“DOBAR PESNIK PRVENSTVENO MORA BITI DOBAR ČOVEK!”

Poštujući prave vrednosti poželela sam da našim čitaocima predstavim vrhunskog pesnika dečije, ljubavne, duhovne i boemske poezije, Dragoljuba Stankovića, čija su dela dostojna divljeja i dubokog poštovanja. Njegovi stihovi imaju nešto što ih za nebo veže, nešto čisto i iskreno poput dečijeg pgleda, meko poput belih pahulja što radosno na dlanove padaju i toplo kao majčin zagrljaj. Sve što ovaj izuzetni poeta napiše umetnost je!

Dragoljub je član “Udruženja Književnika Srbije”, a njegova matična kuća je: Udruženje pisaca “Poeta”. Ovaj sjajni umetnik živi i radi u Beogradu.

Na početku razgovora zamolila sam Dragoljuba da nam nešto više kaže o sebi i svom pesničkim stvaralaštvu. Dostojanstveno, otmeno i ljubazno, započeo je razgovor.

Rodjen sam 12. marta 1942. godine u Srbiji, u jednom malom selu pokraj reke Toplice blizu Prokuplja.

Po završetku školovanja u Beogradu, Bog mi je dao da upoznam Jelenu ženu mog života, uz veliku ljubav koja nije prestajala 60 godina, izrodili smo dva sina Aleksandra i Vladimira. Od njih dobili smo unuke Teodoru, Nevenu i Luku. Sreća je bila gledati njihovo odrastanje.

Moji prvi pesnički koraci su upravo nastali iz rođendanskih čestitki koje su bile u stihu i obavezne uz prigodne poklone. Moja prva snaha Marina ih je brižljivo čuvala. Zahvaljujući njoj, rodila se moja prva zbirka pesama za decu pod naslovom “Dekina stihodarja”. Zbirka je prvo predstavljena u školama mojih unuka, a kasnije sam gostovao po skoro svim školama Beograda i mnogim širom Srbije. Deca su zdušno prihvatila moje pesme i način na koji pišem.

 Pesma “Čuvar vere” iz Vaše prve zbirke “Dekina stihodarja” nagrađena na najvećem konkursu duhovne poezije Srbije. Hoćete li za naše čitaoce reći njene stihove?

Naravno, biće mi velika čast!

Čuvar Vere 

 U crkvi se molitva svrši

Sveštenik prestade da čita 

“Gde se naša vera čuva”

Svoga dedu unuk pita? 

 

Sede deda kraj unuka

U oči ga bistre gleda

Miluje mu plavu kosu

Mislima da odu ne da.

 

Milo mi je što to pitaš

Pitanje je vrlo važno

U životu što te čeka

Vera ima mesto snažno.

 

Od davnina čuvamo je 

Gde je dušman naći neće

U SRCU je mesto njeno

Vera izvor naše sreće.

 

Pravoslavna tvoja Vera 

Vedri nebo i dan sivi 

Ne daj NIKOM da je dirne

S'njom se lakše život živi!

Da li ste i sledeću knjigu posvetili dečijoj poeziji?

Da, iz neizmerne ljubavi prema unucima ubrzo se rodila zbirka “Dragoljublja” u kojoj im namenjujem nekoliko pesama. Odmah potom sam dobio poziv od Predraga Vukovića -Pecolina da gostujem na TV “Studiju B” u njihovoj stalnoj emisiji za decu subotom u 12 “Pecolino kide”. Tamo sam uspešno gostovao više puta. Iz tog druženja izrodilo se veliko prijateljstvo sa Pecolinom, koji je zajedno sa Brankom Kockicom inače najpoznatije TV lice i deca ga obožavaju, pa smo zajedno nastupali na priredbama širom Srbije, na šta sam veoma ponosan.

 

Kako je nastala Vaša treća zbirka?

Na insistiranje glavnog urednika najvećeg dečijeg školskog lista “Vitez”rodila se moja treća zbirka pesama za decu “Izdanci”.

Tokom druženja sa, prevashodno, decom osnovcima gde sam vrlo često bio u žiriju za izbor njihovih najboljih pesama o majci, rodila mi se ideja da prikupim pesme naših poznatih i malo poznatih pesnika o toj temi.

Posle mukotrpnog rada na svet je došla “Antologija pesama o majci” na koju sam kao priređivač veoma ponosan, jer ime Milutina Bojića jedina je Antologija koja obrađuje tu temu u Srbiji.

Osim poezije o deci da li imate izdanja iz drugih žanrova?

