XXX UTEKS TV FESTIVAL ODRŽAĆE SE 10. DECEMBRA 2026. U STUDIJU TV KOPERNIKUS -KCN1 U BEOGRADU
Od 1987. godine do XXX Uteks TV festivala – priča koja nije prestala
MILAN D. ŠOŠKIĆ, čuveni tekstopisac, 30 godina je direktor i organizator UTEKS TV festivala, predsednik je 15 godina “Udruženja tekstopisaca Srbije” – (UTEKS-a), i izabran je za doživotnog predsednika od strane Skupštine istog udruženja. Milan je jedan od onih ljudi koji je posvetio život pisanju poezije, pesmi, njenim stvaraocima, izvođačima i očuvanju narodne muzike i naše kulturne tradicije. Svojim dugogodišnjim radom svedoči da ljubav prema pesmi nije samo prolazna strast, već životno opredelenje, odgovornost i zavet generacijama koje dolaze. Kao poznati i cenjeni tekstopisac objavio je 7 knjiga, a prema podacima o njegovom radu oko 620 njegovih tekstova – pesama, koje su dobile svoje muzičko izvođenje, odnosno snimljene su … Mnoge od njih su postale hitovi, zaživele su u narodu, stekle su veliku slušanost, gedanost i popularnost. Njegov stvaralački put obeležlle su mnoge nagrade na festivalima narodne muzike. Dobitnik je brojnih povelja, plaketa, nagrada grada Berana, Mladenovca, Opštine Rakovica, plaketa Estradnih umetnika Srbije, nagrade za Životno delo od UTEKSA, Nagrada za Životno delo od “Akord” festivala u Rumi. Ipak, možda se veličina njegovog rada ne ogleda samo u priznanjima koje je dobio, već u onome što je uspeo da sačuva i izgradi. UTEKS je zahvaljujući Milanu D. Šoškiću opstao kroz različita vremena. Danas je ugledni festival koji je iznedrio mnoge popularne pevače, hitove i mnoge kapitalne narodne pesme koje su ispisale istoriju.
U susret jubilarnom XXX UTEKS TV festivalu narodne muzike koji će se održati 10. decembra u studiju TV Kopernikus KCN1 u Beogradu razgovaramo sa Milanom D. Šoškićem, o njegovom stvaralačkom putu, decenijama rada, brojnim priznanjima i nagradama, opstanku UTEKS-a, borbi da narodna muzika nastavi da živi, razvija se i pronalazi put do novih generacija.
Poštovani Milane, u vremenu u kojem se mnoge vrednosti lako zaboravljjaju istajati u jednom plemenitom cilju punih nekoliko decenija predstavlja podvig vredan poštovanja. Kako ste uspeli u tome? Možete li se prisetiti koliko je prošlo tekstopisaca kroz Vaše udruženje i koliko je pesama snimljeno prvih 29 festivala?
Danas kad pogledam koliko je vremena prošlo i kroz kakve je sve okolnosti naša zemlja prolazila, mogu da kažem da je sam opstanak udruženja deo naše istorije. Menjala su se vremena, smenjivale su se generacije, dolazile su i prolazile brojne teškoće. Naši ljudi prolazili su kroz ratove, krize, neizvesnost i različita iskušenja koja su ostavila trag na čitavom društvu. Ni kulturni život nije bio pošteđen tih okolnosti. Ipak, Uteks je opstao.
Danas smo ponosni što smo najstarije udruženje tekstopisaca u regionu, a kroz naše udruženje tokom svih ovih godina prošlo je više od 4.000 tekstopisaca. Svaki od njih nosio je neku svoju priču, ideju, stih ili emociju. Neki su stvarali iz ljubavi, neki iz životnog iskustva, a neki su u pesmu pretočili ono što možda nikada ne bi umeli da izgovore običnim rečima. Više od četiri hiljade tekstopisaca nije samo broj. To je ogroman zbir ljudskih sudbina, misli, nadanja i uspomena. To su hiljade pokušaja da se rečima opiše život, da se sačuva neka emocija i da se ona kroz muziku podeli sa drugima. Kada tome dodamo gotovo hiljadu novih tekstova, melodija i aranžmana predstavljenih na naših prvih 29 festivala, postaje jasno da je Uteks tokom decenija bio mesto okupljanja i stvaranja. Naša uloga nije bila samo da organizujemo festival, već da omogućimo da nove pesme nastanu, da budu otpevane i da dobiju priliku da stignu do publike. Na to sam posebno ponosan, jer znam da se iza svakog takvog rezultata nalaze godine rada i mnogo ljudi koji su verovali u istu ideju.
Kultura ne sme da bude poslednja briga društva
Poznato je da su za održavanje festivala potrebna velika novčana srestva. Kako Vi izdržavate? Da li Vas brine što se kulturi kod nas ne posvećuje dovoljno pažnje i što uglavnom nema para za značajna umetnička ostvarenja?
Jedna od stvari koja me najviše zabrinjava jeste odnos prema kulturi i ljudima koji je stvaraju. Često imam utisak da kultura zauzima poslednje mesto na listi društvenih prioriteta. O njoj se govori kada dođu jubileji, svečanosti i prigodne manifestacije, ali kada treba obezbediti konkretnu podršku ljudima koji godinama rade, onda se suočavamo sa mnogo prepreka i neizvesnosti. Obraćali smo se državi i Sokoj-u tražeći podršku za naš rad, ali je nismo dobili. Zato smo morali da pronalazimo sopstvene načine finansiranja i da festival održavamo uz veoma ograničena sredstva. Ne očekujem da kultura bude iznad svih drugih potreba društva. Ali verujem da ne bi smela da bude ni poslednja. Kultura nije nepotreban trošak, niti nešto čime se bavimo tek kada sve drugo završimo. Ona govori o tome ko smo, šta pamtimo, šta cenimo i kakvo nasleđe ostavljamo budućim generacijama.
Ako želimo da imamo nove pesme, nove autore i kvalitetne izvođače, moramo stvoriti uslove da oni rade. Ako želimo da sačuvamo narodnu muziku, nije dovoljno samo reći da je ona deo naše tradicije. Potrebno je pružiti priliku ljudima koji je stvaraju i omogućiti njihovim delima da dođu do publike. Zato bih voleo da se više pažnje posveti malim kulturnim udruženjima i festivalima koji godinama rade, često bez sigurnih izvora finansiranja. Njihov značaj ne mora uvek da se meri veličinom budžeta ili medijskom pažnjom. Ponekad upravo takva udruženja čuvaju prostor za stvaraoce koji bi inače ostali neprimećeni. UTEKS je dokaz da jedna ideja može da traje decenijama. Ali bilo bi mnogo lakše kada bi ljudi koji ulažu svoj rad u kulturu imali više sigurnosti i podrške.
Pesme koje putuju do Australije i svih krajeva svata
Iza sebe imate veliko muzičko blago, napisali ste preko 620 divnih pesama od kojih su mnoge ostavile ogroman trag u narodnoj muzici, posebno one zavičajne. Danas ponosno putuju svetom kao i mnoge pesme sa festivala koje našem narodu u dijaspori ulepšvaju život. Koliko Vam znači što se Vaše pesme čuju u dijaspori i što donose sa sobom miris zavičajai i bude uspomene nasim ljudima koje im ispunjavaju dušu?
Posebno mi je drago što o UTEKSU razgovaramo i sa portalom iz Australije, koji se čita širom sveta jer znam koliko naši ljudi koji žive daleko od rodnog kraja vole pesme koje dolaze iz njihovog zavičaja.
