Na svečanoj akademiji povodom 15 godina rada ustanove socijane zaštite “Down syndrom centra Banjaluka” osnivaču i direktoru Zoranu Jeliću profesoru edukacije i rehabilitacije, psihoterapeutu refleksologu (Bachelor of Science in Natural Medicine) u ime “Tesline naučne fondacije” (USA) uručio je profesor doktor Zoran Bogdanović, Povelju i medalju “Nikola Tesla” za rad i životno delo.
Teslina naučna fondacija iz Filadelfije dodeljuje ovu veliku prestižnu nagradu izuzetno uspešnim ljudima iz celog sveta, stručnjacima, velikim imenima iz različitih obasti nauke, kulture, umetnosti, medicine, itd. koji vredno rade i doprinose razvoju društva i društvenih zajednica, koji daju doprinos očuvanju lika i dela i kulturnog nasleđ Nikole Tesle.
Plemenita misija koju je direktor Zoran Jelić sprovodio svih 15 godina zablistala je punim sjajem na Svečanoj akademiji Teslinom poveljom i medaljom. Njihov sjaj ujedinio je mnoga srca u još veću ljubav i podršku za osobe sa Down syndromom. Takođe, obasjala je ustanovu Down Syndrom centar Banjaluka ponosom i srećom zbog uspeha njihovog nagrađenog direktora, pre svega velikog humaniste, vizionara i dobrotvora, a njega samog i njegovu porodicu nesagledivom radošću.
Dok ova lepa vest obilazi svet putem našeg portala “Svet Australia” direktoru Jeliću upućujemo najlepše čestitke povodom nagrada, takođe čestitamo mu na njegovom plemenitom i sve slavnijem putu na kojem mu je glavni cilj srećna i napredna budućnost osoba sa Down syndromom.
Jos uvek vidno srećan i veoma dobro raspoložen direktor Zoran Jelić prihvatio je intervju. Preneo nam je njegovu prvu reakciju posle uručenja priznanja:
“Da li sam ja dosledan da primim jedno od najvećih svjetskih priznanja, medalju Nikola Tesla, kada znam šta je taj jedinstveni čovjek učinio toliko dobra za čovečanstvo da ćemo još stotinama godina imati koristi i saznanja i šta je djelo Nikole Tesle donijelo i još donosi.
Punog srca radosti prihvatajući ovu prestižnu nagradu, ja se obavezujem da ću od sada još jače, moćnije, skladnije, savršenije i bolje raditi na poboljšanju kvaliteta življenja svih ljudi sa Down syndromom.
Hvala svim ljudima iz Tesline naučne fondacije USA!
Hvala predsedniku i osnivaču ove ugledne fondacije Nikoli Lončaru, zatim Srđanu Sotirovu presedniku TNF Srbija, Aleksandru Ignjatoviću i Ashley Redferh direktoru TSF USA. Hvala doktoru ekonomskih nauka Mirjani Stojanović koja je pomogla da povelja i medalja stignu iz Amerike u Banjaluku, hvala doktoru Zoranu Bogdanoviću što mi je uručio! Hvala našem Ambasadoru za prostore Amerike Slavici Momaković od koje je sve krenulo…
Hvala vam dobri i plemeniti ljudi što ste mene izabrali za ovu veliku svjetsko prestižno priznanje. Počastvovan i srećan sam do neba!
Na Svečanoj akademiji bili su prisutni ugledni gosti i zvanice: prva dama Srbije Tamara Vučić, predsednik vlade Republike Srpske Savo Minić, Ambasador Srbije u Bosni i Hercegovini Ivan Todorov, generalni konzul Srbije. Ambasador osoba za DS Vlado Đajić, Ambasador DSC BL za prostore Srbije generalni direktor MTEL kompanije Jelena Trivan, mnogi partneri, saradnici i uvažene zvanice koje su svih prethodnih godina bili uz DSC BL.
Imali smo priliku poštovani direktore Jeliću da u prošlom intervjuu pogledamo zadivljeno veliku listu brojnih uspeha koje ste postigli za svih 15 godina rada. Kako se osećate danas posle toliko borbe i neumornog rada za bolje sutra osoba sa DS? Da li je Svečana akademija donela neke promene za ustanovu DSCBL?
Verujute, prošlo je 15 godina našega rada kao za čas. Da, to je moguće 15 godina borbe za ostvarivanja prava ljudi sa Daunovim sindromom. Srećan sam i presrećan i jako ponosan na sve te godine jer smo mnogo uradili, jer smo održali našu Svečanu akademiju na koju smo takođe veoma ponosni i na sve sto nam je donijela…
Ono što nam je ulilo poverenje i dalo snagu jesu riječi predsednika vlade Republike Srpske gospodina Save Minića koji je rekao, nakon što je sagledao na svečanoj akademiji retrospektivu svih ovih naših 15 godina i postignute naše uspjehe: “Od sada ništa nećete raditi bez mene ja ću biti dio vašeg tima i uz podršku Vlade radićemo zajedno projekte”.
Mi smo predali, odnosno javili smo se na konkurs da nas Vlada imenuje od javnog interesa jer smo jedina ustanova socijalne zaštite, centar za socijalnu rehabilitaciju lica sa invaliditetom koja nije finansirana ni od koga osim od ljudi dobre volje i donatora.
Ako se ovo ostvari što je obećao predsednik Vlade, osobe sa Daunovim sindromom očekuje svjetlija budućnost, odnosno moći ćemo da proširimo kapacitet i da uključimo još osoba sa Daunovim sindromom. Nama nedostaje stručni kadar, terapeuti, radnici, jer sve do sada svih ovih 15 godina tu su bili svi članovi moje porodice.
Vi i Vaša porodica od početka dali ste sebe celom projektu, finansirali ga svojim novcem, radili požrtvovano, nesebično, danonoćno, bez ikakve nadoknade radili srcem svih 15 godina. Kako je to izgledalo tačnije?
Moram da kažem da u stvari ovaj projekat je počeo 1994. godine kada se rodio naš treći sin u našoj porodici, naš Lazar sa dijagnozom Down sindrom.
Lazo je taj koji je od mene stvorio nekoga ko je postao posvećen ovom poslu, poznato je da sam ja radnu karijeru započeo u projektnom birou kao projektant, kasnije na gradilištu, pa kasnije kao direktor građevinskog preduzeća i na kraju vlasnik kompanije koja je proizvodila nekretnine, sve to sam ostavio što bi danas se nazvao “rudnik zlata” i krenuo sam u ovih 15 zadnjih godina u rad. Svih ovih 15 godina nisam imao niti socijalno niti penziono niti plate, ali se nisam ni osvrtao na to.
Najveći teret podnela je moja supruga Zdravka, ona je o svemu brinula,
takođe, sa našim najstarijim sinom Aleksandrom, ćerkom Jelenom i najmlađim sinom Davidom, svih ovih 15 godina radila u poboljšanju kvaliteta življenja osoba sa Daunovim sindromom.
Moja porodica je 2010. godine dala za potrebe našeg centra poslovni prostor u Banjaluci od stotinu kvadrata u Banji Vrućici, dali smo svoj porodični objekat sa 20 ležaja, sve ovo nismo dali besplatno, iznajmili smo, jedino što nikada nismo dobili nikakvu nadoknadu ili kako se to naziva kirija.
Koliko ste posle svega zadovoljni?
Mnogo sam zadovoljan, postigli smo velike rezultate. Počeli smo sa socijalnom rehabilitacijom, osamostaljivanju, radnim osposobljavanjem i u konačnici smo integrisali ljude sa Daunovim sindromom u društvo, oni su se počeli zapošljavati, imamo ih u državnim institucijama i velikim kompanijama.
Gospođa Tamara dala nam je snažnu podršku koju pruža svih ovih zadnjih godina otkako je i ona sa nama. Vjerujte mi, vrednija od novčane podrške jeste ona moralna podrška, pogotovo kada dolazi od gospođe Tamare Vučić koja sve radi s ljubavlju.
Kako ste doživeli umetnički program na Svečanoj akademiji?
Banjaluka se 5.12. ponovo tresla, ali ovog puta od pozitivnih emocija koje su dolazile iz pozorišta “Jazavac” gdje je bila naša Svečana akademija, gromoglasni aplauzi su odjekivali, osobe sa Daunovim sindromom su na sceni zadovoljni i srecni lebdeli metar iznad zemlje, svi smo bili ushićeni i osjetili smo da je Gospod u nama.
I na kraju kako to narodski se kaže došao je šlag na tortu.
Kada su pročitali Vaše ime kako ste reagovali i doživeli sam čin odlikovanja Teslinom poveljom i medaljom?
Neko je pročitao, “Teslina Naučna fondacija iz Fladelfije u saradnji sa istom iz Srbije dodjeljuje povelju i medalju Nikole Tesle za rad i životno djelo”. I onda na scenu ispred ovih fondacija iz Srbije i Filadelfije izlazi profesor doktor Zoran Bogdanović koji je počeo da priča…
Zašto se dodjeljuje ova medalja i kako su ljudi iz naučne fondacije Nikola Tesla sagledali i donijeli odluku i ja slušajući njega vidim da lijepo priča, priča za čoveka kome dodeljuju medalju i onda pitam se – čekaj, pa nisam li to ja?
Ja imam saznanje da Teslina naučna fondacija po svijetu dodjeljuje takve medalje ljudima koji su mnogo doprineli razvoju društva, poboljšanju življenja, između ostalog, znam da je i patrijarh Porfirije dobio tu medalju i povelju.
“Ovde je po sredi greška” – pomislio sam. Kako ću ja da dobijem nešto što je dobio patrijarh Porfirije”? Ali profesor doktor Zoran dodjeljuje medalju Zoranu Jeliću. Srce mi je udaralo brzo, pa to sam ja, izgleda ipak da ja treba da primim ovo najveće svjetsko prestižno odlikovanje.
Pa to odlikovanje nosi ime Nikola Tesla medalja je sa likom Nikola Tesla.
Mislim se Zorane sanjaš li, sam spomen Nikole Tesle govori o jednoj velikoj ne postoji riječi opisati kojoj velikoj gromadi, veličini, šta je taj čovjek učinio za dobrobiti …
Stotine i stotine godina će proći još a mi nećemo saznati još uvijek koliko je dobra učinio i ko je to još dobro dolazi zahvaljujući Nikole Tesli.
Izgleda da moram da primim medalju i odlikovanje… I onda u momentu u meni pojavljuje se tolika pozitivna energija u stvari najveća sila ljubavi je ušla u mene i onda sam shvatio. Zorane sada kada primiš ovo najveće svjetsko prestižno odlikovanje to onda znači da od tada još jači, više snažniji, kvalitetniji, skladniji, savršeniji ,moraš da radiš sa ovom populacijom, možeš li to?
I u meni je odzvanjao glas možeš, možeš i moraš.
U stvari narodski rečeno pozitivan krivac za sve ovo jeste gospođa Slavica Momaković, naš Ambasador za prostore Amerike. Ona je sve ove godine pisala o mom radu zajedno sa nama, rušila predrasude i pogrešno naturalne stavove, dovodila ljude koji nam pomažu, ona je u stvari ta koja je upoznala ove divne i plemenite ljude iz Tesline naučne fondacije o mome radu.
Ti ljudi zaista su donijeli tu odluku da ipak to dodijele meni, pogledao sam gore i rekao gospode hvala ti hvala ti hvala ti.
Ali ne samo za to što sam ja dobio medalju, hvala ti što sada znam da je u stvari sam Nikola Tesla ukazao Gospodu da izabere te divne i plemenite ljude na čelu sa gospodinom Nikolom Lončarom koji je život posvjetio očuvanju lika i dela Nikole Tesle. On i njegovi sledbenici po svijetu čuvaju i održavaju ime Nikole Tesle, Gospod je izabrao da oni budu sledbenici Nikole Tesle.
Gospođo Slavice, Vama hvala jer ništa ovo ne bi bilo da nije bilo Vas, ali koje riječi da izaberem da se zahvalim tim ljudima koji su kazali najveću svjetsku čast dobiti medalju i priznanje sa likom Nikole Tesle, ne ne postoji reči kojima se to može zahvaliti i objasniti.
Postoji samo ono što je sada moja obaveza jer sam prihvatio ovu medalju i povelju koja me obavezuje da sada krećem u velika ostvarenja i nove radne pobede.
Mnoge Vaše ideje su se uspešno ostvarile, na koji način ste ih sproveli? Koje planove imate za dalje? Kako izlazite na kraj sa novcem sa kojim je uvek teško jer Vas niko ne finansira?
Znajući da je Nikola Tesla isključivo radio sve s ljubavlju da je on prvo vizuelizirao u svojim mislima sve svoje ideje proživio ih i tek onda ih radio. Gle čuda, pa tako sam i ja sve ove godina i onda sam rekao: “Prvo što ćeš uraditi jeste ono što si već davno vizualizirao, ovih prvih osam osoba moraće da ima smještaj, kao što sam to zamislio … Na spratu je stan gde će oni živjeti uz podršku njih osam plus jedan nadzor isplatiti će se, imati poslovni prostor u kojem će raditi, tu će biti proizvodni pogon za proizvodnju. Eko ambalaže to sam vidio i sada vjerujem da će se to ostvariti, novac će doći na nekakav način i ostvariću to, to je prvo što ću raditi nakon ove medalje.
Hvala vam dobri plemeniti ljudi što poboljšavate kvalitet življenja ljudi!
Na početku 2010. to su bile moje misli, da tih osam ljudi sa DS dobije pravo da čini greške, da čini uspone i padove, da radeći doživljava nešto što je potrebno, da zaradjuje, da time stiče znanje šta je novac i kako se dolazi do novca.
A vodeći se onim što je sam Nikola Tesla rekao:
“Čovek je rođen da radi, trpi i da se bori. Ko tako ne čini, mora propasti!”
Radiću na tome kao i do sada, sam Gospod će poslati ljude koji će obezbediti novac za to, ja sam tu da vidim taj put gde se ti plemeniti ljudi nalaze… Ti ljudi su već tu, samo ih trebam prepoznati.
Evo primer gospođa Slavica Momaković uz pomoć dobrih ljudi iz Amerike i Kanade organizovala veliku donaciju sa kojom su naši predstavnici došli u Los Anđeles na fiilmski internacionalni festival gdje je naš film “Neki novi Broadway” proglašen za najbolji!
Koji je u mnogo čemu srušio predrasude i pogrešno natorene stavove o ljudima sa daunovim sindromom. Velike sam planove pripremio za naše drugare u budućnosti i vjerujem u to u stvari već sam doživio sve to da se to dogodilo.
Hoće li Teslina medalja i povelja imati počasno mesto u Vašoj kući ili kancelariji? Hoće li Vam nova vrata uspeha otvoriti?
Ne samo u kancelariji nego večno u mom srcu. Ovu medalju ću uvijek imati na vidnom mjestu da me podsjeća na divne ljude iz Tesline naučne fondacije ali i na nove zadatke: “Zorane preuzeo si je sada moraš još bolje jače kvalitetnije i snažnije raditi”!
Govor i riječi iznešene na Svečanoj akademiji od strane premijera vlade Republike Srpske a znajući da je on čovjek tehnokrata, praktičar i operativac, da sve što kaže to i uradi, to nam ukazuje da ćemo ojačati saradnju našeg centra i Vlade a rezultat toga biće veliko poboljšanje kvaliteta življenja osoba sa Daunovim sindromom. Zahvalni smo predsedniku vlade prvo na dolasku a znajući da je otkazao neke obaveze i ipak došao kod nas da nas podrži, to govori samo o njegovoj veličini.
U stvari ovo veliko prestižno odlikovanje medalja i povelja sa likom i Nikole Tesle pripada mom sinu Lazaru. Gospod je izabrao našu porodicu da se on rodi, on je oplemenio našu porodicu. Zahvaljujući Lazaru osobe sa Daunom i sindromom postale su ljudi!
Slavica MOMAKOVIĆ