Izdao sam zbirku ljubavne poezije “Poljupci sa mirisom procvetalih lipa” posvećenu Jeleni, ženi mog života i “Dnevnik tuge” posle njenog iznenadnog odlaska u Rajske Vrtove. Moram da kažem da sam doživotan borac za očuvanje ćirilice iz čega je protekla zbirka pesama “Ćirilica bre”.

Čime se bavite u poslednje vreme? Hoćete li nas uskoro obradovati novom zbirkom pesama?

Posle smiraja pandemije “Covid 19” otvorila su se vrata skoro svih kulturnih ustanova udruženja i klubova. Svi su želeli da ponovo ožive ona stara dobra druženja po viđenim mestima u Beogradu i Srbiji, gde se osim kazivanja stihova lepo zasvira i zapeva. I ja nisam mogao da odolim, te u poslednje vreme najviše gostujem u beogradskim osnovnim školama, gde držimo časove srpskog jezika, kulture govora, očuvanje ćirilice i govorimo stihove mojih pesama ili poznatih srpskih velikana. Naravno da ne izostaju druženja po obdaništima, gerontološkim klubovima i drugim mestima gde se sluša poezija koja se piše za baš te prilike. Naravno da je najlepše u boemskoj Skadarliji gde u kući Đure Jakšića nadahnuća procvetaju.

Moja trenutna preokupacija je priprema nove zbira poezije za decu pod naslovom “Maštohodač” koja će uskoro ugledati svetlost dana u izdanju “Poete”, moje kuće gde su se rodile sve moje knjige do sada.

Kada je pesničko srce zakucalo u Vašim grudima, koliko je zapravo godina književnog rada iza vas?

Od malena sam bio ljubitelj poezije, pa su se tokom školovanja rađale neke pesme koje su objavljivane u školskim časopisima. Međutim, kasnije nisam o tome razmišljao sve dok život nije rekao: “Dosta je, sada misli malo na poeziju koja je, doduše, uvek spavala u meni i čekala svoj čas da se probudi.

Probudila se sa muzom koju sam pronašao u Jeleni, mojoj jedinoj ljubavi, koja mi je uvek bila velika podrška. Kao što sam već rekao, počelo je pisanjem stihova na rođendaskim čestitkama mojih unuka, koje obožavam kao i decu celog sveta i tako se  2010. rodio prvenac, zbirka “Dekina stihodarja”, a onda i svih pet do sad objavljenih knjiga poezije. Trudio sam se da uvek po nešto poučno i edukativno bude u svim pesmama za decu. To je moj moto i biće zadatak za sve što im u buduće budem pisao. Dakle, moje nadahnuće traje već 22 godine. I dalje će ako Bog da!

Postoji li neki poseban kutak gde pišete pesme, gde inače pronalazite inspiraciju?

Ja bih prvo o inspiraciji! Od početka mog stvaralačkog rada, mislio sam, a i danas mislim isto, da dobar pesnik pre svega mora biti dobar čovek. Potom čovek dobre volje koji u sebi uvek ima ljubavi za bližnjeg. Uvek sam se trudio da se držim tih pravila, pogotovu kad su se rodili unuci i doneli neiscrpnu inspiraciju. Biti “drugar” sa decom, bilo gde da su, u obdaništima, vrtićima, školama, po parkovima ili bilo gde da su, nije moranje, već velika radost. Jer u meni se rađa inspiracija čim se zagledam u bistrinu njihovih očiju i vidim razdragane osmehe.

Inspiraciju za druge žanrove nalazim u neiscrpnoj ljubavi za Jelenu, za prijatelje, rodnu grudu, pravoslavlje. Glavni pokretač mog stvaranja je LJUBAV, kao što kažu stihovi moje pesme:

Ljubav, ljubav,

Kao ptice krilo

Da nije ljubavi ne bi sveta bilo…

U mojoj radnoj sobi sa bibliotekom, u miru prepisujem stihove sa papirića i salveta, po nekad sa mobilnog telefona u foldere, koji su razvrstani po nameni: dečije pesme, ljubavne, duhovne, rodoljubljive, namenjene…

Iz njih se kasnije rađaju knjige i zbirke.

 

Da li u ovom svetu manjka ljubavi i poštovanja? Po Vama šta mu najviše nedostaje?

Upravo ste Vašim pitanjem dali odgovor. Ako nema ljubavi, stvarno je besmisleno govoriti o ljudskim vrednostima. Bog je stvorio čoveka iz ljubavi. Obzirom da je najveća istina, svako mora da pođe o sebe, bilo šta da radi! LJUBAV, ona prava, iskrena i čista nam najviše nedostaje u današnje vreme “Velikog brata i malih ljudi” kako kaže moj veliki prijatelj književnik i predsednik “Poete” Veselin Dželetović tvorac čuvenog romana “Srpsko srce Johanovo”.

