Andrija Bajić doajen i ambasador srpske narodne izvorne pesme, zajedno sa njegovim bratom Tomom (na žalost preminulim) iz nekadašnjeg najpopularnijeg, najnagrađivanijeg, najtiražnijeg dueta “Braće Bajić”, bivše Jugoslavije, vlasnik je brojnih antologiskih pesama i kola koji su postali standardi za sva vremena i ostavili impresivan trag u našoj muzici. Navešćemo nekoliko: ” ide Mile lajkovačkom prugom”, “Pogledaj me mala moja”, “Maramica svilenica”, “Po gradini mesečina ko dan”, “Oj ovčare,” “Igraj mala ne sti se”, “Tri livade”, “U livadi pod jasenom”  itd…

Duetski snimci kola sa frulom i danas se slušaju: “Kolubarski vez”, “Lajkovačko kolo”, “Stara osmica”, “Kolubarska seljančica” itd. Za Radio Beograd ima preko 120 trajnih snimaka. U diskografiji su nebrojene pesme koje su braća Bajić snimili kao kompozitori, tekstopisci, instrumentalisti, vokalni solisti, ostajući uvek verni tradicionalnoj muzici. Iako velike zvezde, ponašali su se kao umetnici iz naroda, zbog čega ih je publika posebno volela i poštovala. Njihovi nastupi na televiziji turneje i kocerti u zemlji i inostrastvu nemoguće je izbrojati.

Pripremajući pitanja za intervju sa Andrijom Bajićem, sjajnim kolegom i prijateljem koji je posle smrti brata nastavio blistavu samostalnu karijeru, našla sam se pred dilomom odakle da počnem, jer je ispred mene bilo brdo informacija. Predložila sam mu da razgovaramo o nečemu što do sada nije bilo u medijima. Andrija je ljubazno poput iskusnog profesionalca prihvatio jer je navikao da odoleva svim izazovima.

Poštovani kolega i prijatelju Andrija u Vašoj prebogatoj višedecenijskoj karijeri dali ste nebrojene intervjue. Možemo li sada razgovarati o temama o kojima do sada niste govorili za medije?

Naravno, uvek ima nešto o čemu nisam govorio. Karijera moga brata Tome i moja je bila burna i dugotrajna. Mnogo se dešavalo toga i lepog i ružnog. Kada bi smo o tome pričali bilo bi sigurno materijala za neku knjigu ili film. Za to sam da počnemo razgovor od svežijih događaja kao što je dodela estradnih nagrada za dokazane umetnike.

Mnogi znaju ali neki ne da sam pre osam godina izabran na odgovornu funkciju predsednika Udruženja estradnih umetnika izvođača Srbije. Poverenje je veliko, ali sa puno obaveza. U momentu preuzimanja Udruženje je bilo u nezavidnoj situaciji i to mnogostruko. Ja sam od početka krenuo drugačije da vodim posao. Prvo, sa svakim članom sam komunicirao, odnosio se prema njima kao kolega i prijatelj. Rešavao sam probleme svima, kome je trebalo. Bio sam dosupan svakoga dana u svako vreme i svako pitanje sam rešavao maksimalno brzo i sa uspehom. Odjednom je jako počeo da raste broj članova tako da ih danas imamo oko 3.500 što je za svaki respekt. Udruženje je naše najače i najbolje u Srbiji.

Kancelarija Udruženja Estradnih umetnika i izvođača Srbije

U dogovoru sa Odborom rešilli smo da svi koji su ostavili kvalitetan trag u muzici, dobiju nagradu ili status. Obzirom da je Udruženje u sastavu Saveza estradno muzičkih umetnika (SEMUS), predložili smo neke naše članove i eto na zadnjoj manifestaciji 38 naših članova je dobilo “Estradnu nagradu” ili nagradu za “Životno delo” ili “Nacionalnu nagradu” i “Estradnu muzičku nagradu Srbije”. Takođe, desetak članova je dobilo status “Estradnog umetnika” ili “Istaknutog estradnog umetnika”.

