“Usrećite druge da bi ste bili srecniji”!
Snježana Adamović rođena je 1969. godine u Srpcu na severu BiH (današnje Republike Srpske). Posle završene osnovne škole napustila je rodni kraj i otišla u Slavonski Brod gde je završila matematičku gimnaziju a posle toga i Elektrotehnički fakultet u Zagrebu. Studiranje u ratno doba za nju je bilo teško. Besparica i usamljenost, daleko od porodice i prijatelja, odredila je njene hrabre korake u budućnosti. Vremenom, donela je odluku da se preseli u Kanadu, zatim i u Ameriku. Na američkom kontinentu srela je kolegu s fakulteta s kojim je ostvarila bračnu zajednicu i dobila jedno dete. Gledajući nestanak srpskog jezika u Hrvatskoj za vreme studija motivisalo ju je da osnuje srpsku školu “Nikola Tesla” u Detroitu i, njena ljubav i rad sa decom se – ostvarila. Ratna besparica i nemanje uslova za nesmetano studiranje odredilo je njenu filantropsku budućnost. Izreka da je “pomaganje drugima lek za njenu dušu” je zapravo pretočena u stvarni život. Tako je Snježana uz puno truda i uz veliku pomoć zajednice i prijatelja ispratila mnoge dobrotvorne akcije. Jedna od njoj najdražih je izgradnja kuće porodici Malić iz Obrovca kod Banjaluke. Tom akcijom je urađena transformacija života petočlane porodice u jednom divnom pozitivnom smislu. Zadnja uspešna akcija u saradnji sa estradnom umetnicom i novinarkom Slavicom Momaković je imala donatorski karakter za “Daun sindrom centar Banjaluka” i plasiranje njihovog filma “Neki novi Broadway” na filmski internacionalni festival u Kaliforniji. Stigla je upravo divna vest da je istoimeni film pobedio na festivalu što je celoj priči dao srećan epilog i veliki odjek u dijaspori.
Snježana se nada još mnogim uspešnim akcijama u budućnosti iako se vreme krize poprilično nadvilo na donatore u svetu… Iako joj inžinjerski posao sa punim radnim vremenom oduzima dosta vremena, ona uspeva da postigne mnoge stvari. Za hobijie, kao što su povrtlarstvo i ribolovov (koji je u fazi učenja), gaji posebnu ljubav! Ko je imao priliku da bolje upozna Snježanu Adamović, srećan je čovek jer je divna dama sa velikim plemenitim srcem čija dobrota oplemenjuje ljude.
Iako se bavite odgovornim inžinjerskim poslom koji Vam oduzima mnogo vremena, stignete da se posvetite ugroženim ljudima i da ih usrećite, stalno ste u nekoj dobrotvornoj akciji, humanost je postala Vaš način života. Šta Vas motiviše da stalno pomažete ljude?
Motiviše me saznanje koliko je život depresivan, kad čovjek ne može da se pomakne s mjesta, a da ne pričamo o bolestima koje obično budu prepreka ljudima da žive normalno.
Jesu li srećna lica na kraju priče Vaš najjači pokretač?
Nesrećna lica su moj pokretač. Ali kraj priče ako je uspešan, onda smo svi srećni. Često volim da se te akcije zatvore bez puno priče jer ljudi za koje radimo nisu uvek raspoloženi da budu u očima javnosti.
Otvorili ste srpsku školu “Nikola Tesla” u Detroitu. Da li je škola pri crkvi? Koji predmeti su dostupni učenicima? Da li su to isključivo srpska deca ili su Amerikanci? (Podrazumevaju se i druge nacije).
Srpska škola” Nikola Tesla” Detroit nije pri crkvi što je zapravo još teže zbog finansiranja prostora tj. učionica. Ali smo zato nezavisni i možemo sami da određujemo predmete i raspored rada. Srpski, (ćirilica sa naglaskom) se radi tokom cijele godine, a robotika, programiranje, likovno, muzičko, sport, su aktivnosti koje se menjuju po željama učenika a i instruktora/učitelja. Djeca su isključivo srpska sa izuzetkom nekoliko djece čiji su roditelji u miješanim brakovima.
Nedavno ste imali pozorišnu predstavu koju su deca igrala na srpskom jeziku. Kog su uzrasta? O kojoj je predstavi reč, koliko je vremena bilo potrebno da ih pripremite za nastup? Da li deca vole da govore srpski?
Pozorišni pokušaji su nam još uvijek u povoju. Uz pomoć naše online učiteljice Milice Petrović iz Šapca djeca su odradila kratku predstavu, podela uloga je bilo po tekstu “Gvida Tartalja”. Djeca su uzrasta 4 do 16 godina. Ponekad starija djeca rade srpski sa mlađom djecom kao instruktori. Predstavu smo, pošto je kratka, spremali tri sedmice. Nismo imali više vremena. Ali djeca su se dobro i sami organizovali tako da su sami odradili kostimografiju i scenografiju.
Od kada ste član “Tesline naučne fondacije” u Americi, šta ona za Vas predstavlja? Na koji način sarađujete?
U fondaciji smo suprug i ja oko dvije godine. Odlazimo na Tesla konferencije i pokušavamo da skrenemo pažnju na našu postojanost Tesla kluba u Detroitu.
Koliki značaj ima “Teslina naučna fondacija” po Vašem mišljenju za naš narod – “Teslin narod” u dijaspori, generalno u svetu, posebno za mlade ljude?
Tesla fondacija ima ogroman značaj za nas u dijaspori. Dovoljno je tako zvučno ime udruženja da nam svima bude čast i ponos. Dobro bi bilo da nas ima još više u svetu, da svaki veliki grad gde ima naših ljudi ima “Tesla klub.”
Na koji način doživljavate gospodina Nikolu Lončara predsedika i osnivača “Tesline naučne fondacije” za kojeg ljudi kažu da je veliki čovek, da sve što kaže ispuni, da je život posvetio promociji lika i dela Nikole Tesle itd…
Nikola Lončar je svjetlo u ovom našem srpsko-američkom tunelu. Želim Nikoli da doživi da se mnoge lampe upale i postanu svjetla slijedeći njegov primjer.
Kao pedagog šta bi ste posavetovali roditeljima na temu da se srpski jezik polako zaboravlja u dijasori, da ga pojedina deca malo govore ili ga ne govore uopšte?
Srpski jezik u američkoj dijaspori se danas govori puno više akademski nego ranije. Ali imamo problem da mnoge porodice uopšte ne uče djecu srpski jezik. Danas uz pomoć alata koje imamo takav gubitak nikako nije smio da se desi. Čak i službe u nekim crkvama se obavljaju na engleskom što u biti smanjuje motivaciju porodicama da uče djecu srpski.
Šta Vas usrećuje?
Porodica, rad i putovanja.
Ko Vam je najveća podrška u životu?
Suprug i sin!
Hvala na razgovoru draga Snježana, za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima?
Usrećite druge da biste bili srećniji!
Slavica MOMAKOVIĆ
