EKSKLUZIVNO: MUZIČKI PUT ČUVENOG HARMONIKAŠA MIĆE RADOVANOVIĆA BEZ KOJEG JE TEŠKO ZAMISLITI VESELJE!

Sve će da prođe jasno je svima,

Svako će vreme stvarati novo,

Harmoniko moja ti ćeš ostati, 

U svakom veselju prvo slovo!

Retka je privilegija raditi intervju sa vrhunskim umetnikom harmonike, svih stilova, Mićom Radovanovićem, kojeg krasi širok spektar talenata sa kojima ume nadahnuto da vam dodirne dušu. Ako ih malo razgrnete otkrićete  majstorsko umeće za kojim zna da zapali atmosferu i učini veselje nezaboravnim, zatim, sviranje harmonike neumorno satima, koliko god to publika traži, takđje i odlično sviranje klavijature sa kojom može da zameni ceo orkestar, talenat za pisanje pesama i komponovanje, sposobnost da svira srcem sevdalinke i dočara vreme  provedeno u Sarajevu sa Jovicom Petkovićem koji mu je bio idol. Saznaćete da sa svojim šalama ume da zasmeje publiku, kolege, prijatelje i mene do suza, i kada sve to stavite na stranu,  videćete jednog dobričinu, veseljaka, duhovitog čoveka sasvim jednostavnog, dobre duše, omiljenog u naradu bez kojeg je teško zamisliti bilo koje veselje, kome je život muzika. Mića Raovanović živi i radi u Čikagu, uživa veliki ugled u Americi! Veliki je profesionalac ,od reči, uvek tačan, izuzetno tehnički opremljen, sjajan prijatelj i kolega, svuda je dobrodošao. Odsvirao je na hiljade koncerata, zabava, veselja, televizijskih emisija, turneja, mnogo ploča prateći velike zvezde. Toliko je toga bilo da Mića i ne pokušava da se seti koga je sve od pevača pratio, kaže: “Bolje me pitaj koga nisam pratio”. I tako 53 godine on i njegova harmonika zauzimaju posebno mesto na estradi, oduševljavaju publiku gde god dođu, ispisuju muzičku istoriju velikim umetničkim i ljudskim vrednostima, čine naše ljude srećnima!

Ovaj intervju nastao je u jednom dahu, jer je Mića ima prebogatu karijeru, pun je informacija ali i raznih priča i anegdota. Drugom prilikom uradićemo nastavak. Do tada, dragi čitaoci, upoznajte jedan deo muzičkog života maestralnog umetnika Miće Radovanovića koji je u dobrom raspoloženju govorio o sebi, počeku karijere, njenom razvojnom toku, uspesima, saradnicima, privatnom životu  itd…

“Pozdrav za sve čitaoce  popularnog portala “Svet Australia” širom sveta! Ja sam Mića Radovanović harmonikaš, tako me u svetu muzike čitavog mog života znaju, a pravo ime mi je Milovan. Pošto je moj život vezan isključivo za muziku treba ukazati i na početak, pa  odmah da kazem, da verujem, čim sam se rodio da sam ugledao harmoniku, jer moj otac Jezdimir svirao je harmoniku pa je nekako bila puna kuća njenog zvuka. Uvek je bila muzika prisutna. Čak je bio i tražen u našem kraju, u  Krupnju,  gde smo obojica rođeni. To je manje mesto, nekad je pripadalo valjevskom srezu, pa šabačkom, ali uglavnom to je kraj u Srbiji gde se stalno sviralo i pevalo i veselilo.

Znam da sam kao mali dobio neku harmoniku dijatonku sa dva reda i ne sećam se dal sam nešto i znao tad svirati, ali već kasnije kradom sam uzimao očevu harmoniku i nešto je počelo. Da ne dužim, prve note me je naučio profesor muzike Savo Terzić koji je kasnije bio muzički urednik Radio Šapca i to me baš dobro naučio. Kad sam malo stasao, u mom Krupnju, pozove me takođe nastavnik muzike Dragan Stefanović gitarista i već se tada napravio i prvi muzički sastav gde je i pevala Draganova sestra Ivanka Stefanović. Tu sam se već dobro zagrejao da mi životni put bude utaban muzikom i veseljem.