Vama su zasluženo uručene najveće moguće nagrade koje se mogu dobiti?

Hvala, tako je. Savez je zbog moje višedecenijske karijere dodelio mi status “Istaknutog umetnika” i “Nacionalnu estradno muzicku nagradu Srbije”. Takođe, moj brat Toma je posthumno dobio “Nacionalnu Estradno muzicku nagradu Srbije”.

Ta dodela nagrada i statusa, naišla je na pohvale među kolegama jer očigledno drugi nisu mislili o tome niti su šta preduzimali.

Čula sam Vašu novu pesmu “Penzioner” za koju verujem da je hit, kako je nastala ideja da je uopšte snimite, sa kim ste sarađivali?

Da, naravno, pozvao me je muzičar Ivan Novaković iz Adrana kod Kraljeva i pitao me da li bi hteo da snimim pesmu o penzionerima koju je on komponovao. Kaže, “nudio sam pesmu nekolicini pevača, niko nije hteo da je snimi zbog asociranja na njihove godine”. Kada sam čuo pesmu rekao sam da ću je rado snimiti, tako je i bilo. Uz pratnju Ivanove harmonike i legendarnog Novice Negovanovića (sad je došla na red da je reklamiram) pesma se sluša na svim programima radia i televizije.

Uspomena: sa kolegama Miroslavom Ilićem, Slavkom Banjcem, pok. Marinkom Rokvićem, pok. Tozovcem i Radišom Uroševićem. Andrija je prvi s desna.

Da li se sećate koliko su braća Bajić do sada snimili ploča i CD-a?

E to je već teško pitanje, jer stvarno ne znam. Ali znam da smo puno izdanja snimili i da su to bili veliki tiraži i da smo od “Jugotona” dobili prvi u Jugoslaviji specijalan trofej “ZLATNU PTICU” za 1.000.000 prodatih ploča, u to vreme to nije bilo lako. Kada smo mi dobili to priznanje pored nas dobili su i Ivica Šerfezi i Slavko Perović.

Sa malom Canom i Ljubišom Pavkovićem

 

Šta bi ste sa brojnih turneja po svetu izdvojili?

Mnogo ih je zaista bilo, pored našeg redovnog posla koji smo imali, Toma u “Putniku” a ja u industriji precizne mehanike “Borac”. U Americi i Kanadi bili smo više od 20 puta. U Australiji 16 puta i uvek uspešno. Za nas je uvek bio najveći uspeh pored pevanja i ogroman broj posetilaca, prijateljstvo sa našim ljudima koji tamo žive. Postoji veliki broj prijatelja sa kojima redovno održavam kontakte i danas sam ponosan na to. Čujemo se povremeno i to je nešto lepo i meni vredno.

O privatnom životu retko govorite, da li želite nešto na tu temu da kažete, družite li se sa nekim posebno, čime se bavite pored velikih obaveza koje imate u Udruženju?

Moj privatan život je ispunjen zadovoljstvom. Ja nisam stekao neko bogatstvo u materijalnom pogledu. Imam tri zlatne ćerke, četvoro unučadi i jednu preslatku praunuku. Najstarija ćerka Milica sa mužem i sinom i najmlađa ćerka žive sa mnom u kući. Moja unuka živi sa mužem u Americi i ona ima ćerkicu, praunuku. Srednja ćerka ima dva zlatna sina, učenici su i sportisti, igraju odbojku za “Partizan”. Svi su vezani za tatu i deku i ja sam tu veoma srećan.

Imao sam težak period u životu, moja draga supruga je završila sa ovozemaljskim životom u svojoj 55. godini života posle teške bolesti. Ostao sam nenadano na raskrsnici životnog puta sa dilemom da li da idem na jednu ili na drugu stranu. To je bio težak period za mene i za našu decu. Nije lako biti sam. Deca su tu, ali neko sa kim deliš život, borbu, ljubav, otišao je od mene i odneo sve to.

