Piše: Rade BERAK
Kažu da je Grabovica jedno od najbrojnijih toponima u bivšoj Jugi. Čak deset sela u BiH nosi to ime, četiri je u Srbiji i jedno u Hrvatskoj. Ukupno – 14. Međutim, najlepše i, ne bez razloga, imenovano titulom „najlepše selo na svetu“ je ono u dolini reke Vrbanje, koja se prostire na tri i nešto kilometnara.
Priroda priča za sebe
To je moje rodno mesto u kojem sam proveo detinjstvo, iz koga sam otišao pre pedeset godina ali mu se, s vremna na vreme, vraćam. I svaki novi susret budi emocije i sećanja, ali i donosi mnoga iznenađenja.
Kao što rekoh, u prilogu o Banja Luci kojoj u širem smislu pripadaju i svi Grabovčani širom sveta, to pitomo selo je priča koja sledi.
Ako se oslonimo na puku statistiku, neće nam puno pomoći. Na Internetu ćete naći da je selo smešteno na nadmorskom visini od oko 450 metara, da je podeljeno na „novu“ Grabovicu (meni nepoznat detalja) koja je najgušće naseljena na ušću Grabovačke rijeke u Vrbanju i „staru“ koja vijuga prema Obodniku, obuhvatajući i Kalamande mada, ruku na srce, Grabovčani su oduvek smatrali da su Kalamande priča za sebe. Tako je bilo u moje vreme.
Po podacima koji se mogu naći kaže se da je Grabovica 1991. imala oko hiljadu stanovnika, ali danas je to upitno pošto je bilo mnogo migracija, rat je „smanjio“ brojno stanje, mladi su otišli u gradove poput Kotor Varoša i Banja Luke, a nemali broj u Zapadnu Evropu. Svi oni se često vraćaju i ulaganjima obogaćuju selo.
Dakle, Gorane Đuriću, Đuro Krčiću, Nemanja Paniću, Filipe Perišiću… potrudite se da Grabovica bude „updejtovana“ na Wikipedia i, ako treba pomoć, tu sam u svako doba.
Ni sitna kiša sa izmaglicom nije nam mogla ništa, novi spomenik pokojnoim ocu Nedi je osvećen. S leva na desno: Rade Berak, Boris Stupar, Damjan Berak i Cveta Berak
Da vas ne bih davio statistikom, prelazim na putopisni deo koji je zanimljiviji i oku prihvatljiviji. Jedan od razloga mog dolaska u stari kraj je bio – postavljanje novog spomenika mom pokojnom ocu Nedi čija je večna kuća u selu Beraci po našem prezimenu. Stariji Grabovčani su Berake oduvek smatrali Gornjom Grabovicom iako su administrativno bili zaseok sela Golo Brdo, opštine Kneževo. Moj pokojni otac koji je ispustio plemenitu dušu pre 45 godina sa isto toliko starosti još za života je sam sebi napravio spomenik, onaj klasični u obliku krsta. I sahranjen je ispod jednog bukvića kojeg danas nema a koji je bio na njegovoj njivi, tik pored groblja. Pokojni mi brat Miloš će kasnije dvadeset metara njive pokloniti groblju.
Ceremoniju osvećenja spomenika obavili smo u maglovitim uslovima uz dosadnu kišicu. Nije ni čudo ako se zna da su Beraci na vrh brda. Služili su dva paroha crkava koja nose ista imena – Roždestvo Presvete Bogorodice. Nadležni sveštenik iz kneževske crkve o. Stanko i njegov kolega iz Grabovice, paroh hrama u kome sam kršten, o. Božidar. Na kraju sam i ja sam održao pozdravni govor gde sam istakao zahvalnost sveštenicima i svima koji su došli tog dana uz poseban naglasak na Gorana i Draganu Đurić koji su sve to organizovali jer bi meni iz daleke Australije to bilo praktički nemoguće. Hvala im od srca.