Nakon toga otišao sam u Sarajevo zbog  školovanja, i naravno nastavio sam da se bavim muzikom. Odmah sam došao do mog idola Jovice Petkovića jer sam se družio sa njegovim sinom Brankom. Dosta mi je pomoglo to druženje jer nije baš bilo lako doći do Jovice. Tu sam dosta naučio, pogotovu šta je harmonika.

Sa značajnim iskustvom koje si stekao kako si nastavio karijeru u Sarajevu gradu pesme, meraka i muzičke lepote?

Uporedo sa školovanjem sreća me je poslužila da se stvorila muzička grupa “Mlade Sarajlije” i odmah zahvaljujući popularnoj “Pionirskoj dolini” gde je bio i park i zološki vrt i tu smo počeli svirati početkom serdamdesetih i bogami odmah u komadu ostali smo dve, tri, godine. U ekipu negde 1974. dovedemo tada lokalnog pevača Mileta Kitića i ostanemo u tom sastavu punih 10 godina. “Pionirska dolina” je bila zakon za sve dalje. E tad se na toj lokaciji otvorio i “Diskoton” diskografska kuća i naravno i moji prvi ulasci u studio i snimanje ploča, ali to je ipak malo kasnije krenulo. Kao već poznati lokalni sastav počeli smo da idemo i na druga eminentna mesta u gradu i ostajali duži period da sviramo… Da skratim, uglavnom, to mi je i najlepši period mog muzičkog kaljenja a i uživanja.

Kako je na tebe uticao  tvoj profesionalni  muzički tok?

Kod mene je tad profesionalni tok više ličio na spontanu obavezu, ali lepu, kao skupili smo društvo i idemo da se proveselimo, pa kao slučajno znam harmoniku da sviram i tako sam se i kasnije osećao kad je bilo i na hiljade ljudi i koncerata, itd… Ozbiljnost posla je automatski uključila i profesionalni status, mada nikad nisam hteo biti ni rob muzike, ni rob publike, niti rob orkestra u smisli da nešto šefujem… Na svim poljima je bilo uzajamno dogovaranje i razumevanje, a normalno, svi volimo da i mimo muzike uživamo, van muzičkih dešavanja, jer  mladost je jedna!

Tvoje prvo studijsko snimanje, kako je izgledalo, s kim si sarađivao?

Na prvo snimanje neke ploče, ne sećam se više koje, pozvao me je upravo Ismet Alajbegović Šerbo da sviram drugu harmoniku, posedali smo, on nam podelio note i idemo na tri, četiri, jer su se snimale dve-tri singlice. Tad se snimalo uživo i orkestar i pevači, ako jedan pogreši svi smo morali ponovo. Mi ono pređosmo sve pesme i ja sam pomislio to je bila proba, pa posle da snimamo i pitam  Šerbu: “Jel’ sad snimamo”? On kaže: “Pakujte, sve je super, snimljeno je sve”! A ja gorim u licu vatra me udarila i nikad to neću zaboraviti. Mislim tu se našla i pesma “Kraj bagrema” Safeta Isovića a bila je rekao bih  1974. godina.

Ako se ne varam ti i si već tada imao svoj orkestar koji se zvao” Miće Radovanovića orkestar”. Pored  snimanja ploča jeste li nastavili da svirate u Sarajevu? 

Tako je, bez obzira što sam tad ušao u studio i počeo da snimam razne ploče ipak sam nastavio da sviram u sarajevskim poznatim lokalima “Dom milicija” pa “Hamam bar” pa restoran “Mis na Grbavici” pa “Kristal” na Ilidži, došla na red je i  najatraktivnija robna kuća “Sarajka” i tu se najduže ostalo. E, već se ušlo i u profesionalne vode, televizija, koncerti, pa snimanje ploča. Sve je bilo malo i usporeno kod mene tad  zbog školvanja i kad sam to završio otišao sam u vojsku u mojoj 25. godini i posle nepune godine pauze kad sam izašao iz vojske i krenulo je sve kako sam i poželeo, sam se put otvorio i krenulo je odlično. Da li se nešto promenilo na muzičkom planu posle odsluženog vojnog roka? 

