UMETNOST JE MOJA KOMUNIKACIJA SA LJUDIMA. MOJ JEZIK EMOCIJA, MOJA STVARNOST I MOJA BAJKA! UHVAĆENI TRENUTAK IZ VEČNOSTI, SATKAN OD LJUBAVI, ŽIVOTA I NEBA.
Jasmina Jovanović naša poznata slikarka, rođena je u Leskovcu na jugu Srbije. Pripada retkoj kategoriji slikara, čiji vrhunski dometi prelaze granice i postaju narodno blago. Njene slike su dodirnute velikom ljubavlju i nežnošću i govore o najsvetlijim trenucima njenog umetničkog izraza. Potpuni doživljaj pružaju posle izvesne distance i očaravajuće utiču na impresioniste .
Naslikala je više od 300 slika! Većina ih je urađeno po narudžbini, najviše; portreta, pejzaža, apstrakcija, mrtve prirode. ikona… mnoge je prodala na izložbama! Danas se nalaze u privatnim ili javnim kolekcijama širom Evrope i Amerike. Mali broj ima u svojoj ličnoj kolekciji. Izlagala je na preko 50 grupnih i samostalnih izložbi, počev od Narodnog Muzeja i galerija u Leskovcu, Friportu, Milvokiju, Čikagu, do Sohoa u Njujorku i galerija Art Muzeja u Rokfortu.
Ovaj razgovor nas vodi u njen bogat umetnicki svet, počev od ranog detinjstva…
– Zbog prirode posla svojih roditelja, veći deo detinjstva, provela sam kod nane i dede u Kosančiću, seocetu, okruženom divnim livadama, lugovima, šumarcima u blizni Leskovca. Prelepi pejzaži, živopisni ćilimi i majstorske rukotvorine koje je moja nana Srbijanka svojim rukama izatkala, sašila ili isplela, prestari neobični običaji, tajanstvene i bajkovite priče i legende ispričane na predvečernim poselima, harmonija života utkanog u prirodu i prirode utkane u žvot, biće moja nepresušna inspiracija i mesto gde se uvek u mislima i snovima vraćam.
Na nekim mojim slikama primetićete divne zlatokrile konje, sa krilima vilinog konjica. Sećam se kako smo se moj deda Stanoje i ja vozili zaprežnim kolima koje je vukao prelepi vranac Vardar. Deda je obožavao konje i nabavljao ih je kod najboljih uzgajivača u Vojvodini. Voleo je da priča o njima, a ja sam ga pitala kakav im je to beleg na prednjim nogama? Tako sam čula priču o zlatokrilim konjima i da su konji nekada mogli da lete (smeh). Tu je priča o “crvenom vrapcu” i još mnogo ispričanih i neispričanih priča i još mnogo slika naslikanih i one koje čekaju da budu naslikane…
Kada i gde ste počeli da slikate?
– Imala sam sedam godina kada sam se upisala u prvi razred osnovne škole. Na času likovnog, učitelj Branko nam je rekao da nacrtamo nešto po svojoj želji.
Nacrtala sam scenu iz tada popularnog “Kalimera”. Učitelj se šetajući izmedju redova i odjednom zaustavio pored moga stola. Skamenila sam se, misleći da sam nešto pogrešila… Medjutim, on je oduševljeno uzeo moj crtež, podigao ga prema deci, rekao da sam jako dobro nacrtala i ukazao na šta treba da obrate pažnju kada budu ponovo crtali…
Sa velikim etuzijazmom, pozvao je moje roditelje i preporučio da me upišu na dodatne časove slikanja za decu sa specijalnim talentom u tadašnjem Domu Pionira..
Jesu li Vas roditelji podržali i upisali na dodatne časove slikanja?
– Roditelji su mi dali maksimalnu podršku. Pored srednje škole paralelno sam se upisala na tek otvoreno, istureno odelenje Niške umetničke škole sa smerom dizajna tekstila.