Sa Matijom Bećkovićem

Koja je Vaša omiljena turistička destinacija za odmor.

Svaki slobodan dan provodim na Savi i Dunavu gde pecam sa mojim sinovima.

Оd uvek sam voleo more, pa sam i završio brodograditeljske škole a posebna ljubav jedrenje na vodi, čime sam se aktivno bavio, takmičio i osvajao visoka mesta na gradskim i državnim prvenstvima. Tako je bilo sve do penzionisanja, kada je ostala samo LJUBAV prema sportu. Moja omiljena turistička destinacija, na duži period je Boka Kotorska, Tivat i Đenovići, gde se zahvaljujuci prijateljima, ribarenju i dobrom vinu osećam kao kod kuće.

U dolazećem periodu gde mogu ljubitelji Vaše poezije da Vas vide, čuju, upoznaju i budu gosti na nekoj Vašoj književnoj večeri, promociji ili slično?

Мoja matična kuća Udruženje pisaca “Poeta” koje za razliku od drugih ima svoj prostor, gde svakog četvrtka okupljamo mnogobrojne članove i goste na poetsko muzička druženja. Tu se govore stihovi, svira i peva najčešće uz gitaru koje sviraju naši članovi. Priča se o književnim događajima novim knjigama i raspravlja o aktuelnim pitanjima iz oblasti kulture. Oduvek sam tu bio voditelj, kreator i urednik svakog događaja, čime se posebno ponosim.

U bliskoj budućnosti planiram da u Udruženju književnika Srbije promovišem moju zbirku pesama za očuvanje našeg izvornog pisma ćirilice, koja ima naslov “Ćirilica  bre”, a nakon toga i nekoliko predstavljanja iste u mogim osnovnim školama u Beogradu. Kažu da sam rado viđen gost na mestima gde se lepa reč čuje u organizaciji priredbi po školama, udruženjima penzionera, crkvenim proslavama i ostalim mestima povodom gradskih i republičkih praznika. Takođe sam i često predsednik ili član žirija povodom raznih školskih i ostalih konkursa  za izbor najboljih pesama ili recitatora za gradska i republička takmičenja.

Ima li razlike između današnje dece i dece iz Vašeg vremena?

U suštini nema, jer deca u ranom periodu odrastanja imaju istu želju. A to je igra. Ona iskonska bezazlena igra jer deca su tada nevina i neiskvarena i sve su im namere čiste, kao što je i njihovo srce i duša rođenjem čista. Razlika je samo u tome što se to u moje vreme dešavalo mahom u prirodi, čistoj i nezagadjenoj, sa bezbroj prijatelja-drugara sa kojima smo bili nerazdvojni. Sada se to promenilo, igračke su postali mobilni telefoni, kompjuteri, druženja su postala retka a pravog druga retko ko ima. Urbanizacija je uzela svoj danak, otuđili smo se, ali za to nisu kriva deca, već mi koji smo vaspitači, a retki koji bi to i hteli da urade na pravi način ne mogu jer ih vezuju obaveze kako bi u sadašnjoj trci za preživljavanjem izašli kako-tako, kao normalni ljudi, sa normalnim naraštajima za koja snosimo svu odgovornost. Za sada, na žalost, pobeđuje novac. Na nama je da to promenimo, jer u suprotnom će se izgubiti i one osnovne ljudske vrednosti a to su, VERA, LJUBAV I NADA.

Za kraj, šta biste poželeli deci sveta, a šta našim čitaocima?

Deci celoga sveta od srca želim prvo da rata ne bude, nikada! Srećno detinjstvo u blagostanju uz ljubav i razumevanje odraslih za gladnu nejač širom sveta. Sa puno topline, od srca pozdravljam vaše čitaoce i želim im dobro zdravlje mnogo uspeha u životu i radu i da ponekad pročitaju neku od mojih pesama, za početak neka to bude pesma “DUŠE” koja govori o gladoj deci sveta.

DUŠE 

(Dragoljub Stanković)

 Volim decu celog sveta,

Nije važno koje puti

Bože, zašto nekom smeta,

Što su beli, crni žuti.

 

Rađaju se k'o svi ljudi,

Al'nemaju istu sreću

Svet im ruku ne ponudi,

Pa im često pale sveću.

 

Pitaju se, duše male, 

Šta su jadni ikom krivi

Sudbine su njima dale,

Da su krivi, što su živi.

 

A krivi su što su gladni,

ceo svet ih gleda gole

Bogataši, baš ste jadni,

Deca vas za život mole.

 

A tako im malo treba,

Nevine su duše čiste,

Kora hleba, parče neba,

Pa će Bogu da koriste.

Slavica MOMAKOVIĆ


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila