana Lola Šalipur, Anica Milenković, Slavica Momaković, Jasmina Ilić, Neda Gorančić, Dijana Antonijević, Marija Bilić itd…

Kakvi su tvoji planovi za predstojeću sezonu?

Planova je bilo dosta ali je sve stalo zbog pandemije Korone virusa. Iskreno se nadam da će se uskoro završiti i da će se život normalizovati… Dobio sam ponude da snimim nove pesme, međutim u ovoj situaciji u studio sigurno neće niko da uđe. Moja razmišljanja idu u pravcu našeg proslavlljenog kompozitora, harmonikaša i pevača Ljubu Kešelja. Njegove pesme me oduševljavaju i leže mi.

Da li bi nešto menjao na našoj estradnoj sceni?

Da imam neku moć menjao bih. Na žalost muzika na našoj estradi već odavno nije ono što bi trebalo da bude. Imamo dobar potencijal mladih pevača ali me brinu tekstovi koje pevaju. Izgleda da ne žele da pevaju o ljubavi, majci zavičaju, tekstove koje godinama prihvata publika, već ih privlače tekstovi o nemoralu, nasilju, drogi… Naravno, ne govorim generalno, uvek ima izuzetaka!

Koju muziku plasiraš svojoj publici?

Narodnu, svakako! Ja sam pevač negovan u tom žanru. Zapevam ponekad i neku zabavnu… Inače, rado slušam različite muzičke stilove koji prijaju mom uhu.

Koji je tvoj omiljen sport da li si pristalica zdravog života?

U mladosti sam se bavio boksom, trenirao sam za BK Željezničar 4 pune godine u poluvelter i velter kategoriji, zatim sam rekreativno igrao fudbal, u zadnjih 10 godina bavim se biciklizmom. “U zdravom telu zdrav je duh”!

Postoji li savršena žena, koje osobine bi trebalo da ima da bi bila približna idealu?

Vidite, pametna, zabavna i seksi! To je standardna postava u kriterijumima, ali meni prija. Ja nisam imao pojma šta tražim kada sam počeo da se zabavljam sa svojom sadašnjom suprugom, ali pre nego što sam shvatio, bio sam zaljubljen. Ona se uključila u moje aktivnosti odmah je upala u moje društvo. To je bilo sjajno, jer smo moji prijatelji i ja bili veoma zatvoreni i “teški” za druženje sa ostatkom sveta (Smeh). Ona je podržala stvari koje volim da radim, oduševila me je i po prvi put u životu sam osetio da sa nekim mogu da budem zauvek! Ponosan sam na moju suprugu i moju ćerku izuzetne su u svemu, podržavaju me, naravno i ja njih i najviše su zalužile što sam uspešan u životu!

Sa kim bi pevao duestsku pesmu od koleginica?

O tome sam često maštao kad sam bio klinac, bilo je raznih “dueta” u mojoj glavi. Ne znam možda sa nekom koleginicom ovde. U Sbiji recimo, sa Marinom Živković, iako u zadnje vreme nije mnogo prisutna na sceni…

Velibore hvala na razgovoru, šta bi za kraj poručio našim čitaocima?

Svima želim, da rade na sebi u ostvarenju svojih ciljeva. Da budu sa osmehom na licu okruženi voljenim osobama. Oni koji traže ljubav, nadam se da će ljubav naći vas! Oni koji traže sreću, nadam se da vas čeka iza ugla! Veliki pozdrav svima, vaš Velibor Trifković.

Slavica MOMAKOVIĆ


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila