Postoje umetnici čiji instrumenti nisu samo deo orkestra, već produžetak njihovog bića, glas koji govori umesto njih. Jedan od takvih retkih umetnika jeste Mirko Kodić, virtuoz, majstor narodne harmonike i čovek čija je muzika decenijama obasjavala prostor Balkana.
Rođen 29. novembra 1957. godine u selu Jasenovo kod Svilajnca, Mirko je već kao dečak pokazivao dar koji se ne uči, već nosi u duši. Njegov prvi učitelj, Vitomir Životić, prepoznao je u njemu talenat koji se pojavljuje jednom u generaciji, spoj neverovatne tehnike, osećajnosti i urođene muzikalnosti. Već krajem sedamdesetih godina, kroz svoje prve singl ploče i albume, Mirko Kodić je pokazao da dolazi umetnik koji će podići lestvicu narodne harmonike na novi nivo. Njegov ton postao je prepoznatljiv: mekan, dubok, topao, a opet besprekoran u brzini i virtuoznosti. Harmonika je kod njega pevala, nije bila samo instrument, već duša koja pripoveda.
Tokom karijere koja traje više od četiri decenije, Mirko je sarađivao sa najvećim imenima jugoslovenske i srpske narodne muzike. Posebno mesto u njegovom životu zauzimala je saradnja sa Šabanom Šaulićem, kraljem narodne pesme. Njihova muzička veza bila je mnogo više od zajedničkih nastupa, to je bio susret dve duše koje su razumele emociju na isti način. Šabanov glas i Mirkova harmonika stvarali su melodije koje su postale deo kolektivnog sećanja i ostale zauvek zapisane u istoriji narodne muzike.
Jednako značajna je bila i saradnja sa Svetlanom Cecom Ražnatović, jednim od najvećih ženskih vokala Balkana. Mirko je svojim aranžmanima i svirkom doprineo nastanku pesama koje su obeležile njenu karijeru, donoseći spoj tradicije i savremenog zvuka, ali uvek sa prepoznatljivom emocijom pravog majstora.
Ono što Mirka Kodića izdvaja od mnogih umetnika njegove generacije jeste doslednost, dugovečnost i nenametljiva veličina. I u vremenima brze muzike i prolaznih trendova, Mirko je ostao veran autentičnom zvuku i instrumentu koji ga je proslavio. Njegovi aranžmani, kola i instrumentalne kompozicije nose pečat škole kakve danas gotovo više nema.
Iza njegovog imena stoje stotine snimaka, nebrojeni koncerti i saradnje, ali ono što ga najviše krasi jeste činjenica da je ostao čovek koji voli svoj instrument i svoj poziv istom snagom kao prvog dana. Zato se za Mirka Kodića često kaže da je jedan od poslednjih pravih romantika narodne harmonike, umetnik čija muzika ne pripada samo vremenu, već i duši.
Kada ste prvi put osetili da će harmonika biti vaš život, a ne samo instrument?
Moj otac je bio harmonikaš, tako da sam od najranijeg detinjstva živeo uz muziku. Harmonika je bila moj prvi pravi drug. Prvu sam dobio sa sedam godina i od tog trenutka više se nismo razdvajali. Punih šest godina učio sam da sviram kod gospodina Vitomira Životića, koji mi je dao temelјe i znanje za ceo život. Sa sedamnaest godina snimio sam svoj prvi singl, “Resavski vez”, a to je bio početak mog ozbiljnog muzičkog puta. Posle odslužene vojske, bio sam angažovan na Šabačkom vašaru, mestu gde sam prvi put sreo Šabana Šaulića. Čim me je čuo, ponudio mi je saradnju. Sve što se dogodilo posle toga, kada je reč o nama dvojici, zaista je istorija.
Koliko vam je značilo učenje kod Vitomira Životića, i šta vam je njegov pristup dao kao temelј?
Učenje kod Vitomira Životića za mene je bilo neprocenjivo. Kod njega sam proveo punih šest godina i to je bio temelj na kojem sam izgradio čitavu svoju karijeru. Njegov pristup je bio pedantan, strog, ali pun razumevanja, naučio me je ne samo tehnici, već i disciplini, muzikalnosti i poštovanju prema instrumentu. Vitomir je umeo da prepozna talenat i da ga usmeri na pravi način. Danas, kada pogledam unazad, shvatam da je upravo taj period odredio moj put i dao mi sigurnost da kasnije koračam velikim muzičkim scenama.
Postoji li pesma ili projekat za koji smatrate da Vas je najviše obasjao u karijeri?
Jedna od pesama koja mi je ostala posebno u srcu jeste “Ljiljana” Milančeta Radosavljevića. Taj projekat imao je posebnu energiju i emotivnu snagu, i osećam da me je na neki način definisao kao umetnika. Rad na toj numeri bio je posebno iskustvo, muzika koja ostaje dugo u duši i koja, kada je sviram, uvek budi posebne uspomene i emocije.
Vaša svirka nosi posebnu mekoću i emotivnost. Odakle dolazi ta dubina u interpretaciji?
Dubina moje svirke dolazi iz ljubavi prema muzici i poštovanja prema ljudima koji je slušaju. Svaka pesma nosi svoju priču i emociju, i trudim se da je prenesem kroz harmoniku onako kako je osećam. Ne radi se samo o tehnici, već o duši, o tome da tonovi budu iskreni, da publika oseti ono što ja osećam dok sviram. Mislim da je taj osećaj najveći dar koji jedan muzičar može da prenese. Muzika je i radost i tuga.
Da li su neke vaše kompozicije rođene iz ličnih životnih trenutaka?
Da, mnoge kompozicije nastaju iz ličnih doživljaja i emocija. Muzika je za mene način da izrazim ono što rečima često ne mogu. Radost, tuga, ljubav, sećanja, sve se pretoči u tonove harmonike. Kada stvaram, trudim se da svaki ton bude iskren i da nosi priču, baš kao da pričam život samim instrumentom. Mislim da upravo to daje mojoj muzici tu autentičnost i emotivnu snagu koju publika oseća.
Vaša saradnja sa Šabanom Šaulićem postala je deo istorije narodne muzike. Kako biste opisali tu muzičku i ljudsku vezu?
Saradnja sa Šabanom bila je nešto posebno i više od same muzike. Od prvog trenutka kada smo se sreli na Šabačkom vašaru, znali smo da postoji posebna hemija. On je bio izuzetan čovek i vrhunski umetnik, a raditi sa njim je značilo učiti, rasti i uživati u svakom trenutku na sceni. Naši putevi i muzika spojili su se na način koji se retko sreće, i svaki nastup sa njim bio je kao razgovor dvoje prijatelja kroz tonove harmonike i glas. Ta veza ostaje zauvek deo mog života i karijere.
Da li postoji neka pesma ili trenutak sa Šabanom koji nosite kao posebnu uspomenu?
Posebna uspomena je pesma “Lepi dani mog detinjstva”. Ta pesma nosi težinu i priču njegovog detinjstva, koje, kako je sam govorio, nije bilo nimalo lako. Svirati je i interpretirati zajedno sa Šabanom bilo je posebno iskustvo nije bila samo pesma, već priča koja je povezivala naše duše i publiku. Taj trenutak i ta pesma zauvek će ostati u mom sećanju kao jedna od najdirljivijih karika u našoj saradnji.
Sarađivali ste i sa Cecom tokom najvažnijih Godina, njenog uspona. Kako je izgledao stvaralački proces sa njom?
Rad sa Cecom bio je posebno iskustvo jer je tada gradila svoj prepoznatljiv stil i karijeru. Imala je samo 16 godina. Stvaralački proces je bio vrlo intenzivan i posvećen svaki ton, svaka melodija i aranžman pažljivo su se birali. Moj zadatak je bio da doprinesem svojim iskustvom i harmonikom dam pesmama dušu i emociju koju je ona želela da prenese. U tome smo ispeli. Od pesme “Cvetak zanovetak” do Ilidžanskog festivala gde je osvojila prvo mesto i postala jugoslovenska zvezda direktno. Bio je to pravi timski rad, gde se muzika razvijala zajedno sa njenim vokalom, i mislim da je rezultat bio ono što publika i danas pamti i voli.
Kako vidite budućnost narodne harmonike i tradicionalne muzike u današnjem svetu?
Danas ima mnogo talentovanih instrumentalista, što je ohrabrujuće, ali primetio sam da je malo onih koji rade na svojim autorskim delima onim kompozicijama koje će zaista ostati iza njih i koje će trajati generacijama. Mislim da je važno ne samo savladati tehniku i svirati dobro, već i stvarati muziku koja nosi ličnu priču, duh i emociju. Tek tada harmonika i narodna muzika zaista ostaju žive i prave vrednosti se prenose dalje.
