U vremenu kada se svet ubrzano menja, a život često ostavlja malo prostora za tišinu i unutrašnje trenutke, postoje umetnici koji nas podsete koliko su reč i emocija i dalje važni. Jedna od njih je pesnikinja Tijana Krajina, čija je druga knjiga poezije nedavno promovisana u prelepom, intimnom ambijentu u srcu Švajcarske. Veče je proteklo u toploj, inspirativnoj atmosferi, okruženo kreativnim gostima koji su svojim prisustvom i energijom učinili promociju jedinstvenom.
Nekoliko prisutnih, dirnuto njenim stihovima, spontano je recitovalo delove njenih pesama, dok su tri ugledna psihijatra svojim prisustvom i rečima dala poseban pečat događaju. Jedan od njih uputio joj je kompliment koji će, kako sama kaže, zauvek pamtiti: na pitanje zašto kupuje nekoliko primeraka knjige, odgovorio je: „Zato što će Vaša poezija biti deo tretmana za moje pacijente“!
Retko koji umetnik dobije tako duboko i profesionalno priznanje.
Tokom deset godina života u inostranstvu, Tijana je svoj intelektualni i pedagoški rad oplemenila poetskim stvaralaštvom. Kao vlasnica i voditeljka Male Školice ”Malac genijalac” stekla je veliko poverenje roditelja u zajednici, zahvaljujući pedagoškoj toplini, profesionalnosti i svojoj posvećenosti radu sa decom. Njena poezija i njen rad međusobno se dopunjuju, nežnost i disciplina, emocija i znanje, stvaralaštvo i posvećenost.
U razgovoru sa Tijanom ne otkriva nam samo odgovore, već i delić svog bića.
Dobro nam došla draga Tijana. Tvoja druga knjiga je pred publikom. Kako doživljavaš ovaj trenutak, kao zaokruženu celinu ili kao uvod u novo poglavlje?
Da, druga knjiga je sada pred publikom i taj trenutak doživljavam kao jednu zaokruženu celinu. Sa jedne strane, nešto je završeno, a sa druge strane to je uvod u neko novo poglavlje. Tako da bih rekla da je pomalo i jedno i drugo.
Promocija je protekla u izuzetno kreativnoj atmosferi. Kako si doživela energiju svojih gostiju?
Promocija je prošla u zaista kreativnoj atmosferi. Energija mojih gostiju bila je prijatna, porodična, emotivna, blaga i ushićena, kao da je svega toga bilo pomalo. Bile su prisutne sve te lepe emocije, jer su ljudi bili okruženi svojim prijateljima i porodicom.
Nekoliko prisutnih je recitovalo tvoje stihove. Šta za tebe znači kada drugi svoj glas pozajme tvojoj poeziji?
Stihove iz mojih knjiga recitovalo je sedmoro divnih ljudi. Svečano je promociju moje druge knjige „Sve možeš ti“ otvorila divna doktorka Dušica Simić. Zatim je nastupio divan Dragan Vukašinović, koji je izneo svoju recenziju i recitovao dve moje pesme. Potom je nastupio divni doktor Tomislav Simić, koji je takođe recitovao dve pesme. Svoju recenziju čitala je i recitovala dve pesme divna Miljka Kajganić, koja je ujedno i predsednica Udruženja pisaca „Zlatno pero“ u Švajcarskoj, čiji sam i ja član.
Zatim divna Marijana Ramanaj, majka dve ćerke. Obe su pohađale srpsku dopunsku školu, kao i moju privatnu školu „Malac genijalac“. Stihove je recitovala i moja draga koleginica, divna Jovana Dinčić, nastavnik srpskog jezika i književnosti u Švajcarskoj, koja je ujedno čitala i jednu od recenzija knjige. Tu je bila i divna Slavica Ignjić, baka jednog deteta sa kojim radim, koja je recitovala dve moje pesme.
Koristim priliku da se svim tim divnim ljudima još jednom od srca zahvalim što su izdvojili svoju pažnju, energiju i vreme i dali mi podršku u jednom meni veoma važnom i značajnom trenutku ,na promociji moje knjige. To su zaista divni i dragi ljudi koji su bili uz mene.
Podršku su mi pružili i moja porodica, prijatelji i poznanici, koji su svojim dolaskom uveličali promociju moje druge knjige.
Jedan psihijatar ti je rekao da će tvoja poezija biti deo tretmana njegovih pacijenata. Kako si se osećala kada si čula takav kompliment?
To smatram jednim od najlepših komplimenata koje sam mogla da dobijem za svoju poeziju.
Po tvojoj proceni, šta je to u tvojoj poeziji što može imati terapijski i umirujući efekat na čitaoca?