Beračke lepotice posle daće u restoranu “Mila mi” u Kotor Varošu: Cveta, Suzana, Selina i Sanja
Posle osvećenja, daću smo upriličili u restoranu „Mila mi“ u Kotor Varošu. Osim samog protokola koji ide posle osvećenja, bila je to izuzetna šansa da se vidim sa mnogim dragim ljudima ali i da upoznam neke nove likove poput doktora ekonomije Đuru Krčića, novinara Vladana Đurđevića, načelnika u Opštini KV Nemanju Panića…
Važno je spomenuti da su Beraci koji su praktično opusteli poslednjih pola veka, odlučili da se vrate rodnom selu. Pronašli su vodu na dubini od 90 metara i vredni Siniša Berak koji živi u okolini Beograda, sa rođacima (Beraci su inače svi rod) je došao na ideju da otpočne sa „etno selom“ tu gde se nekada za vodu putovalo kimometar i po. Napravljen je i asfalt tako da se sve kreće u pozitivnom smeru.
Vraćam se Grabovici. Kad iz Banja Luke krenete južno prema Vlašiću kroz kotlinu tik pored reke Vrbanje, divićete se prirodnim lepotama koje je Gospod Bog, podario tom kraju. Vrbanja koja je tako pitoma ali i okrutna, kažu da je odnela mnogo života u vreme poplava. Opet, lepa i bistra koja se rečima ne može opisati. Treba to očima videti i doživeti.
Prilično moderan asfalt, zelenilo na sve strane, mnoštvo restorana i benzinskih pumpi za trenutak vas odnesu u fantaziju i mislite da ste u samom raju. Ono što je meni, koji živim Down Under, bilo čudno je to da svaka pumpa između ostalog, prodaje i alkohol što je u Australiji nezamislivo.
Zgrada Skupštine opštine u Kotor Varošu
Prolazimo kroz Kotor Varoš, grad koji je poslednjih decenija doživeo istinski bum i procvat. To je ogroman uspeh ako se zna da je ovaj gradić posle Drugog svetskog rata bio kažnjen nenapredovanjem na 25 godina jer je, navodno, bio ustaški kraj. Ovaj podatak je pomalo iznenađenje ako se zna da u Varošu i okolini u najmanje 90 procenata žive Srbi!?
Rekoše mi da je Varoš postao industrijski centar i da su tu uhlebljenje našli i mnogi iz Banja Luke, Čelinca, Teslića i drugih gradova iz Republike Srpske.
Grabovica je oko 20 km udaljena od Varoša. Priroda između njih je još lepša i bogatija. U Obodniku skrećemo preko starog mosta preko kojeg je moguće preći samo u jednom pravcu, što će reći da je ostao zauvek tesan.
Posmatram usput i primećujem poneku razrušenu kuću. Znam da je od posledica rata i zato ćutim i ne pitam ništa. Treba to ukloniti jer je dosta ratova.
Goranova vikendica pravi mali raj na zemlji
Gazibo pozadi vikendice gde smo pili jutarnju i večernju kafu
Dragana ponosno pokazuje šta misli o svom suprugu Goranu
… i ne bi ga dala za čitavu planetu…
Šarplaninac Arči nas je ovako dočekao
A posle par dana je bio džentlmen
I bio je nagrađen konzervama hrane i fudbalskom loptom
Pratimo u kolima Gorana Đurića koji nas vodi ka njegovoj vikendici smeštenoj na malom brežuljku malo ulevo od reke Duboke koja se u Mikanovićima uliva u Vrbanju. Pored ove male reke zastajemo da se pozdravimo sa Goranovim ocem Božidarom, čovekom koji sa svojih 74 godina izgleda znatno mlađe i dobro se drži. Skrhan je gubitkom životne saputnice Dušanke koja se upokojila u Gospodu pre dve godine. Božo se raduje susretu kao malo dete. Iz kaveza dubok lavež dvogodišnjeg čistokrvnog šarplaninca po imenu Arči. Prelepo životinjsko stvorenje i normalno budući da nas ne poznaje da nam daje do znanja da smo na njegovoj teritoriji. Kasnije će nas upoznati i umesto laveža, pozdravljaće nas mahanjem repom za šta je biovao i „nagrađen“ konzervama iz samoposluge u Vrbanjcima, a takođe i sa dve fudbalske lopte. Njih posebno obožava i kad pojuri za njima u dvorištu stiče se utisak da bi komotno mogao igrati za reprezentaciju.