Imate li naslednike među mladim harmonikašima za koje verujete da nose iskrenu ljubav prema ovom instrumentu?
Danas ima mnogo vrednih i talentovanih umetnika, istakao bi Acu Sofronijevića, ali sada ću biti pristrasan i sa ponosom reći da je moj unuk Veljko Kodić zasigurno moj naslednik. Osim što ima prirodan talenat, on vredno radi i trudi se da nauči i prenese sve ono što je njegov deda stekao tokom decenija. To što vidim kod njega daje mi nadu da će tradicija i duh harmonike i dalje živeti i rasti u pravim rukama.
Za kraj, lično i iskreno – kada pogledate unazad, šta smatrate svojom najvećom životnom pobedom, a šta najvećom lekcijom koju vam je muzika dala?
Neosporno, moja najveća životna pobeda je moj rad i to što sam tokom karijere održao više od 200 humanitarnih koncerata. Ljubav i poverenje koje sam godinama dobijao od publike i kolega, u Australiji, Americi, Kanadi i Evropi, predstavljaju najveće priznanje za sve ono što sam radio. Saradnja sa velikim umetnicima. Tokom decenija karijere, sarađivao sam sa mnogim velikim imenima narodne i zabavne muzike. Pored Šabana Šaulića i Cece, radili smo i sa Lepom Likić, Jašarom, Šerifom Konjevićem, Safetom Isovićem, Extra Nenom, i mnogim drugim sjajnim umetnicima. Svaka saradnja imala je svoju priču i posebnu energiju, i na taj način sam imao priliku da učestvujem u stvaranju muzike koja je obeležila više generacija.
Najveća lekcija koju mi je muzika dala dolazi iz životnih iskustava, radosti i tragedije. Bol koji osećam zbog gubitka svog sina Aleksandra rana je koja nikada neće zarasti. Ipak, zahvalan sam Bogu što imam predivnu ćerku, drugog sina i unuke, koji su moja večita inspiracija i ljubav. Muzika me je naučila da se u njoj ogleda i tuga i radost, i da kroz tonove harmonike možemo preneti i najdublje emocije.
U razgovoru sa Mirkom Kodićem postaje jasno da je njegova muzika više od zanata, više od karijere – to je životna filozofija. Svaka reč koju izgovori nosi neku tišinu koja je preživela hiljade nastupa, hiljade susreta sa publikom, nebrojene trenutke stvaranja uz najveće umetnike našeg vremena. Harmonika u njegovim rukama ne svira samo tonove; ona prenosi iskustvo, toplinu, tugu, ponos, snove i istinu čoveka koji je svoj život ispisao muzikom. Mirko Kodić je, pre svega, umetnik koji nikada nije zaboravio svoje korene. U vremenu brzih promena, kratkih trendova i modernih muzičkih zaokreta, on je ostao veran onome što je oduvek bio – nosilac tradicije i čuvar zvuka jednog vremena koje je oblikovalo generacije. Njegova dugovečnost nije slučajna; to je rezultat poštenog rada, discipline, iskrenosti i ljubavi prema onome što radi. Ono što posebno inspiriše jeste njegova skromnost. U svetu gde se mnogi bore za pažnju, Mirko ostaje tih, ali ostavlja najveći trag. Ne oglašava se glasno, ali njegova muzika govori umesto njega. Ne hvali se, ali iza njega stoje decenije stvaranja koje su obeležile čitavu epohu narodne muzike.
Nova potvrda njegove veličine stigla je 2024. godine Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, uručio je Mirku Kodiću Zlatna medalja za zasluge, u znak priznanja za decenije posvećenosti narodnoj muzici i neizmeran doprinos kulturi i tradiciji. Ta medalja je više od ordenja, to je priznanje publici, kolegama i svim generacijama koje je dirnuo svojim tonovima. Pokazuje da trud, posvećenost i iskrena ljubav prema muzici bivaju nagrađeni, i da harmonika, uz prave umetnike, nikada ne stari. Zato je ovaj razgovor više od intervjua, on je susret sa umetnikom čija se duša oseća još dugo nakon što se poslednji ton utiša.
I dok se harmonika polako spušta sa njegovih kolena, ostaje utisak da je pred nama čovek koji je svoj dar nosio časno, sa poniznošću i neizmernom ljubavlju prema publici.
Slađana BOJOVIĆ