Trajalo je to stanje dugo, a onda je sveštenik moj prota Mile jednom započeo razgovor i doslovce mi rekao: “Vidim da si teško podneo gubitak supruge ali poslušaj mene. Ostavi njenu dušu na miru. Nastavi sa decom da deliš sreću i roditeljsku ljubav, a zašto da ne, pronadji srodnu dušu sa kojom ćes nastaviti život tako kako je Bog rekao”.

Trebalo mi je dosta vremena da počnem da razmišljam tako a onda sam Božijom voljom naišao na osobu koja me je prihvatila takovog kakav sam i ja sam sa njom nastavio život, nadam se do sudnjeg dana. Deca su tu, razumeju me u potpunosti i hvala Bogu moj život ide dalje.

Koliko je tačno da na Vašu popularnost nisu mnogo uticali mediji, pogotovu na početku Vaše karijere?

Nas kao braću Bajić nije izgurala televizija, kao ni druga sredstva informisanja. Naprotiv! Nikada nam nisu bili naklonjeni. Nas je prihvatio i zadržao NAROD – OBIČNI LJUDI!

U to vreme, neki su nas smatrali nacionalistima i tome slično i uvek su nas gurali u stranu, a na naše mesto gurali neke druge. Komunistički režim je smatrao da smo naklonjeni četnicima jer smo pevali u narodnim nošnjama srpske pesme, a mi se nikada nismo politikom bavili, samo smo voleli i pevali našu narodnu muziku i nismo nikoga mrzeli. Nama su uzimali pasoše, skidali nas sa radija i televizije, zabranjivali da javno nastupamo, sve zbog naših gostovanja u inostranstvu. Imali smo period kada 13 godina nismo nastupali u programu RTS-a. Bilo je jednostavno; “Nemoj njih”. Ali, narod nas nije zaboravljao. Pevali smo u najzabačenijim selima gde drugi nisu hteli da idu, jer im je bilo poniženje da pevaju u nekom zabačenom selu. A mi smo najveću ljubav prema našim pesmama baš tamo dobijali. I dan danas ljudi iz Dalmacije Like, Korduna, Banije i Slavonije, smatraju da smo mi njihovi, iako znaju da smo Kolubarci sa Lajkovačke pruge.

Vaše ime uživa veliko poštovanje, zlatnim nitima ste ispisali Vašu karijeru, kako sada razmišljate o budućnosti, jeste li napravili planove za dalje?

 Ja imam več dosta godina. Preležao sam u zadnje dve godine dva puta Koronu. To mi je ostavilo posledice. Brzo se zamaram. Na nogama nisam ono što sam bio. Od prve Korone sam jedva izvukao živu glavu. Druga je bila lakša. Muzika je danas drugačija, drugačije se manifestuje, prati, više se gleda, nego što se sluša. Ja se držim one stare srpske; “Sviraj, sviraj, pa i za pojas zadeni”. Smatram da je bolje da me pamte po dobroj karijeri nego da me sada vređaju i da neko kaže: “Vidi onog matorog, šta će njemu to?” Za to ću još neki period voditi Udruženje, po negde se pojaviti na nekom televiziskom gostovanju, ako negde i zapevam to će biti na zahtev prijatelja, mislim da je od mene dovoljno. Pišem po neku lepu pesmu za kolege i to je to. Tajna uspešne karijere je u trajanju, u snimanju kvalitetnih pesama, u dostojanstvenom i reprezentativnom ponašanu u zemlji i u svetu, visokom profesionalizmu, u uvek ljubaznom ophođenju sa publikom i kolegama, nikada nisam rekao da sam umoran publici kada su trazili na kraju još jednu pesmu, pa još jednu itd… Dao sam pesmi sve i od nje dobio sve.

Slavica MOMAKOVIĆ


POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila