Piše: Rade BERAK
Ohrid je teško opisati, njega jednostavno morate doživeti! Šta god da odaberete, u bilo koji deo ovog magičnog grada ili okoline da krenete, nećete pogrešiti. Tamo će vas uvek čekati neka nova uzbuđenja, novi doživljaji koji će vam zauvek ostati u sećanju i, naravno – srcu.
Menka
Živeli: Rade, Cveta i Kosta u restoranu Drim Cuba Libre
POSETA SV NAUMU
Po povratku iz Debra, odlučili smo da još jednom posetimo čuveni manastir Sv Naum Ohridski. Ovoga puta poseta je bila znatno kraća od prethodne. Ali, ne i manje interesantna. Cveta je naumila da kupi par suvenira, a Kosta i ja da smažemo pokoje ‘ladno pivce.
I, tako, prolazeći pored jedne bižuterije – ja sam obično zaostajao iza Cvete i Koste, začuh jednu mlađu gospođu koja me upita: “Jeste li to Vi, Rade Berak?” Mene kao da je munja pogodila. Pomislih u sebi: “Čoveče, ja sam iz tih krajeva otišao pre skoro 40 godina i naravno, promenio se, osedeo, postao ružniji i, gle čuda, neko me prepoznaje?!” Opet, na neki način mi bi i milo.
- Ja sam Menka iz Debra, ćerka od Jončeta Ćupa – reče crnomanjasta simpatična žena.
Uzeh malo vazduha da dođem sebi i setih se njenog, sada pokojnog tate, poznatog mehaničara koji se prezivao Džikovski ali su ga svi znali po nadimku Ćup. Sa njim sam se sretao mnogo puta; znali smo da popijemo pokoju i u suštini je bio pozitivan i gotivan lik.
Bi mi pomalo neobično da nije prepoznala Cvetu i Kostu, njene nekadašnje sugrađane, a eto, prepozna mene koji sam kratko vreme proveo u Debru a ona bila klinka.
Potrčao sam za Cvetom i Kostom i prosto ih vratio do Menke i njenog kioska razne bižuterije. Tu su se oni izgrlili i izljubili i na brzinu “prelistali” istoriju.
Osveženje smo potražili u otvorenom restoranu “Drim Cuba Libre”, koji je bio gotovo na samoj obali jezera. Na peskovitoj plaži sam jasno mogao videti strane turiste, pre svega Holanđanke koje su bile “kao od majke rođene” ili ja nisdam mogao videte popularne “tange” i svojim pocrnelim zadnjicama, od kojih su neke bile “mašala” prosto “slikale” Albaniju sa druge strane obale.
Rodbina: Cveta, Ema, Kosta i Trajče
EMA I TRAJČE
Poslepodne toga dana, odlučismo da posetimo i Cvetinog rođaka Trajčeta Topalovskog, intelektualca koji je zaposlen u Lučkoj kapetaniji. On i njegova supruga Ema, inače Filipinka koja je neverovatno mila osoba i koja sa još nekoliko zemljakinja koje su se udaje za ohridske Makedonce, čini prepoznatljivu društvenu zajednicu. Naučila je makedonski i za ovu priliku nas je, zajedno sa Trajčetom, počastila bogatim specijalitetima makedonske i filipinske kuhinje. Trajčetova mama Fana koja je bila u dubokim 90-tim godinama nije mogla podeliti radost susretima jer prosto nije bila sposobna. Po našem povratku u Australiju dobismo vest da je ispustila svoju plemenitu dušu. Vječna joj pamjat!
Naveče smo još malo skitali po Ohridu. Kosta i ja posetismo i čuvenu kafanu sa leskovačkom pljeskavicom i zalismo sa prilepskim “dab” pivom.
Hotel “Granit” na Svetom Stefanu
King Kosta uživa na bazenu
Cveta demonstrira umeće u plivanju
Ručak na balkonu
SVETI STEFAN
Kako se bližio kraj našeg boravka u Ohridu, na brzinu smo napravili plan za preostale dane i sutradan nam je destinacija bio hotel “Granit” na Svetom Stefanu. To je jedno od najatraktivnijih mesta na Ohridskom jezeru koje, uzgred, ima i privatnu plažu i ogroman bazen. Ulaz je dozvoljen samo gostima hotela ali Kosta je iskoristio svoje veze i uđosmo bez problema. Još nas dočekaše kao VIP goste.