Pod maestralnim vođstvom našeg poznatog i renomiranog slikara i profesora Dragoljuba Stankovića Čivije, učili smo tehnike crtanja slikanja tako da je sve kod mene, polako, dolazilo na svoje mesto.
Crtali smo satima i satima… slikali portrete, mrtvu prirodu, figure, radili viziranje, skiciranje, teoriju forme, i različite slikarske tehnike…
Jednom je doneo svoj štafelaj sa započetom mrtvom prirodom, dao mi svoju paletu i kistove i žureći negde, rekao da slobodno mogu da nastavim gde je on stao.
Na pitanje kako i šta da radim, odgovorio je da ću to sigurno znati…
Već tada ste bili izraziti talenat, da li je bilo školskih nagrada?
– Bilo je! Osvojila sam više nagrada na lokalnim izložbama i takmičenjima. Najdraža mi je bila nagrada, osvojeno prvo mesto na izložbi u tadašnjem Domu JNA. Za tu zaslugu, kao jedna od najboljih studenata Umetničke škole odseka za dizajn, dobila sam ponudu da budem deo renomiranog Niteksovog modno-dizajnerskog tima, koji je radio na projektu” Proleće – leto kolekcija” u Veneciji.
Da li je saradnja sa njima uticala na Vaš dalji umetnički razvoj?
– Svakako, inspirisana Italijom, renesansom i njenim slavnim slikarima, sa željom da što više naučim o njima završila sam i postala diplomirani istoričar umetnosti na Filozofskom fakultetu Beogradskog Univerziteta.
Prateći svoju intuiciju, smatram svoju odluku da završim istoriju umetnosti, velikim blagoslovom. Zahvaljujući našim velikanima, profesorima V. Koraću, S. Petkoviću, V. Đuriću, G. Babiću, M. Jovanoviću… dobila sam neprocenjiv dar.
Preda mnom su se otvorila vrata prošlosti, večnosti, oživotvorili su se najbolji umetnici. Slušala sam njihove životne priče, uspehe, stradanja. Učila sam njihove tehnike, stilove, tajne… Učila sam od najboljih!
Posebno za moj razvoj umetnice i moje slikarstvo uticali su italijanski i evropski renesansni slikari Direr, Boš, El Greko, francuski sinbolisti P. Gogen, V. Gog, S. Dali, M. Šagal, Picasso, kandinski… kao i naša Srpska vizantijska umetnost!
Koliko je istorija umetnosti na Vas delovala lično?
– ISTORIJA UMETNOSTI JE U MOJ ŽIVOT UNELA NAŠU PRAVOSLAVNU VERU, VRATILA ME NAŠIM KORENIMA, NAŠOJ CRKVI I NAŠIM SVETIM IKONAMA.
Uz blagoslov sveštenika počela sam da ikonopišem u početku uz priručnik Dionisija iz Furne. Kasnije, puno mi je pomogla svojim instrukcijama ikonopisac Mara Vavić koja trenutno živi u Australiji. Koja je svoje znanje stekla u manastiru Žiča. Od nje sam mnogo naučila!
Vi danas slikate punom snagom maksimalno ste posvećeni umetnosti, živite mirno sa svojom porodicom u Rockfordu nedaleko od Čikaga. Hoćete nam reci nešto o njima?
– Naravno! U periodu studiranja Bog mi je poslao ljubav mog života, mog Vladimira! Venčali smo se u leskovačkoj crkvi 1992. god. Nepunu godinu kasnije rodio nam se sin Andrej, a dve godine kasnije ćerkica Irina. 1999. god. preselili smo se u Ameriku. Tri godine zatim dobili smo još jednu radosnicu Anu.
Kako ste se privikli na život u Americi?
– Privih par godina u Americi, provela sam privikavajući se novoj kulturi; učila sam jezik, pomagala sam deci da se uklope i naravno, slikala sam. Period preselenja nikom ne pada lako.
Da li Vam zavičaj nedostaje?