Božo nam je spremio kafu čiji miris nam je došao kao melem. Uz to i domaću šljivu mada on lično voli pivo i ima običaj da pije iz malih flaša, po mogućnosti „Jelen“. On će nam za vreme boravka u vikendici od desetak dana svako jutro i predveče dolaziti u posetu u društvu Arčija. Donosiće nam suvo meso, sir, maline, pečurke… sila od čoveka!
Priča sa setom kako je jako malo ljudi ostalo uz tu rečicu koja je skoro zarasla u zelenilo lkešnika, oraha i drugog rastinja… da Kuzmića sela više nema – pusto, i gornjih Narića – svi sišli pored Vrbanje i krenuli trbuhom za kruhom.
Šta reći, lepotica na brdu
Doručak sa Kostom na balkonu vikendice
Vikendica je prelep objekat. Izgrađena sa stilom i besprekorno čista. Kao kakav svetionik sa brda, posmatra vijugavi put pored Vrbanje, Nariće, Kuzmiće i Kerezoviće koji se protežu između puta i reke, ali i razbacano selo Lujiće sa druge strane Vrbanje. Nešto više na samom brdu, pomalo sakriveni od magle koja se poput zavese postepeno otvara, Borci u koje smo kao klinci odlazili 2. avgusta na Svetog Iliju, na zbor. Krajolik kao iz bajke. Zelenilo na sve strane. Vazduh da se čovek nadiše i pročisti pluća.
Goran nas upoznaje sa prostorijama i aparatima u vikendici i odlazi sa porodicom ka svojoj kući u Laktašima.
Ikonostas u hramu Roždestva Presvete Bogorodice u Grabovici
Sa Kostom smo ispoštovali pravoslavne običaje u crkvi
Cveta pored groba babe Mićinice koja je u Grabovici istinska legenda
Hram Roždestva Presvete Bogorodice u punom sjaju
Kosta Avramovski pored spomenika mladih palih boraca iz Grabovice u poslednjem ratu
U Grabovici smo boravili u dva navrata. Za to vreme smo posetili crkvu Roždestvo Presvete Bogorodice, zapalili sveće za upokojene i za zdravlje najbližih. Naravno, odali smo i poštu stradalim mladim Grabovčanima u poslednjem ratu koji su svoj život dali za otadžbinu.
Na porodičnom imanju Beraka – s leva: Slobodan, Đuka, Cveta, Zora i Goran
Posetili smo blisku rodbinu sa kojima smo proveli nezaboravne trenutke radosti, ujaku Borisu Stuparu, te Beracima Đuki, Zori, Žiži i Goranu. U momentu kada smo se krajem avgusta vratili u Australiju saznaćemo da se Žiža, posle duže bolesti preselio u Carstvo Nebesko. Laka mu zemlja i neka ga Gospod primi kroz Rajska Vrata. Ostaje uteha da smo ga ipak živog videli.
Sa najbliskijom rodbinom u restoranu “Stara Ada” u Banja Luci
Posebno smo lepo druženje imali sa sestrama koje žive i rade u Minhenu, Suzanom i Sanjom Berak, ćerkama pokojnog brata od strica Nedeljka (Nene) i Rade, te Sanjinom ćerkicom malim „vragom“ Selinom, i sinom pokojnog mi brata od strica Radovana, Igorom njegovom suprugom Rajkom i sinovima Aleksom i Andrijom. Susret je bio u Staroj Adi i tu smo, Boga mi, proveli od početka večeri pa sve do fajronta iza ponoći. Suza i Sanja su nam prirasle srcu i doživljavamo ih kao našu decu. Na žalost, morale su sutradan put Minhena.
