Retka je privilegija upoznati Aleksandra Acu Sofronijevića, virtuoza na harmonici koji, sve što zamisli, pretvori u uspeh i dovede do vrhunskog rezultata. Uz ogroman talenat i rad, neizmernu ljubav prema instrumentu, neograničenu kreativnost i umeće, stilsku prefinjenost, visoko obrazovanje, postao je mega zvezda naše domaće scene; jedan od najomiljenijih i najpoštovanijih umetnika harmonike.
Verujući u sebe i svoj orkestar, on stalno ide dallje, potvrdjujući ogroman kvalitet Grandove televizijske emisije ne mogu se zamisliti bez Ace i njegovog orkestra, kao ni veliki koncerti naših najpopularnijih pevača Pratili su: Predraga Živkovića Tozovca, Šabana Šaulića, Lepu Brenu, Anu Bekutu, Snežanu Djurišić, Željka Joksimovića, Sašu Matića, Acu Pejovića, Miroslava Ilića, Acu Lukasa, mnoge Zvezde Granda, trebalo bi mnogo prostora da sve pevače navedemo… Za većinu od njih radili su muzičke projekte, treba istaći da je Aca mnogima uradio sjajne aranžmane.
Vlasnik je mnogih nagrada i priznanja o kojima će mo kasnije govoriti. Kako se ostvario san dečaka iz Kraljeva zaljubljenog u harmoniku koji je stekao blistavu karijeru, pročitaćete dragi čitaoci u ovom intervjuju.
Već duže vremena jedan ste od najtraženijih i najpopularnijih umetnika harmonike u Srbiji, regionu ali i u dijaspori. Postigli ste sa vašim orkestrom neverovatan uspeh, publika vas pamti po brilijantnom sviranju, stalno ste na televiziji, posebno u šou programu “Nikad nije kasno” kojeg prati milononski auditorijum, gledali smo Vas takodje na više grandovih TV platformi. Kojim redosledom je bilo vaše angažovanje na Grand TV? Kako uspevate sve da postignete kad znamo da stalno nastupate,radite aranžmane, provodite mnogo vremena u studiju, na snimanjima itd?
Na “Grand televiziji” počeli smo prvo da sviramo u emisiji “Narod pita” koju je vodio Saša Popović, pa smo onda radili emisiju “Halo Halo” kod Vesne Milanović, iza toga, svirali smo u emisiji “Grand Specijal”. Morali smo jednostavno sve to da prekinemo kada smo počeli da se bavimo emisijom “Nikad nije kasno”, jer nije moglo više sve da se stigne, Grandu je bio prioritet da budemo tamo.
Uspevam sve da stignem, da komponujem, radim aranžmane, snimam, putujem, zato što mnogo volim da sviram i uživam u svom poslu; preserećan sam što to radim. Jednostavno, to je jedini način da se traje u ovom poslu i da se sve izdrži, da nikad nije dovoljno posla i uspeha, stalno imaš taj neki osećaj što te tera i pokreće da stvaraš nešto novo i lepo, a to je ustvari ogromna ljubav prema instrumentu, velikoj energiji koja se stvara izmedju nas i slušalaca i ljudi kojima sviramo na raznim zabavama.
Čuveni ste po veoma prepoznatljivom, originalnom tonu koji ste stekli na harmonici i takodje tu prepoznatljivost ima i vaš orkestar. Na kojim temeljima ste ga gradili, šta je ključno bilo da ga postignete?
Hvala puno na komplimetu, moji uzori su me vodili ka tome kako trebam da zvučim i kako trebam da sviram, to su bili doajeni naše narodne muzike Radojka Živković i Ljubiša Pavković, takodje i umetnici koji nisu bili direktno uključeni, ali sam mnogo naučio od njiih, a to su Tomica Miljić i Slobodan Božinović. Oni su majstorski znali kako da sviraju harmoniku, ne samo desnom stranom nego i levom, da se dobije taj zvuk.
Ja sam stekao svoj način sviranja leve i desne ruke velikim radom, godinama, probama, sviranjem u mnogim televizijskim emisijama, od TV Kraljeva, sve do Grand produkcije. Preneo sam taj način sviranja na moje kolege muzičare koji su bili na početku isto kao i ja, da osete tu energiju, da razumeju kako sviram. Sa jednim velikim radom koji je iza nas postigli smo, kako ja dišem i sviram oni sviraju, to je jedno veliko poverenje koje sam dobio od njih, na kojem sam im veoma zahvalan. Orkestar je zaista pepoznatljiv po svojoj originalosti i preciznosti, od svega toga što može da izvede je u najširem opisu muzičkih žanrova. Najbolje naše tek dolazi, a to je, naša autorska muzika koju želimo da prezentujemo, muzika koju nosimo u sebi, a ne da samo sviramo muziku od poznatih autora, nego da pravimo našu muziku.
