Mnogo puta sam se uverila da to neću, ne dolazi u obzir, nema šanse, lako padne pred samo jednim pogledom. Tako da savršeno razumem te „nikad više“ rezolucije… Zato što duboko u sebi znam da od većine toga nema ništa.
Svi mi imamo strahove i to je sasvim u redu. Strah da nismo dovoljno dobri, dovoljno otresiti, da se nećemo prikazati u najboljem svetlu. Ego je zapravo naš najveći protivnik. Šta zna srce s kim se ukrstilo dok ga ego ne uhvati pod svoje. Kad ego udari šamar srcu, ono se siroto dugo oporavlja ali se uvek interesantno – oporavi. U toj bespoštednoj borbi ego napada siroto srce koje samo nemoćno trepće.
I nije mu zameriti. Ono radi ono što najbolje ume. Oseća. Nije u fazonu da kalkuliše. Niti da bude isključivo. Od veličine našeg ega zavisi kako ćemo da tumačimo nečiju ljubav i koliko ćemo u tome biti isključivi.
Uglavnom kada se u ljubavi javi isključivost, emocije su daleko negde zaključane, obično u podrumu. I ne prilazi im se da se ne povampire.
A ljubav nije obavezno bolna i ne znam ko je to uopšte izmislio. Bolne su one stvari koje su ostale neizrečene. Nedorečene. I neobjašnjene. Jer onda svaka strana ima pravo na slobodno tumačenje. Naš ego se potrudi da nam objasni zašto neko nije dovoljno dobar za nas, zašto zaslužujemo više, bolje, drugačije. Prirodno jači, ego tera srce na suze dok ga potpuno ne slomi.
Ego nas tera da povređujemo druge, da dokazujemo da imamo ponos, karakter i da se sa nama niko, nikada više, ne može tako. A ljubav se uči. I sa svakim je drugačija. Pa i ako čovek negde pogreši u toj ljubavi, bože moj, nije smak sveta. Često se ograničavamo sa onim – sa mnom to ne može tako, ja sam rekao tako i kraj.
Kraj ne ide baš tako. Zato što sve što nije do kraja završeno – kraja i nema… Zato nikad ne recite – nikad više. Život voli da demantuje, jer nismo samo ono što hoćemo, nego i ono što osećamo.
I zato nije ljubav kada ti je neko samo u krevetu ili samo u srcu. Ljubav ti je kada je neko u glavi. Kada ego dozvoli srcu da mu šapne šta ima.
NIJE LAKO NI MUŠKARCIMA
Šta je to ljubav preko veze i zašto su najbolje mame – koje žive same?
Bez njih je teško, s njima nije lako.
Nije lako ni muškarcima znate, da ne budemo samo mi žene te koje ne možemo da nađemo srodnu dušu. Sponzoruše na sve strane, sve neka ista usta, iste jagodice, duge kose peglane… razlikuju se ponekad samo boje. A oni jadni… traže ženu. A te žene… provod.
Teško je saznanje da za nekog nisi dovoljno dobar. Mislim, kad određeni muškarac nije dovoljno dobar za nju. A to često čujem od drugova. Doduše ne ovako direktno i surovo, ali između redova to je to. Nalože se oni tako nije da nije, ljudi su od krvi i mesa, na čedno i smerno stvorenje, koje ume da bude fino i da trepće nežno, a ono ustvari, sponzoruša u pokušaju. Nema srca da mu kaže, jesam ja skromna i čedna, ali to prijatelju – mnogo košta. A ti te pare nemaš. I zato ona „sad nije za vezu“, „upravo je izašla iz veze“. a suština je sama sam, jer sam procenila da ti i tebi slični niste dovoljno dobri za mene.
Imamo i ove džambas snajke, odmah postave pravila, možeš Pariz – ne možeš doviđenja. One su uglavnom rešene da svoj splavarski staž unovče najbolje što mogu. I taj nesrećnik što priđe sa divnim osmehom i slatkim očima, može samo da ode najpre u banku i preračuna ima li masteru dovoljno da joj omogući Brazil, Španiju, Kolumbiju, Kubu i Ameriku…
Ima i normalnih devojaka ne kažem. Samo što se vremenom ispostavi da su čvrknute na svoj način. Neke sanjaju karijeru, funkciju, a kad dođe vreme za ljubav shvate da su tu lekciju položile preko veze i da je nikada do kraja nisu naučile. I da taj ispit jeste položen, ali nije do kraja naučen. Jer neke nelogične zakone u ljubavi uči čovek dok je živ.
Jedan drugar mi je skoro rekao „najbolje su mame koje žive same“. Pitam ja, imaš nešto da mi kažeš, kaže imam i kez od uveta do uveta. Kaže čovek, od svih koje sam imao prilike da sretnem, ova je najnormalnija. Zna šta hoće i znaš šta, najopuštenija je i lepo mi sa njom. Sve. Ne brine ona ni da li je dovoljno lepa, jer zna da jeste, ni da li će mi se dopasti, jer je samouverena da je to tako seksi! Hoće sa mnom svugde, gleda me ko Tita. I kako da je ne volim? Ne znam samo kako nisam skapirao do sada da sam devojke tražio na pogrešnim mestima. A i kada ih nađem nemam šta da pričam s njima.
A gde realno muškarci mogu da nađu normalnu devojku? Po klubovima teško. Po splavovima još ređe. Po događajima tek ne! Od sveopše potrebe da se prikažu što bolje i jedni i drugi prestali su da misle o tome ko su zapravo. A zapravo smo svi, samo ljudi. Koji isto vole, isto pate, isto žele. Za početak srodnu dušu, pa ljubav ako bude bude.
Tako da sledeći put kada čujete da neko ne može da nađe nekoga, možda da proveri gde traži. Jer ako predugo stojiš na stanici, moguće da treba uzeti taksi ili proveriti da nisi na aerodromu.
**********************************************************************