Dragana Đurić pokazuje šta je spremila ispod sača
Goran Đurić sa njegovim specijalitetima ćevapima i kobasicama
Čika Božo Đurić sa kapom našeg Portala koju smo mu dali na poklon
Početkom jula, Đurići su u Božinoj porodičnoj kući priredili veličanstven ispraćaj za Kostu, Cvetinog brata a mog šuraka kome će Grabovica naprečac osvojiti srce i obećao je da će je opet prvom prilikom posetiti.
Sutradan smo Nemanja Panić i ja odvezli Kostu do aerodroma u Zagrebu i poželeli mu prijatan let za Skoplje. Nas dvojica smo po povratku svratili u kafanu „My Way“ na pečenje i ‘ladno pivce.
Vizionarski pogledi: Milena, Boris i Cveta
Boris Stupar sa snajkom Cvetom ispred porodične kuće u Grabovici
Poseta Grabovici podrazumeva i susret sa ujakom Borisom i ujnom Milenom koji baš lepo žive i uživaju u svom malom carstvu koje su godinama stvarali. Oni su nas kao i uvek sa oduševljenjem dočekali, a ujak nam je pokazao i neke nove trikove u pripremanju crne kafe.
Nisu “Laste Vrbanje” ali bi komotno mogli snimiti album: Žika, Cveta i Mira
Selfi za kraj: Rade, Mira, Žika i Cveta
Ne može nam niko ništa: Cveta i Žika
Susret posle skoro pola veka: Rade Berak i Đurđija Božić
Jelenko Narić na ulazu nekadašnje škole u Grabovačkoj rijeci
Rade sa Petrom Đekanović u veselom raspoloženju
Svi na zadatku: Žika, Jelenko i Boris kontrolišu ražanj a Žare u kotliću kuva teleću čorbu
Šargijaš u pokušaju
Školski drugari iz osnovne škole: Rade i Jelenko
Kažu da na kraju dolazi ono najlepše i, upravo se nama desilo da smo bili počastvovani od Mire i Živka Đekanovića koji su meni u čast napravili pravi dernek u letnjoj kuhinji svoje porodične kuće u Grabovici. Njima su svesrdno pomagali Žiletov brat Žarko i njegova supruga Petra. Dok se prase okretalo na ražnju a Žare kuvao teleću čorbu, sretosmo se sa mnogim dragim ljudima, uključujući mog školskog druga Jelenka Narića koga sam poslednji put sreo 1973. godine, a koji živi i radi u Sloveniji. Potom, Đurđija Božić, devojačko Đekanović, starija sestra od Žarka i Živka koju smo kao klinci moj pokojni brat Miloš i ja, doživljavali kao sestru i bila nam je idol. Uostalom na njenom biciklu smo se obojica naučili voziti. Susret sa Đukom je bio baš poseban pošto su nam oboma potekle suze radosnice.
Za veselje su bili zaduženi ujak Boris Stupar i Živko koji su uz šargiju i grabovačke pesme, potsetili na neka stara dobra vremena. Bio je tu i lokalni paroh o. Božidar i još nekoliko prijatelja i komšija.
Ostadosmo do duboko u noć, pripiti ali puni utisaka i žaljenja što se rastanak primakao. I, naravno, veoma zahvalni Miri i Živku na ukazanoj časti.
Do novog susreta, nadamo se skorijeg, hvala Grabovici i Grabovčanima na svemu!!!
Moj sledeći nastavak ovog putopisa biće posvećen Hajdučkim vodama gde sam boravio čak tri puta i manastiru Liplje kojeg sam obišao dva puta.
Čitamo se!