Na našim festivalima veliki broj pesama ima upravo takav karakter. To su pesme o rodnom kraju, uspomenama, ljudima koje smo ostavili iza sebe, mestima kojima se vraćamo u mislima i osećaju pripadnosti koji ne nestaje odlaskom u tuđinu. Čovek može da živi na drugom kontinentu, da tamo zasnuje porodicu, radi i provede najveći deo života, ali u njegovom srcu često ostane mesto iz kojeg je potekao. Ponekad je dovoljna samo jedna melodija da ga vrati u detinjstvo, u dvorište roditeljske kuće, na obalu reke, u planine ili u ulicu kojom je nekada svakodnevno prolazio. Zato verujem da pesme zavičajnog karaktera imaju posebnu snagu. One ne govore samo o geografskom mestu. Govore o čovekovom poreklu, njegovim korenima i onome što je poneo sa sobom gde god da ga je život odveo.
Voleo bih da pesme koje nastaju na našim festivalima pronađu put do slušalaca širom sveta, naročito do ljudi koji sanjaju svoj rodni kraj. Nije važno da li se nalaze u Australiji, Kanadi Americi ili Evropi ili nekom drugom delu sveta. Ako se u pesmi prepoznaju, ako ih ona podseti na njihov kraj i probudi emociju koju dugo nose u sebi, onda je ta pesma pronašla svoju svrhu. Za mene bi to bio poseban uspeh: da neka nova narodna pesma, nastala zahvaljujući radu autora i prilici koju joj je pružio festival, pređe granice zemlje i pronađe čoveka koji će u njoj prepoznati deo svog života. Jer zavičaj nije samo mesto na mapi. Zavičaj je ono što čovek nosi u sebi, čak i kada je od njega udaljen hiljadama kilometara.
XXX festival – jubilej, ali ne i kraj puta
Jubilarni 30. festival je ispred Vas. Kako ga doživljavate? Jeste li ponosni na dugogodišnje trajanje koje je našoj narodnoj muzici donelo kvalitet i raskošnu lepotu? Ako biste trebali da ostavite poruku publici kakva bi ona bila?
Trideseti Uteks TV festival za nas je važan jubilej. Kada se osvrnemo na godine koje su iza nas, imamo razloga da budemo ponosni na ono što smo sačuvali i stvorili. Ali ovaj jubilej ne doživljavam samo kao pogled unazad. Pred nama je isto ono pitanje koje sebi postavljam svake godine: kako dalje i hoćemo li uspeti da organizujemo još jedan festival. To pitanje ne nestaje ni onda kada se završi uspešna festivalska večer. Ono ostaje kao podsetnik na odgovornost koju nosimo i na činjenicu da se ništa ne podrazumeva. Ipak, uz sve teškoće, postoji nešto što me održava: svest da je tokom ovih decenija stvoren prostor za hiljade autora i veliki broj novih pesama i izvođača.
Najveće zadovoljstvo mi je kada se festival završi, a učesnici se vrate svojim kućama zdravi i veseli. Tada znam da smo još jednom uspeli da okupimo ljude oko muzike i da im pružimo priliku da budu deo zajedničke priče. Voleo bih da Uteks nastavi da postoji, da se pojavljuju novi tekstopisci i izvođači, da nastaju nove narodne pesme i da one putuju do slušalaca bez obzira na to gde žive. Ako bih morao da izdvojim jednu poruku koju želim da ostavim, ona bi bila jednostavna: narodna pesma zaslužuje budućnost. Zaslužuju je ljudi koji je stvaraju, publika koja je voli i svi oni koji u njoj pronalaze svoje korene.
Uteks traje od 1987. godine, prošao je kroz mnoga teška vremena i stigao do svog XXX festivala. Iza nas su decenije rada, više od 4.000 tekstopisaca i gotovo hiljadu novih tekstova, melodija i aranžmana predstavljenih na prethodnim festivalskim izdanjima. To je deo našeg nasleđa i naša obaveza prema onima koji dolaze.
Dok god postoji čovek koji sanja svoj zavičaj, postoji i pesma koja može da ga vrati kući. A dok god postoje takve pesme, verujem da naš rad ima smisla.
Slavica MOMAKOVIĆ
