“Kada bi neko sastavio spisak svega onog što mi tražimo i očekujemo od umetnika i javnog radnika uopšte, ispala bi čudovišna slika od koje bi smo se i sami uplašili. Hoćemo prvo da je blizak nama po shvatanjima i načinu izrazavanja; hteli bi smo da je vredan i savestan u radu, da nema ne samo ljudskih slabosti ni poroka nego ni ljudskih potreba, da se ne odmara, da ne boluje, da ne uživa. Želimo da je snažan i životan, raznolik, uvek nov i neobičan, a nepokolebljivo dosledan sebi, što znači – veran slici koju smo mi sebi o njemu stvorili. Tražimo od njega da bude čist kao anđeo, iskren kao dete, tvrd kao stena, osetljiv kao list jasike, a nadasve da bude plodan, s pravilnošću godišnjih doba, da ti plodovi budu bogati i da uvek i količinom odgovaraju našim očekivanjima.
Tome treba dodati da mi od tog našeg voljenog voljenog i poštovanog stvaraoca tražimo, kao nešto što se samo po sebi razume, da se ne tuđi od nas, da je često u našem društvu, da učestvuje u svim našim razgovorima i poslovima, veseljima…”
Ovo su reči našeg pisca Ive Andrića iz knjige “Znakovi pored puta”, koje opisuju u mnogo čemu težinu i lakoću života svih umetnika koji se po svojim kvalitetima razlikuju od većine, kao i estradne umetnice Slavice Momaković Miljanović, dame u pravom smislu reči, omiljene kod svoje publike, divnog prijatelja, neponovljivog glasa koji svako srce duboko dirne. U Slavičinom energetskom polju i njenom mikro svetu su osobe sličnih energija, pozitivnih, harizmaticnih, plemenitih. Talenat je imati sposobnost radovati se sreći i uspehu drugih, a to naša Slavica pokazuje prema svima. Ne da da izbledi sjaj duša koje je prepoznala, otvara puteve za uspeh mnogim umetnicima, daje nam krila.
Evo šta Slavica ukratko kaže o svom muzičkom životu:
“Vezano za moje muzičke početke; sa 15 godina sam postala solista RTV Novi Sad za koji sam snimila sa legendarnim tamburaškim orkestrom Janike Balaža, oko 80 arhivskih trajnih snimaka. Pararelno sam išla u muzičku školu Isidor Bajić – vokalno instrumentalni smer. Svakodnevno, posle škole imala sam probe u radiju za potrebe snimanja, prvo sa čuvenim korepetitorom Isom Hadnađevim a kada pesme uvežbamo nastavljala sam usavršavanje do perfekcije sa Janikiom Balažom i njegovim tamburašima. Sa njima sam često imala koncerte u grupi sa Zvonkom Bogdanom, Julijom Bisak i Mišom Oneščukom itd. Takođe, u to vreme sarađivala sam i sa Velikim narodnim orkestrom Radio televizije Novi sad, imala brojne nastupe na koncertima i televiziji.
Moja sledeća muzička stepenica je bila vokalni instrumentalni ansambal “Đerdan” gde je umetnički rukovodilac bila Mira Vasiljević. U Đerdanima sam provela 4 godina. Iza toga nastavila se moja pevačka samostalna karijera…”
Pred svima nama je samo jedan put, nije ga teško naći, ali je veoma teško održati se na njemu. Slavica se održala na tom putu svoje uspešne muzičke karijere, na kojem najjače sija u tom sazvežđu, traje dugo i trajaće večno.
Ekskluzivno za Svet Australia
Gordana Nenadović
