“Ništa na svetu ne može da se poredi sa najvećom ljubavlju koju imam za mog sina jedinca Sašu, koji je osoba sa posebnim potrebama”.
Da život zna da bude nepravedan postoji mnogo primera. Nije lako da gledamo nekoga koga volimo i do koga nam je stalo, da teško živi i da ne može da se izbori sa problemima. Na žalost “nepravedan život” ne može da se vrati unazad i da se popravi, ali zato možemo da se potrudimo da ga barem donekle ulepšamo. Uprkos teškoćama u kojima živimo dobro je da postavimo svoja pravila, da pokažemo da je snaga u nama, a ne u oklnostima. Oni koji su uspeli da se izbore sa nepravdom veliki su borci jer su umeli život da vrate sebi! Hrabri, vredni, pošteni i dobri, istrajni… to su junaci naše današnjice!
Junak naše priče je Marija Alađi, divna i plemenita žena, samohrana majka čistog obraza i velikog srca, večiti borac, jer je svu svoju ljubav i brigu posvetila svom sinu jedincu sa posebnim potrebama. Prošlost je ostavila iza sebe i okrenula se ogromnoj želji da svoga sina usreći… Muzika im je pomogla, kako je oboje obožavaju, osnovala je zbog njega na FaceBook-u grupu “PESME KOJE VEČNO TRAJU” kojoj je on ime dao…
Iako je u mladosti od života očekivala mnogo više nego što joj je pružio, (sa razlogom jer je bila je izrazito talentovana za sport i muziku), Marija Alađi, penzionisani terapeut za decu specijalne škole iz Novog Sada, morala je svoje snove i želje da napusti zbog nemogućnosti da se školuje. Kako sama kaže, život joj je podario druge uloge. Na prvom mestu njena najveća uloga je da zaštiti svoga sina u svakoj prilici i da mu pruži najbolje, ali to ne ide baš lako. Uz velike problema koje imaju, najveći je, nerešeno stambeno pitanje, mala penzija, itd… Ali, Marija ne voli da se žali, hrabra je i dostojanstvena, uglavnom je možemo videti nasmejanu, srdačnu, samo što retki znaju da iza osmeha krije brigu i tugu. Sa mnogo ljubaznosti gledaće da vam nekako pomogne ako može. Saša je kao i majka, divan, dobar, plemenit… Zbog muzike koju mnogo vole stekli su mnoga poznanstva i prijatelljstva sa umetnicima o kojima će mo kasnije govoriti.
Recite nam, draga Marija, na koji se način Vaš “muzički svet” utkao u Vašu životnu priču? Kako ona zapravo izgleda?
Odrasla sam u skromnoj radničkoj porodici, sa životnim željama koje se nisu ostvarile zbog materijalne situacije koja me je kroz ceo život pratila. Sport i muzika su bile moje najveće želje, htela sam da budem nastavnik muzičkog i fizičkog, ali od toga se ništa nije desilo. Bila sam izuzetno talentovana za gimnastiku, igrala sam rukomet. Kroz školovanje učestvovala sam na mnogim takmičenjima, osvajala nagrade. Na završetku osnovne škole sam bila dobitnik u to vreme veoma značajne diplome “Jovan Mikić Spartak”. Uporedo sam volela muziku, na početku klasiku, učestvovala na radijskim kvizovima itd… Kasnije sam počela slušati sve žanrove i tu muziku iz ‘70 i 80 slušam i danas. Ali su mi prave narodne i danas najdraže. Moja velika ljubav je bila i ostala harmonika, ali na žalost, nije mi pružena šansa da idem u muzičku školu, pa sam naučila sama da je sviram, za moju dušu i ponekad u društvu. Želela sam da sviram kao Radojka a da pevam kao Beba Selimović, jer mi se tada njen stil dopadao. Ali to su bile samo želje, puste želje.
Da li ste talenat za muziku nastavili da razvijate ili ste počeli da se bavite nečim drugim?
Na žalost nisam. Vreme je nekako proletelo, morala sam što pre da se zaposlim. Tu je došla zaljubljenost, udaja, dolazak na svet jednog plavookog bića i od tog trenutka ceo moj život je preusmeren ka mom sinu Saši. Sa Sašinim rođenjem, započinju problemi, “neko” nam je okrenuo leđa, tako da sam se sama suočila sa svim problemima vezanim za njega i hrabro sama krenula kroz život koji je bio pun bura i oluja, a i danas je takav. Ali se još ne dam slomiti, jer sam potrebna mom Saletu. Kada mi bude teško, često u sebi izgovaram stihove od čuvenog Jesenjina:
“U oluji i u buri, kraj nedaća svih, uz gubitke teške i uz buru kletu, biti vedar nasmejan i tih, najlepša je umetnost na svetu.”