U televizijskom šou programu “Nikad nije kasno” sa Vašim orkestrom svirate sve numere uživo, zvučite savršeno tačno, kao da slušamo CD. Koliko je vremena potrebno da se dobro pripremite za TV nastup, da raspišete aranžmane, uvežbate pevače. Da li je to posao kako kaže naš narod od “jutra do sutra”?
Zaista je potrebno dosta vremena, ali ja sam napravio neke svoje kalupe na koji način radim. Potreban mi je 1 dan da raspišem sve aranžmane, zavisi koliko su teški, nekad par sati, a nekad 12 sati. I onda imamo jednu tonsku probu, prvo sa orkestrom prodjemo teške delove i odmah zatim probamo sa pevačima. Tako da u jednom danu sve završimo. To je jedna neverovatna brzina, moram reći da sam veoma ponosan na svoje kolege u orkestru, kako mogu tako brzo da iznesu projekat i tako efkasno.
Koji su Vam sada prioriteti u poslu?
Moji prioriteti su sada da se orkestar bavi svojom diskografijom, da snimamo svoju muziku da je prezentujemo, za koju se nadam se da će mnoge generacije da je slušaju.
Kada osluškujete svoj umetnički glas u sebi, šta onda najradije radite; svirate li za dušu ili možda komponujete?
Volim mnogo da slušam muziku u tome jako uživam, a onda volim da sviram neke numere koje nikog ne zanimaju osim mene, kada imam vremena, a to je u zadnje vreme jako, jako retko.
Na televiziji zračite optimizmom, uvek ste nasmejani, harizmatični, da li je ta pozitivnost povezana sa Vašim karakternim osobinama ili je u pitanju visoki profesionalizam. Koliko je teško u našem poslu održati veseo duh?
Svakako je to moj pozitivan duh koji se vremenom srodio sa tom reči “profesionalac”. Ja sam srećan kada taj dan dodjem na snimanje raspoložen, da prenesem ljudima dobru energiju i lepu volju, dobru muziku, mora da bude dobar “vajb” kako mi to volimo da kažemo uz obavezan osmeh na licu i uživanje uz muziku. Treba prvo da bude meni lepo na bini, da bi se to prenelo na gledaoce i da bi oni isto uživali kao i ja. To jeste definitivno moja karakterna osobina da uvek budem nasmejan i srećan.
Prema nekim medijima uzimali ste časove harmonike od Ljubiše Pavkovića i od Vlade Panovića. Koliko su Vam njihove škole pomogle da izgradite sebe, da danas stanete rame uz rame sa njima?
NIkada nisam učio od Vlade Panovića, moj prvi učitelj narodne muzike je bio Paul Madžarević zbog čega sam veoma ponosan. Kod Ljubiše Pavkovića došao sam kao formiran muzičar sa 16 godina. Imao sam kod njega 17-18 časova jer moji roditelji nisu mogli više da plate, bilo je skupo. To je bio mali broj časova, moram da kažem da me je Ljubiša ostavljao da ispravljam neku decu kada on nije imao vremena. Vlada Panović me je primetio u Kraljevu kao talentovanog dečaka i zvao me je da sviram sa njim tako da sam indirektno gledao neke dobre stvari kod njega i to sam implementirao u svoje sviranje.
Nagradjivani ste više puta, koja priznanja bi ste izdvojili?
Osvojio sam prvu harmoniku Srbije u petlićima 1993. godine, na tim takmičenjima uvek sam bio nekako prvi ili drugi. Moje najveće priznanje je svakako “Prva harmonika Jugoslavije” u Soko Banji, bio sam sveukupni pobednik 2002. godine, imao sam tada 18 godina. Predsednik žirija je bio vrsni instrumentalista na dugmetari Jovica Petković. To je bilo opšte iznenadjenje da pobedi klavirac, jer su ostali takmičari svitrali dugmetaru.
Završili ste muzičku školu, akademiju, master, recite nam preciznije nešto više o tome.
Završio sam nižu i srednju muzičku školu “Stevan Mokranjac” u Kraljevu, zatim muzičku akademiju u Kragujevcu, smer opšte muzičke pedagogije, pa sam onda tek prošle godine upisao master etnomuzikologiju na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu. Želim da budem obrazovan, ne zanima me samo sviranje na instrumentu, zanima me estetika i filozofija, kako su nekad dela nastajala i šta je tu spoj sa najlepšom novokomponovanom muzikom i kako je ona nastala iz muzičke tradicije.
Sada na odseku etnomuzikologije se bavim sa radom koji je vrlo usko prožet sa stvaranjem muzike legendarne Radojke Živković, šta je bilo u njenom radu tradicionalno, a šta novokomponovano. Kako je ona stvarala svoju muziku na odnosu na muzičku tradiciju.
Kakve planove imate ubuduće?
Planovi su da orkestar svake godine snimi jedan ili dva muzička albuma i da se ozbiljno posvetimo svojoj diskografiji, otvorio sam svoju policensku izdavačku kuću, želeo bih da mnoge kolege koriste moj studio, da mi snimamo – izdajemo za njih, da se bavimo muzikom i da budem generalni muzički producent.
Poznato je da volite sport i voznju na biciklu, vozili ste maraton od Srbije do Crne Gore. Ispričajte nam kakvo je to bilo iskustvo za Vas i da li biste ponovo tako dugo vozili?
Ja uživam u tom sportu, planinski biciklizam je zaista nešto prelepo, našao sam se nekako u tom sportu, ali volim da plivam da treniram, sportski sam tip što je jako bitno za našu profesiju. Svakako bih išao ponovo. Ja svake godine idem, taj maraton kreće uvek iz Kraljeva pa do Crne Gore, Ulcinja, Tivta, zavisi koja je poslednja destinacija.
Dugogodišnji ste saradnik Grand produkcije, kako je i kada počela vaša saradnja?
Na jednom koncertu serijala “Jeka” gde sam vodio orkestar, koji se održavao u Sava Centru, bio je gost Žika Jakšić, on se oduševio sa našim sviranjem, video je neke mlade ljude koji sviraju izvornu narodnu muziku na vrhunski produkcijski način i on je to preneo Saši Popoviću. Sticajem okolnosti Zoran Sotir je imao naše snimke sa TV Kraljevo i on je to pustio Saši i on se oduševio. Pozvali su nas da tu, kao neki mladi orkestar, sviramo neku novu produkciju narodne muzike koju su tada snimale “Zvezde Granda”. Oni su snimaii stare hitove u novim aranżmanima. To smo mi uradili jako dobro. Čak su neke pesme zvučale bolje nego što su originalno snimljene. To se produkciji mnogo svidelo, sve dalje je istorija. Šta god da su nam dali da radimo, mi smo radili bolje nego što je bilo potrebno i uvek je bilo na obostrano zadovoljstvo. To je put, kako smo mi došli na “Grand” i ostali smo samo tu sa vrhunskim radom i ozbiljnim kvalitetom.
Koje su Vaše najomiljenije pesme za koje ste radili aranžmane?
Možda najomiljenija pesma je bila “Voli me voli “! Aranžman sam radio za Anu Bekutu, to je bila jedna predivna ljubavna balada, a nekako najviše emocija bilo je u poslednjoj pesmi Šabana Šaulića koju je snimio za seriju “Ubice moga oca” – pesma se zove “Nemam nigde nikoga.”
Imate brojne obaveze, jeste uspeli da otputujete nege na odmor?
Uspeo sam da provedem divnih 6 dana na moru sa mojom divnom devojkom Sanjom Ćulibrk; uživali smo, to je od prilike bilo to. Malo smo bili u Švajcarskoj kod prijatelja, tada da uspeli smo malo da ukrademo vremena, zbog Korone mnogo datuma je bilo pomereno, pa nisam imaao mnogo slobodnih dana, ali već se spremamo za neke druge odmore. Nadam se već na zimu i tako dalje.
Koji koncert nosite u najlepšoj uspomeni, kod nas ili u inostranstvu?
Moram da izdvojim 2 turneje koje su bile neverovatne, naši koncerti u Australiji u organizaciji gospodina Saše Todorovića i naši koncerti u Kanadi u organizaciji gospodina Dragana Markovića su bili fantastični. To je toliko jedna velika ljubav bila izmedju nas i publike, svi smo uživali, nije nam se vraćalo kući i to je nešto što baš pamtimo, divne ljude koji su se uželeli da čuju kvalitetnu muziku i da im se neko kao muzičar “da na bini ” kako mi to kažemo, mi smo zaista radili od srca i na obostrano zadovoljstvo, bilo je prelepo. A koncert u Srbiji, mnogo smo toga svirali ali nekako ostali su mi u secanju 3 koncerta sa Predragom Živkovićem Tozovcem u Sava Centru, to je nešto što ću pamtiti ceo život.
Na kraju, šta bi ste poručili našim čitaocima?
Svim vašim čitaocima želim dobro zdravlje i sreću, želim da slušaju lepu i kvalitetnu muziku, da slušaju pravu muziku u smislu tih tekstova koja muzika treba da podržava i nekako da se vrate svojim korenima, da više gledaju u nazad, kako smo pravili muziku, šta smo radili i da se kao nacija, bavimo više našom muzikom, nego muzikom drugih naroda.
Napomena:Za više muzike od Aleksandra Sofronijevića, otvorite ovaj link http://u.pc.cd/6ucitalK
Slavica MOMAKOVIĆ