– Veoma! Slika “Tamo daleko” je prva u nizu uljanih slika koje su nastale daleko od rodnog kraja. Simbolika ispunjena nostalgijom vidljiva je u svakom detalju na slici. Slična njoj je i slika “Pogled u večnost” koja obiluje fragmentima iz naše bogate istorije. Dobila sam nekoliko porudžbina iz Danske za njih, za nekoliko portreta, takođe ikone Sv. Đorđa, Sv. arhanđela Mihajla, Sv. Vaznesenja Hristovog… sve su te slike nastale po preseljenju.
Radili ste u slikarskom studiju New Dimension u Rockfordu. Recite nam nešto više o tome.
– Na jednoj izložbi upoznala sam Dorothy Bock, veliku umetnicu i osnivača poznate i popularne umetničke organizacije u Rockfordu. Upoznavši se sa mojim radom, videvši moje slike, još iste večeri sam dobila ponudu da radim u njihovom studiju New Dimension. Držala sam predavanja o umetnosti, kao i časove crtanja i različite tehnike slikanja; pastel, vodene boje, ulje, akrilik namenjene odraslima ali i talentovanoj deci u letnjim kampovima. Sa svojim studentima napravila sam nekoliko grupnih kao i samostalnih izložbi u Rockfordu Čikagu i okolini.
U tom periodu uradila sam ikone Sv. Vaznesenja, Presvete Bogorodice Odigitrije, Hristosa Pantokratora, osim Sv. Luke i Sv. Jovana Krstitelja nalaze se u crkvi Sv. Vaznesenja u Rakfordu.
Jeste li sada negde zaposleni ?
– Da, vec sedam godina radim u Muzeju umetnosti u Rokfordu (RAM). Dajem časove slikanja i crtanja studentima različitih nivoa iskustva, od početnika do profesionalnih slikara, individualno, sa ciljem razvoja ličnog stila i izraza.
Koja je Vasa omiljena tehnika?
– Omiljene tehnike slikanja su mi ulje na platnu m. akrilik i kombinovana tehnika sa dosta teksture. Premda, volim da eksperimentisem sa razlicitim tehnikama crtanja i slikanja. Svaka ima svoje predosti i mane. U mojim slikama konstantno se suprostavljaju i uskladjuju po dva suprotna aspekta – moderni i tradicionalni, figurativni i apstraktni, logički i intuitivni, prošlost i sadašnjost, realno i nadrealno…
Da li imate omiljene boje ?
– Definitivno sve boje uvek imam na paleti. Boje su na mojim slikama uvek simbolične nose neku poruku i sastavni deo priče. Izdvojila bih crvenu koja ima značajno mesto u našoj kulturi. Kod mene je ona obično boja života, strasti dominacije, nosilac pozitivne ali i negativne energije.
Plava boja takođe je dosta zastupljena. Ona, sibolizuje slobodu, duhovnost, nebesko carstvo! Uvek je pozitivna premda može biti hladna i bez životne energije.
Kako bi ste sebe definisali?
– ODUVEK JE MOJ SAN BIO DA POSTANEM UMETNICA, SLIKARKA! UMETNOST TO SAM JA! NE ZNAM ŠTA BIH DRUGO MOGLA DA BUDEM… UMETNOST JE MOJA KOMUNIKACIJA SA LJUDIMA, MOJ JEZIK EMOCIJA, MOJA STVARNOST I MOJA BAJKA! UHVAĆENI TRENUTAK IZ VEČNOSTI, SATKAN OD LJUBAVI ŽIVOTA I NEBA!
Hvala Jasmina na razgovoru. Šta bi ste za kraj poručili našim čitaocima?
– Pre svega, hvala Vama i portalu Svet Australia! Svim vašim poštovanim čitaocima poručila bih da sreća i radost zavise od nas samih a ne od nekoga drugog. Sve što radite u životu radite od srca.
Slavica MOMAKOVIĆ