Ono što, verujem, može imati terapeutski i umirujući uticaj na publiku jeste moja iskrenost, jasnoća i jednostavnost. Postoji ta potreba da u određenim trenucima budem sama sebi podrška i da, čak i kada je teško, odaberem najlepše moguće reči ohrabrenja. Te reči se onda prenesu i na druge, jer kada se mi menjamo, najčešće se promene pokrenu i kod ljudi oko nas.
Kako je decenija života u inostranstvu oblikovala tvoj unutrašnji svet i tvoj stvaralački izraz?
Život u Švajcarskoj je na neki način oblikovao moj unutrašnji svet koji je već postojao u meni. Dao mi je hrabrost da to izrazim i da se ne plašim da kažem šta osećam i da prihvatim svoje emocije onakve kakve jesu. Upravo tu se i pojavio moj stvaralački izraz na jedan lep i pomalo neočekivan način.
Emocije u tvojim pesmama su nežne, ali duboke. Šta te najčešće pokreće na pisanje?
Ono što me pokreće na pisanje jesu moje emocije, ali i emocije drugih ljudi. Pesma često nastaje kao podrška meni, ali i kao podrška drugima. U razgovorima sa prijateljima, kolegama ili bliskim ljudima osetim njihove emocije i to me pokrene da nešto zapišem. Ponekad nemamo odmah prave reči da nekoga ohrabrimo, ali ako ih zapišemo , to su upravo one reči koje bismo želeli da čujemo u teškom trenutku. Upravo iz toga nastaju moje pesme.
”Malac genijalac “ je tvoj pedagoški svet. Kako spajaš rad sa decom i stvaralačku tišinu potrebnu za pisanje?
Rad u školi „Malac genijalac“ najčešće se odvija u poslepodnevnim časovima, a ujutru najviše volim da šetam u šumi. Tada pronađem tišinu koja mi je potrebna za pisanje. Ponekad se stih pojavi i uveče, ali ta tišina se uvek pronađe ako čovek želi da je vidi. Često zapišem samo jedan stih, pa nastavim sutra ili nakon nekoliko dana.Rad sa decom me oplemenjuje i dale mi jednu posebnu energiju.
Ko ili šta te najčešće inspiriše , ljudi, sećanja, samoća, susreti?
Moja inspiracija nisu samo susreti sa ljudima, već i susret sa samim sobom. To su teme koje dotiču svakog čoveka i situacije koje su svakodnevne, gde god da se ljudi nalaze. Upravo u tim trenucima nastaje moja inspiracija.
Kako znaš da je jedna pesma završena? Postoji li trenutak kada osetiš da više ne želiš da je menjaš?
Kako znam da je jedna pesma završena? Po osećaju. Najčešće najjaču, motivacionu poruku ostavljam za kraj pesme. Ona mora da se uklopi u problem ili osećanje o kome pišem. Kada se pesma završi, želim da čovek oseti lakoću. Tu lakoću osetim i ja dok pišem i tada znam da je pesma dobila svoj kraj.
Koje teme ili osećanja želiš da istražiš u svojim narednim knjigama?
Teme u mojim pesmama često se kreću između vere, duhovnosti, psihologije, filozofije i svakodnevnog života. Osećanja koja želim da probudim kod ljudi su mir, ponos na sebe i ono što su uradili, poverenje i inspiraciju. Volela bih da se čovek posle čitanja oseti ispunjeno, da se probudi ljubav, a na kraju i ono najvažnije osećaj zahvalnosti.
Kako vidiš svoju ulogu u zajednici kao pedagoga, kao pesnika, kao žene koja inspiriše?
Moje uloge se zapravo nastavljaju. I dalje ću biti pedagog koji ponekad u nastavu unese i po koji stih kako bi deci pružio podršku i razumevanje. Želim da deca u mojoj školi dolaze bez straha od grešaka. Zato postoji i jedna rečenica na nemačkom koju sva deca kod nas znaju napamet: „Wenn ich einen Fehler mache, muss ich immer lachen.“
Koliko sam ja žena koja inspiriše, to zaista zavisi od toga šta neko vidi u mojim delima i kako me doživljava. Često kažu da nije važno šta nam se dešava, već kako gledamo na to što nam se dešava. Trudiću se da i dalje budem najbolja moguća verzija sebe. Kada sam dobra prema sebi, onda znam da sam dobra i za sve ostalo. Kao što kaže naslov jedne moje pesme „Budimo dobro“. Uz veru i ljubav čovek zaista može sve.
Draga Tijana, hvala ti na otvorenom, emotivnom i inspirativnom razgovoru. Tvoja poezija je prostor mekoće, razumevanja i iskrenosti, a tvoj pedagoški rad pokazuje koliko jedna osoba može ostaviti trag u zajednici u kojoj živi.
Tvoja nežnost, znanje i hrabrost čine te autentičnim glasom našeg vremena.
Hvala ti što si sa čitaocima portala „Svet Australia“ podelila svoju priču i deo svog stvaralačkog puta.
Radujemo se svim tvojim budućim delima.
Slađana BOJOVIĆ