Tada dobijem neku snagu i idem dalje. Nasmejana jesam, ali se svi pitaju gde je onaj nekadašnji osmeh? Jer je ovaj samo paravan iza kojeg se krije ogromna tuga i briga, koja se povećala još više, nakon što sam sa njim morala u ovim poznim godinama otići u podstanare. Život se preokrenuo 360 stepeni i briga šta će biti sa njim posle mene, jer mu je potreban staratelj. Ali kao majka ne smem tu brigu pokazati, svaki dan prilagodim da mu bude lep i interesantan.
Zbog Saše ste osnovali grupu “PESME KOJE VEČNO TRAJU”. Koju namenu ima ta grupa, sa kim ste u kontaktu od pevača? Imate li prijatelje medju njima?
Da, Saša je veliki ljubitelj muzike iz ‘70, tako da je on krstio grupu koju sam osnovala pre više od 10 godina. Ume da mi oko izbora pesama pomogne i u tome baš uživa.
Namena muzičke grupe “PESME KOJE VEČNO TRAJU” je da se postavljaju isključivo pesme kapitalne, koje su obeležile neki period i koje se i danas slušaju. S’ obzirom da je Saša dete sa posebnim potrebama, kao i mnoga deca i on ima poseban talenat, vezano za muziku. Veoma je komunikativan, vodila sam ga na koncerte, upoznao je mnoge poznate ličnosti, sa mnogima smo i dalje u kontaktu. Posebno bih izdvojila naše drage prijatelje Jasnu Kocijašević i Kanarinca, tebe draga naša Slavice, Slađanu Ristić kao i Biserku Mišić. Pošto sam i ja bila u organizaciji humanitarnih koncerta za decu sa posebnim potrebama, moram istaći prijateljstvo sa Anom Bekutom i Zoricom Paravinić Stelom, koje su na moj poziv i za Sašinu ljubav prihvatile svoj dolazak. Mnogo je poznatih ličnosti sa kojima sam ga upoznala, a u mom detinjstvu je meni to bio san. Među njima su Merima, Nina Pavić, Sneža Đerdan, Hoki, koje su nam večno u srcu, Lepa Lukić, Nada Obrić, kod koje smo bili gosti iznenađenja u jednoj TV emisiji, zatim Beba Tošić, Zorica Brunclik, Goca Lazarević, Vesna Dimić, Biljana Petković, Nadica Jovanović, naša draga Novosađanka Ivana Olujić i novosadska grupa “Apsolutno romantično”, braća Alvirović i još mnogi drugi… Najemotivniji susret je bio sa Đorđem Marjanovićem, koji se sagnuo i poljubio Saleta u kosu. Sale ima talenat da pravi muzički video, mnogim poznatim licnostima je pravio. Neki se nalaze i na YouTubu. Želela bih da napomenem da smo i na FB stekli mnoge prijatelje, kojima je Sale uradio neki kratki video ili sliku. Posebno nam je drago što smo upoznali Donu Petrović koja takođe vodi sjajnu FB stranicu “SVETLA SRBIJE”, hvala joj na svoj podršci i razumevanju.
Marija i Saša sa Jasnom Kočijašević
Marija i Saša sa Jasnom Kočijašević i Dragoslavom Mihajlovićem Kanarincem
Marija i Saša sa Slađanom Ristić i Jasnom Kočijašević
Marija i Saša sa Anom Bekutom
Marija i Saša sa Biserkom Mišić
Marija sa Jasnom Kočijašević i pok. Merimom Njegomir
Marija i Saša sa Nadom Obrić
Spomenuli ste da Vam je u osnovnoj školi bio dobar drug Saša Popović kreativni direktor i voditelj “Grand produkcije”. Jeste li se u školi bavili muzikom?
Jesmo, Saša je svirao harmoniku dok sam ja sa ostalom decom pevala u horu. Bio je uvek dobar drug i jako talentovan. U to vreme Saša je bilo jako retko ime, jako mi se dopadalo. Volela sam da jednog dana i moj sin se zove tako, što se i ostvarilo.
Hvala draga Marija na razgovoru, za kraj imate li poruku za naše čitaoce?
Vama hvala draga Slavice, takođe gospodinu glavnom i odgovornom uredniku Radetu Beraku, kao i celoj redakciji na prostoru i pažnji. Vi ste Portal koji postiže velike uspehe, od srca vam želim da ih što više nižete..
Poruka za čitaoce: “Nikada ne očajavajte! Budite jaki i uzmite život u svoje ruke! Nastavite da se borite, jer je za uspeh uvek pravo vreme! Čuvajte vaše majke, jer je njihova uzvišena ljubav nebeska”!
Za kraj, dozvolite mi jednu malu privatnost. Dragom Saši želim sve najlepše za rođendan kojeg slavi 30 septembra. Čestitkama se pridružuje i redakcija Portala “Svet Auustralia”!
Slavica MOMAKOVIĆ