Jeste, jer se stvorila potreba da se  orkestar proširi, ali opet moram napomenuti i neke kolege koji su za dalji tok ipak spontano učinili da se uključim da sviram za snimanja, a kasnije za televiziju. Najpre, jedini član od početka do kraja mog aktivnog muzičkog života bio je Miodrag Černjić Ćera koji je bio bubnjar, a niko nije mogao iz prve pevati terce pevačima samo je on mogao. Zatim moj kolega Ferus Mustafov, sa slučajnim našim poznanstvom na moru došao je i svirao mi u orkestru dugo. Onda sam po potrebi uzimao i muzičare iz plesnog i simfonijskog orkestra za velike manifestacije i sviralli smo i zabavnu i narodnu muziku. Da spomenem gitariste zabavnjske Edo, Bilal i Zuban, pa Lala basista, pa Đuka, Raco, Nućo, Cile, Mišo Kurtović, mnogi nisu više među nama na žalost!  Mido Durić je prvi predložio da napravimo orkestar za snimanje za “Sarajevo disk”, pa za orkestar posle za televiziju. Zahvalan sam Branku Petkoviću koji je otvoreno rekao muzičkoj urednici Erni Perić da uzme nas, za sve emisije na televiziji kao što su “Đul  bašta” pa uživo emisije “Po vašem izboru” jer smo puni energije i da ćemo to profesionalno da odradimo … pa onda festivali Ilidža itd. Tako je i bilo.

Za koje pevače ste snimali ploče?

Prve ploče smo radili kada su se počela otvarati privatna studija i taj prvi je otvorio jedan Paša i Emir Kusturica i tu smo snimili prve tri singlice Halidu Bešliću prvu ploču, Halidu Muslimoviću “Amela” i “Čuvaj prvu ljubav. “Takođe  Feridu Avdiću prvu, pa Ramčetu itd. onda sam prešao ida radim kod Nikole Borote u studiju gde sam snimio dosta ploča kao naprimer Mile Kitić “Mala iz Novog Pazara”, Sejo Pitić “Plava žena topla zima”, pa Hanka Paldum “Crne kose” i taj čitav album “Čežnja”, pa  Rizo Hamidović “Oj Sandžaku” itd. Početak osamdesetih sam vodio Orkestar mladih TV Sarajevo i to 6 godina do mog odlaska u USA oktobra 1986. Radio sam turneje isto tih godina i revije modne, onda izbor za “Mis Jugoslavije”, revije “As” sa zabavnjacima i narodnjacima, a koliko volim narodnu muziku, toliko i zabavnu a posebno sarajevsku zabavnu. Čak sam skoro prisustvovao svim i snimanjima i Čole i Dugmeta, Indeksa i drugih po studijima u Sarajevu, jer smo svi imali mesta gde smo se stalno skupljali u slobodno vreme. Sa kompozitorom Nazifom Gljivom sam uvijek bio blizak i sve hitove što ih je napravio prvo su prošle koroz moje ruke, da uradimo demo snimke i da šaljemo dalje na snimanje.

Sa kim si u to vreme od pevača najčešće radio?

Najviše sam odlazio u inostranstvo sa Šerifom, Halidom Bešlićem, Miletom Kitićem, Mitrom Mirićem i još mnogima. Krenem ja sa njima a tamo ima orkestar i to je bilo to. Poštujem i tadašnje najbolje menadžere Sadika Pašića Paju, Rezaka Hukanovića, Nikolu Idžana i još mnogo njih, ne mogu sve nabrojati.

Kojim povodom si došao u Ameriku, jesi li planirao da ostaneš ili se to slučajno dogodilo?

Odlazak u USA bio je slučajan i to da na tri meseca da zamenim Ljubu Kešelja u jednom restoranu gde je već svirao, da on dođe do Beograda i da se vrati opet u Čikago. Ali on se nije vratio i mene gazda ostavi još tri meseca a ta tri meseca još traju haha… Odlučim da ostanem i hvala Bogu to je nešto što mi je u životu sa srećom došlo. Posle se sve zna, devedesetih šta se desilo i fala Bogu nisam se zatekao u toj patnji i nemilom dešavanju.

I danas se čujem sa mojim dragim kolegama koji su još živi, a oni koji nisu više među nama neka počivaju u miru. Mnogi su prošli kroz moj orkestar u Sarajevu na televiziji da se pojave i posle naprave svoj orkestar i mnogi su mi zahvalni zbog toga.

Kako bi prokomentarisao tvoj uspeh u Americi?