Ujedno, ovo nam je bila i prilika da se posle svega malo i okupamo u jezeru. Cveta i Kosta su se radije opredelili za bazen dok sam se ja bućnuo u bistru vodu čuvenog jezera. Sretoh tu neke Engleze i njima bi drago da ima neko ko priča engleski, te sam im ja tu bio i neka vrsta “turističkog vodiča” ali i i hroničara koji je na brzaka dosta ispričao o Ohridu i Makedoniji u celini. Naravno, pričali smo i o fudbalu koji je neizostavna tema kad pričate sa “Pomijima” što je nadimak za Engleze.
Cveta je, kako ona voli da kaže, upijala vitamin D, sunčajući se pored bazena, a šurak i zet, odnosno Kosta i ja, popesmo se na drugi sprat hotela da nešto čalabrcnemo i cugnemo. Tu smo sa balkona, posmatrali okolinu i plavu svetlucavu vodu jezera. Čak smo primetili i tamniju liniju koja se proteže na površini jezera i lokalni stanovnici će vam reći da je to zapravo Crni Drim koji sa izvora na Svetom Naumu vijuga ka Strugi i uvek u istoj količini tu nastavlja put do krajnje destinacije. To će reć da se ne meša sa jezerskom vodom?!
Kosta, Cveta i Mare nazdravljaju dobrodošlicu
Rođake Olivera Božinovska i Marija Makarić
STIGLA MARE
Po povratku sa Svetog Stefana, pripremismo se za doček drage gošće iz Niša, Cvetine sestre od tetke Marije (Mare) Makarić koja je udata za bivšeg oficira JNA Slobodana, inače mog zemljaka. Mare je kustos Narodnog muzeja u Nišu.
Kuriozitet je da sam Mare poznavao pune četiri godine pre nego sam sreo Cvetu. Bilo je to 1977. Upoznao sam je u čuvenom restoranu “Hipodrom” u Skoplju gde je nastupao takođe čuveni orkestar Jorgosa Kalenzisa. Zanimljivo je da su konobari u tom kultnom objekti bili zatvorenici iz Idrizova koji su tamo služili kazne za manja krivična dela.
Samo koji mesec kasnije upoznao sam i još dve Cvetine sestre od tetke, Oliveru koja je jedna od “junakinja” ovog putopisa i njenu mlađu sestru Viktoriju. One su studirale engleski a ja žurnalistiku a susret se dogodio u univerzitetskom restoranu. Kasnije kada sam ih video na našoj svadbi bio je svojevrstan šok ali i oduševljenje. One danas žive u Kanadi i imaju svoje familije.
Dolazak Mare nas je sve obradovao. Druženja sa njom iako svega par dana bila su nezaboravna.
U kafani Brioni u Struzi: Cveta, Rade i Ilija
Na putu kroz Albaniju
Pravoslavna crkva u gradu Podrgadec
Osveženje u Korči
Velelepno zdanje: Pravoslavni hram Sveti Georgije u Korči
Unutrašnjost hrama
Rade sa dve mlade muzičarke pravoslavne Albanke
Dugogodišnji prijatelji Ruši i Ilija
Živeli: Ručak kod Rušija
ILIJA BEKRIJA
Pretposlednjeg dana boravka u zapadnoj Makedoniji, stigla mi je poruka iz Struge, od Ilije Blažeskog koga sam takođe poznavao od 70-tih godina. Ilija Bekrija, kako ga je Cveta “krstila” je pašenog (badžanak) mog najboljeg druga iz skopskih dana Vitomira Velevskog.
Otvaram MSN i tamo piše: “Rale ako ne dođeš da se vidimo, nema nikad da ti oprostim”. Pitam Cvetu šta da radimo a ona odgovori: “Imamo auto i idemo da se vidimo sa prijateljom! Kostin rođendan slavimo naveče a dan je dug”. Dogovor je bio da sa Ilijom odemo na ručak u Vevčane ili Radoždu ali, ne rekoše za džava da, “nije kako je rečeno već kako je suđeno”.
