Dragana Argirović (rođ. Simonović) – po vokaciji ekonomista, po duši poeta. Rođena 1974. godine u Leskovcu, Dragana je svoju prvu pesmu napisala još u osnovnoj školi, ali je život nije odmah usmerio ka književnosti. Pisala je tiho, za sebe i svoju dušu, najplodnije baš onda kada su emocije bile na vrhuncu – u mladosti, pubertetu, i u izazovima koje je nosila teška svakodnevica devedesetih.
Kad spakuješ život u jedan kofer, u njega stanu i majčina suza, i sestrina bluza, i molitve koje više niko ne razume. Tako počinje nova stranica života Dragane Argirović, rođene Simonović, žene koja je iz Leskovca ponela srce puno pesama, a u Americi – tišinu.
Njena lirika je introspektivna, dirljiva i snažna – ona govori o ljubavi, patnji, emigraciji, majčinstvu, nostalgiji, ali i o mirisu bajki, dečjih osmeha i nežnosti koju rečima zna da pretoči u lek. Iako se naizgled udaljila od domovine kada se 2014. sa porodicom preselila u Sjedinjene Američke Države, pesma joj je ostala kao duhovna pupčana vrpca sa Srbijom.
Dragana danas živi u Arlingtonu, bavi se mozaikom, a oprobala se i u glumi, ali poezija ostaje njen istinski izraz – snaga koja pokreće i leči. Njena zbirka dečjih pesama „Gde mama poljubi, tu više ne boli“ probudila je osmeh na mnogim licima, dok pesma „Svetionik“ ostaje dirljivo svedočanstvo o čežnji za domom i pronalaženju svetlosti u tuđini.
Na književnim večerima i kulturnim događajima srpske dijaspore, Dragana ne samo da deli stihove, već i životnu mudrost i hrabrost da – iako nežna – žena može ostati jaka, svoja i svetla u svakom kutku sveta.
Poštovanje za Vas, Dragana! Sećate li se trenutka kada ste prvi put osetili da poezija nije samo hobi, već potreba – način da preživite ono što ne možete izgovoriti naglas?
Ne sećam se… I sve manje se sećam, haha. Samo osećam, sa emocijama sam sto posto iskrena, uvek smo na ti. I puštam da me leči. Svakome je dat neki talenat, ovo je valjda moj. Talenat da preživim zivot.
U pesmi “Svetionik” oseća se duboka čežnja za domovinom, ali i zahvalnost što ste pronašli svetlo u tuđini. Da li mislite da se pravi dom nosi u srcu, bez obzira na geografiju?
Dom… za mene je dom tamo gde je majka, gde sam uvek bezbrižna, bezuslovno voljena, sigurna. Tamo se uvek vraćam. Sad kad sam i ja dom, trudim se da budem najbolji što se može biti. Ovako rasejani, puštamo u svoja srca, svoje “domove” ljude koji nas svojim energijama leče, vraćaju kući, postaju porodica…
Pisali ste i za decu, i za one koji više ne znaju da su nekad bili deca. Da li osećate razliku u tom stvaranju – i koja publika Vam više otkriva od Vas same?
Mladost je plaha, puna hormona. Dečija poezija je izvor nebeske čistoće. Drugačija energija, ali sam sve to ja.
Kako izgleda trenutak kada Vam stih naiđe? Da li pišete brzo, u dahu, ili dugo nosite misao pre nego što je pretočite u pesmu?
Nekad se dugo kuva u meni, može se mučiti, formulisati godinama, a onda samo izbije u dahu. Ali, u većini slučajeva reči dođu noću da me muče, gurlaju, traže da ih sklopim…
Ako biste morali da jednu pesmu ostavite ćerki kao najvažniju poruku koju želite da zapamti – koja bi to bila i zašto?
Ima puno pesama gde joj govorim puno o životu, puno je bodrim, ali ona je jedinica i znam šta će joj najteže pasti i šta ne mogu da je naučim, tako da je ovo ta pesma:
AMANET
Sine, kada jednom odem, to nije Zauvek!
Jer, ništa nije večno, to te neko laže,
Ni sreća, ni tuga… samo prazna reč je
Onih koji vole il utehu traže…
Dobro, neću te zvati telefonom
I nećeš me viđati neko zemaljsko vreme,
Al, živeću u tvome srcu, još i bliže tebi,
Gde me uvek možeš čuti, biti pored mene…
Jer, telo nam je zrnje, bačeno u zemlju,
Ali, svi imamo svoj put, zadatak, i god,
Ti si moje zrno, zrno ćeš da rodiš
Da preneseš Ljubav, taj božanski kod!
Al’ duša je veća i od majke Zemlje…
Kreacija nedokučna za znanje zemaljsko.
Tamo se i vraća, u Božije skute,
Gde su joj svi preci i gde sve je rajsko!
Zato, nema suza! Raduj se životu!
To ti je amanet, slavi ljubav, slogu…
Ja kroz tebe živim i sada sam ti,
Dok su duše naše spojene u Bogu.
Hvala ti, Dragana, što si svoju dušu ogolila pred nama i pokazala da pesma ne poznaje granice. Tvoj stih je zavičaj u koferu, dom za sve koji su ga morali ostaviti, ali ga nikada nisu napustili srcem.
Ovaj razgovor je posveta svima koji su rasuti po svetu — da znaju da pripadaju, da nisu zaboravljeni, i da snaga jednog stiha može premostiti okeane.
„Pišem da ne zaboravim ko sam. I da moja ćerka zna odakle smo.” — Dragana Argirović
Slađana BOJOVIĆ
Svaki put me iznova oduševe reči i dela Dragane Argirović. To je moja muza, moja zvezda vodilja. Svaki njen stih je pun emocija, a svaka njena pesma dotakne dušu. U svakoj njenoj pesmi nadjem sebe. Nadam se da će nas uskoro obradovati još jednom zbirkom pesama. Veliki pozdrav za umetnicu iz Slovenije