Ovde u USA svi mi muzičari i kolege živimo kao jedna velika familija i pomažemo se i svi sa svima se družimo i sarađujemo. A evo sad je 38 godina kako sam ovde. Odmah sam regulisao  status muzički čim sam dobio papire i evo već nekoliko godina imam i odličnu penziju a još aktivno radim. Pošto sam  ulagao i u opremu imam sve što je potrebno i samo da zdravlje služi kažem do 105 pa opet haha. A moj mlađi sin Danijel povukao je na mene i on se bavi i muzikom, ima dobar američki bend i svira po potrebi i klavijature, a izvrstan je gitarista. Školu je za gitaru završio a i ima i visoko obrazovanje za elektroniku, tako da radi i jedno i drugo. Stariji sin Mihail opredelio se za kompjutere i to je usavršio i divan posao ima. Kažem samo da su živi i zdravi, ostalo će sve doći na svoje.

A što kažu bez alata nema ni zanata, tako da mi ništa nije teško, pošto imam dosta opreme i instrumenata, skoro sve,  a prvenstveno sam harmonikaš a po potrebi radim i sa harmonikom koja ima i midi i mogu da odradim svirke i kao klavijaturista, samo pevač ili pevačica i može svirka da počne. 

Kod kuće malo sviram i klarinet i sax to sam davno učio a i sa Ferusom dopunio, ali to mi nije u prvom planu, uglavnom, narodna, zabavna, nova muzika je na repertoaru a mi svi sviramo što publika traži, tako da se mora biti u korak sa vremenom. Narodna muzika nikad neće umreti a ni nova ako je dobra, narod je čuva jer je sad svugde dostupna, pa na izvolte, što želite.

Proputovao si svet sa svojom harmonikom, koji se repertoar najviše traži?

Sada nema razlike svira li se u Evropi u Australiji, Americi, mahom se isti repertoar traži. Kad sam kod nas u zemlji drago mi je što se sluša izvorna muzika, a i ovde u Americi takođe. Meni je isto, kao da sam na istom izvoru, tako da nema razlike nimalo, svugde mi je dobro, ustvari predobro. Kad je reč o tome koga sam pratio na estradi bolje da nabrojim koga nisam, bar za srednju generaciju a i vreme dok sam bio u svojoj zemlji, gde sam se rodio.

Ljudi te vole u Americi kao izuzetnog harmonikaša, dobrog čoveka, ali i kao velikog šaljivdžiju. Da li se ovde  bolje osećaš nego u zavičaju?

E, sad više volim ovde u USA, ovu našu muzičku familiju, jer isto razmišljamo. Dosta sam slobodan iako sam stariji, da se sa svojim šalama uselim u svako srce i kolega i publike i koliko vidim to sam uspeo. Već dosta mojih šaljivih izleta su ušli u kolotečinu da sad i ne znaju  ko je to provalio, ali redovno konzumiraju. Drago mi je više i od samog sviranja što te spontane moje dosetke ulaze u uši i onda se prenose a normalno zna se sa puno smeha život produžava i ulepšava, zato  mi bude puno srce. Najviše volim kad me vide da nemam mikrofon ispred sebe i kazu mi: “Nisi trebao ni dolaziti haha, ni harmoniku nositi, jer znaju neće biti šala, hahaha…

Šta za tebe znači harmonika?

Kad je u pitanju harmonika najbolje je da odgovorim kroz stihove, imam mnogo pesama što sam joj posvetio i raznih drugih i jednog dana ću to objaviti, evo jedna mala strofica u prolazu;

….

Sve će da prođe jasno je svima,

Svako će vr’jeme stvarati novo,

Harmoniko moja ti ćeš ostati 

U svakom veselju glavno slovo! 

Divno! Hvala Mićo na razgovoru, šta bi poručio za kraj našim čitaocima?

Hvala tebi Slavice! Svim čitaocima cenjenim želim da su živi zdravi i veseli, a uz veselje neka uvek bude harmonika i dobar harmonikaš! Dobra je ona izreka stara; “Zasviraj i za pojas zadeni”! Pa evo za kraj puno pozdrava i još jedan deo moje pesme iz života mog!

SVE POLAKO PROĐE U VESELJU

Sva veselja i slavlja ispratili pesmom,

Svaku bol i tugu oterali svirkom,

Harmonikaš sa svojom harmonikom!

Sećanja će da čuvaju, priču ljubavi velike, iste sudbe, iste duše, harmonikaša i harmonike!

Slavica MOMAKOVIĆ