Za manje od pola sata smo bili ispred Ilijine kuće. Kao dokazani domaćin nudi nas da uđemo ali mi smo insistirali da odemo negde na doručak i domaćin nam predloži kafanu “Brioni” na struškoj pijaci. I nismo pogrešili. Tamo sam, bez lažne skromnosti, degustirao najbolju teleću čorbu ikada. Bilo je impresivno posmatrati konobara koji donosi zemljani lonac sa čorbom i sipa vam u duboki tanjir na samom stolu. Uz to kaže da može i “repete”. Nisam za džaba milion puta pisao da je najbolja teleća čorba ona koja se sprema po kafanskom receptu. U tom smislu “Brioni” su se u mom degustatorskom opusu popeli na pijedestal!
Pita Ilija gde želimo da nas vozi i umesto Večana i Radožde predloži Korču u Albaniji?! Cveta oduševljeno prihvati i već tada nisam imao šanse da “promenim rezultat” koji bi u najgorem slučaju bio 1:2.
Krenusmo put Albanije, prođosmo graničnu kontrolu na Ćafasanu prilično brzo i preko Podgradeca posle nešto više od sat vožnje, stigosmo u Korču. Nedelja je pa nije gužva. Usput, Ilija komentariše kako ga je “sramota reći da je iz Makedonije”, aludirajući na puteve koji su bili najvišeg standarda.
“Oni su sada 20 godina ispred nad”, reče “Bekrija” sa setom.
Korča je zvanično sedmi grad po veličini u Albaniji sa oko 90 hiljada stanovnika. Smatraju ga intelektualnom i kulturnom prestonicom te države. Ja, naravno, nisam profesor ni istorije ni geografije ali volim da, kad mi se ukaže prilika, kažem koju reč iz te oblasti.
U Korči žive hrišćani i muslimani. Hrišćani su uglavnom pravoslavci i kažu da su većina u tom besprekorno čistom gradu.
Popismo kafu u jednom od restorana na glavnoj promenadi, ispod gustih krošnji pitomog kestena koje su nam bile prirodni suncobran u sunčanom danu. Cveta, koja perfektno govori albanski, ujedno nam je bila i prevodilac.
Na vrhu te promenade u centru grada velelepni hram – Saborna pravoslavna crkva Sveti Georgije. Uđosmo u istu diveći se njenoj unutrašnjosti, zapalismo sveće. Na visokom stepeništu koje vodi na ulazna vrata hrama, sretosmo dve mlade i lepe devojke sa violinama. Pričaju engleski pa nam to olakša komunikaciji i objasniše da čekaju venčanje gde će one svirati. Obrazovane devojke sa manirima ali, nažalost, nisam zapamtio njihova imena.
Sunce je polako odmicalo ka zapadu što je za nas bio znak za pokret. Ispred same granice sa Makedonijom, Ilija predloži da ručamo u restoranu “Rrushi” njegovog dobrog prijatelja Rušija. Restoran je impresivan a gazda nas je lično služio. Na kraju je seo sa nama gde ostadosmo preko sat vremena.
Ilija reče da mu je kao brat i da se često viđaju mada se ne razumeju budući da jedan govori makedonski a drugi albanski. Sporazumevaju se mimikom i govorom tela.
Ruši nam reče kako su mu gosti često Srbi iz Srbije koji putuju na odmor u Valonu. Kaže da su džentlmeni i galantni. Jedino oni koje ne može da smisli su Albanci sa Kosova koji su, po njegovim rečima “agresivni i nekulturni”.
“Moram ih držati na oku jer vole i da ukradu iz restorana”, reče domaćin.
Prijateljstvo: Rade, Cveta, Bori i Beti
Cvetinog brata kumovi Saša i Katarina
Zapevajmo: Olivera, Mare i Kosta
KOSTIN ROĐENDAN
Sunce je već uveliko poprimalo rumeniju nijansu što je značilo da će uskoro mrak. Vratismo se u Strugu i sa Ilijom obiđosmo par zlatara i bižuterija. Pozdravismo se sa dragim domaćinom i prijateljom Ilijom i obećasmo da će neko drugo, buduće druženje biti duže i kvalitetnije.
Put nas je vodio direktno u Ohrid, u restoran “Tino” gde nas je Kosta, zajedno sa gostima čekao da proslavimo njegov 62. rođendan. Za stolom su već sedeli, osim Koste, rođake Olivera i Mare, kum Saša sa suprugom Katarinom i jedan od najboljih prijatelja od Avramovskih, Debarčanin Bobi Todorovski sa suprugom Beti sa suprugom.
Ostadosmo tu do ponoći uz muziku čuvenih ohridskih čalgija “Čardak” koji će koji mesec kasnije stići i u Australiju. Oprostismo se sa Oliverom koju smo odvezli do apartmana koji je iznajmila u Staroj čaršiji i vratismo do Kostine rezidencije u naselju Rasandnik na samom ulazu u čuvene Biljanine izvore.
Sutradan, nakon kafe i doručka, budući da su stvari unapred spakovane i stavljene u kola, pozdravismo se sa Kostom i Mare. Bilo je tu i suza među rođacima ali takav je život koji je i ovoga puta pokazao da su rastanci najtužniji i najteži.
Vijugavim putem niz obalu Drima vozili smo se ka Debru. Pravac kod Pančeta i Doce kojima smo obećali da ćemo na odlasku svratiti. Opet su nas lepo dočekali i posle sat-dva druženja, ovoga puta sa suprotne strane, naš Ford Focus koji je odlično funkcionisao, nosio nas je uz obalu Radike. Opet smo se, kao i prilikom posete manastiru Bigorski, divili tim lepotama koje samo majka priroda može stvoriti. U trenutku kad smo prolazili pored manastira, poželeh da još jednom svratim ali nam je vreme ovoga puta bilo neprijatelj.
Silvija i Cveta
SILVIJA
U Skoplju nas je čekala draga prijateljica Silvija Nikolova koja je, istine radi, zbog nas pomerila put na odmor u Grčku. Susret sa njom u naselju Kisela voda je srdačan i emotivan. Silvija je moja dugogodišnja prijateljica još iz momačkih dana i mog života u Skoplju 70-tih. Uvek sam je tretirao kao sestru i to prijateljstvo nikada nije prestajalo što će reći da mu ni tolike godine nisu mogle ništa.
Silvija nas je poslužila i želela da što duže ostanemo, ali smo joj se zahvalili, poželeli srećan put i lep odmor u Grčkoj i morali smo krenuti. Čekao nas je put ka Svetom Nikoli, tačnije ka selu Dorfulija, gde žive roditelji Cvetine koleginice sa posla, Kire i Stanka Gacov.
Bogata trpeza kod Gacevih
Živeli: Kire i Rade
Kafenisanje: Stanka i Cveta
Mašinerija
Uštipci sa sirom koje je Stanka pripremila za doručak
Domaćini: Stanka i Kire
DORFULIJA
Autoput prema Štipu je nešto najbolje što Makedonija ima. Auto je prosto klizio i uz 140 km na sat, znači 10 preko dozvoljene brzine, doveze nas do simpatičnog sela.
Stanka i Kire se raduju susretu jer se znamo od ranije kada su boravili u poseti Australiji i trude se da nas ugoste na najbolji mogući način. U tome su i uspeli jer su pripremili trpezu kao za slavu.
Kire nam je pokazao svoje imanje i okućinu. Prava domaćinska kuća. Sa setom konstatuju da su njih dvoje sami jer im jedna ćerka živi u Australiji a druga u Austriji.
Prespavasmo kod tih čestitih ljudi i sutradan nam pripremiše bogat doručak sa mekicama i sirom, te nas suznih očiju i uz toplo ljudsko “dođite nam opet”, ispratiše put Velesa koji je svega desetak kilometara udaljen od njihovog sela. Cveta je želela da se kroz Veles vratimo ka Skoplju gde su nas čekali Vesna i Vitomir Velevski.
Vesna, Rade i Vito
Rade, Vito i Cveta
Rade sa Vesnom i Cvetom za bogatom trpezom
Doručak pred polazak za Beograd
VITO I VESNA
Vitomir Velevski, moj stari svat i najbolji prijatelj iz vremena mog života u Skoplju i njegova supruga Vesna, vrsni pedijatar čekali su nas raširenih ruku kao i uvek.
Imali smo problema doći do te kule u naselju Aerodrom koja mi je i te kako bila poznata ali se u međuvremenu mnogo toga izmenilo, nove ulice, nove zgrade… nije šala prošlo je više od 40 godina.
Stigosmo nekako do Vitine zgrade u kojoj on živi na sedmom spratu. Dočekao nas je na parkingu punog srca i oduševljenja. Radost je obostrana. Uđosmo u stan koji je kompletno preuređen i prilagođen savremenom trenutku. Doktorica je na poslu pa je Vito pokazao neosporne kulinarske sposobnosti i manire vrhunskog domaćina. Na kratko nam se pridružio i njihov sin Nikola koji je od roditelja nasledio sve dobre osobine. Ostao je kratko sa nama i onda sa društvom otišao u “život”.
Starija ćerka im Ivana je udata za Italijana i dugo godina živi u toj razvijenoj i lepoj državi.
Posle par sati stiže i Doktorica i susret sa njom je ništa manje srdačan. Odmah proverava da li je Vito “bio na nivou” i da nam ništa ne fali. “Pretresamo” sa njima uspomene koje ne blede.
Prespavali smo kod Vesne i Vite, družili se celo jutro i onda oko podne nas je čekao povratak za Beograd.
Super auto koji nas je svugde odvezao
Nenadani susret sa Marijom Ivanković u Beogradu
POVRATAK ZA BEOGRAD
Napunismi rezervoar do vrha, prekrstismo se i uz muziku sa neke od radio stanica, jezdili smo ka severu. Prelaz preko granice sa Srbijom bio je, brz i jednostavan. Postavio sam kruz kontrolu na 140 km, opet 10 preko dozvoljene brzine ali je put tako dobar i širok i gotovo i ne osetite brzinu. Za utehu je bilo to što su nas mnogi preticali bez problema što će reći da smo mi bili u “granicama dozvoljenog”.
Zastali smo samo u jednom mestu i to u Ćićevcu – Pojatama. Cveta je želela da se osveži, da popijemo kafu, ona da uz kafu uradi i “fumare”. Tu u letnjoj bašti ostadosmo skoro sat vremena. Restoran “Aleksandar” je baš lep i čist, usluga vrhunska, okruženje prelepo i svakome ko tuda bude prolazio, od srca preporučujem da obavezno stane i okrepi se.
Vuk igra sa kucom
Ivana sa stricom
Sa strinom i stricem
Rade, Vesna i Cveta
Na pikadu sa Tijanom
SUSRET SA BRATANICOM IZ FRANCUSKE
Krenusmo iz Ćićevca ka prestonom gradu Srbije i tih 180 km pređosmo relativno brzo, bez obzira što je počela da rominja kiša. Cveta je stalno govorila “prođi tu kamiončinu”! Upravo su oni i autobusi pravili vidljivost mnogo manjom.
Stigosmo do centra Beograda. Do snaje Vesne. Samo što sam parkirao začuh glas “Radeeeee” i kad se okrenuh, u prvi mah sam bio zbunjem ali sam prepoznao dobro poznato lice drage osobe Marije Ivanković, modne kreatorke koju baš obožavam. Susret je srdačan, o tome sam već pisao prošle godine.
U stanu nas je čekalo još jedno prijatno iznenađenje u vidu bratanice Ivane koja živi u Francuskoj i doputovala je sa sinom Vukom. Okupljanje u proširenom familijarnom okruženju je prelepo i emocionalno. Niko nije osećao umor i Ika odluči da odemo do malog restorana na ulici Gavrila Principa, koji je tek 20 metara udaljen od Vesninog stana. Pored nje, društvo smo činili njena prijateljica Tijana, mali Vuk i ja. Cveta je ostala u stanu da sa Vesnom “obradi najnovije abrove” (hahaha).
U restoranu sam odigrao nekoliko pikado partija protiv Tijane koja me je, što se ono kaže, potukla do nogu.
U stanu, uz iće i piće, ostadosmo do posle ponoći. Mene je prvog savladao umor.
Sutradan nas je čekao put za Bijeljinu.
