Bojana Nikolić je istaknuta srpska pevačica i etnomuzikolog posvećena očuvanju i promociji autentične srpske i balkanske muzike. Rođena 1984. godine u Beogradu, odrasla je u okruženju koje je negovalo ljubav prema tradicionalnoj muzici. Još kao dete, pokazivala je izuzetan talenat za pevanje, što ju je navelo da se upiše na odsek za srpsko tradicionalno pevanje i sviranje u Srednjoj muzičkoj školi “Mokranjac” u Beogradu.
Nakon završene srednje škole, Bojana je nastavila obrazovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je završila master studije na Katedri za etnomuzikologiju i započela doktorske studije. Tokom studija, fokusirala se na istraživanje vokalnih stilova i tehnika pevanja Balkana, sprovodeći terenska istraživanja u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Njen rad uključuje i digitalizaciju etnomuzikološke građe, čime doprinosi očuvanju kulturnog nasleđa.
Kao majka četvoro dece, Bojana uspešno balansira između porodičnih obaveza i profesionalnog života. Njena posvećenost očuvanju srpske tradicije ogleda se u brojnim koncertima i festivalima na kojima je nastupala širom sveta, uključujući Ameriku, Kanadu, Meksiko, Luksemburg, Belgiju, Holandiju, Francusku, Kinu, Indiju, Italiju, Južnu Koreju, Egipat, Španiju, Poljsku, Mađarsku, Bugarsku, Grčku, Englesku, Češku, Austriju, Pakistan, Tunis, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Crnu Goru, Rusiju i Nemačku. Saradnja sa brojnim muzičarima i grupama, kao što su Narodni orkestar Radio-televizije Srbije pod upravom Ljubiše Pavkovića i Vlade Panovića, grupe “Sanja Ilić i Balkanika”, “Hazari”, “Biber”, “Carski drum”, Teodosij Spasov, Vlatko Stefanovski i mnogi drugi, svedoči o njenom uticaju na muzičkoj sceni.
Povod za naš razgovor je muzički biser, pesma “Golubica” vrhunske kompozitorke Jasmine Jakšić, na tekst Milenka Jakšića (koju je Bojana briljantno otpevala), njihova saradnja, novi albumi, jedinstvena škola srpskog i balkanskog tradicionalnog pevanja koju je osnovala, muzičke radionice sa kojima nastupa, kao i njen sveobuhvatni rad koji daje neprocenljiv doprinos srpskoj kulturi i tradiciji…
Čuvena kompozitorka Jasmina Jakšić komponovala je za Vas pesmu “Golubica” koja se nalazi na njenom albumu “Zrno tamjana” i koja je izazvala kao i sam album, sjajne kritike muzičkih stručnjaka i veliku pažnju publike. Kako je došlo do Vaše saradnje, kakve ste utiske poneli, zbog čega ste se odlučili da snimite pesmu “Golubica”, koju poruku pesma nosi..?
Jasmina je nekoliko godina pratila moj rad, više puta smo se dopisivale. Kada me je pozvala da poslušam i snimim pesmu za mene je to bila velika čast i zadovoljstvo. Sve pesme koje su do sada snimljene u projektu ”Zrno tamjana” su jako lepe s jednom posebnom notom duhovnosti, što je i bila Jasminina ideja. Pesma ”Golubica” ima jako lep tekst, melodiju i neobičan ritam gde se kombinuju 7/8 i 9/8. Meni je drago što mi je Jasmina dozvolila da na kraju otpevam i jednu specifičnu melodijsku improvizaciju koje su za mene karakteristične. Kaval je u pesmi svirao Miloš Nikolić, moj dugogodišnji saradnik i jedan od najbojih instrumentalista Srbije i Balkana. Ljudi ga najviše prepoznaju kao nekoga ko je svirao čuvenu temu na kavalu u pesmi “Lane moje”. Stilski pesma bi najviše pripala žanru pop-etno i nadam se da će biti godinama slušana. ”Golubica” nosi poruku univerzalnih vrednosti i iskrene ljubavi, ona je pesma koja će trajati, kao i mnoge koje je Jasmina napisala.
Ja sam jako zahvalna Jasmini na svoj podršci koju mi pruža. Ona je razumela moj rad i posvećenje na polju očuvanja srpske tradicionalne kulture. Sada je ta borba zajednička.
Osnovali ste agenciju za muzičku delatnost, edukaciju i izdaštvo “Balkan Culture Heritage” kroz koju ste pokrenuli školu srpskog i balkanskog tradicionalnog pevanja, prvu te vrste u regionu, kako ste došli na tu ideju?
Kada sam završila master studije etnomuzikologije ja sam samo želela da predajem srpsko tradicionalno pevanje i ništa drugo. Međutim u MŠ ”Моkranjac” koja je jedina škola u Beogradu u kojoj ima odsek za srpsko tradicionalno pevanje i sviranje, su mi rekli da će radno mesto biti za 20 godina. Ja sam tada bila hrabra i sa tek napunjenih 26 godina, odlazim u APR (Agencija za privredne registre), postajem mlada preduzetnica i objedinjujem 3 stvari sa kojima sam želela da se bavim – 1. da budem pravno lice, da bih organizovala svoje koncerte, 2. kroz edukaciju pokrećem svoju Školu srpskog i balkanskog tradicionalnog pevanja i 3. pokrećem izdavaštvo u okviru kog sam do sada objavila brojne terenske zapise sa željom da taj arhivski materijal bude dostupan svima koji žele da upoznaju srpsku kulturnu baštinu.
Koje uslove učenik treba da ispunjava ako želi da se upiše u Vašu školu, kakve programe škola obuhvata?
Kroz školu je do danas prošlo puno generacija, 2013. sam objavila i CD svojih đaka. Školu može da pohađa svako ko ima osnovni sluh, a nas 95% ima osnovni sluh. Pevanje se vežba i mnogo toga se sa pravilnom vokalnom tehnikom postiže i puno se napreduje.
Na časovima je najvažnija postavka pravilane vokalne tehnike. Sa pevačima radim na kompletnoj vokalnoj tehnici od disanja, razgibavanja vilice, pravilne postavke jezika, tona, jako mi je važno da svako pronađe svoju autentičnu boju glasa, da ne imitira druge. Ta osnovna postavka je korisna svim pevačima bilo koji žanr da pevaju. To najprirodnija vokalna postavka kojom se pevaju svi vokalni žansrovi sem operskog pevanja. Ko to savlada može da peva i rok i pop, narodnu muziku, džez, fado, sve žansrove koji se izvode prirodnom impostacijom. Potom radimo specifične vokalne tehnike koje su karakteristične za tradicionalno pevanje kao što je ornamentika, različiti ukrasi ili kako to ljudi popularno zovu trileri. Radim sa pevačima jako tešku vokalnu tehniku izvođenja groktalica, rozgalica, orzalica. Ta vokalna tehnika je zaštićena pri UNESCO-u kao ”Ojkanje singing” na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa kome je potrebno hitno očuvanje. Nju su izvodili Srbi iz Hrvatske sa područja Like, Kninske krajine, Dalmacije, ona se još pevala u Centralnoj Bosni i Bosanskoj krajini. Izvodili su je i kolonisti koji su nakon II svetskog rata naselili Vojvodinu. Danas ovaj vokalni oblik izvode mnoge mlade pevačke grupe. Ja sam osmislila metod kako da pevači tu specifičnu vokalnu tehniku savladaju i oni to rade vrlo uspešno.
U školi sam sa đacima radila najviše seoske srpske tradicionalne pesme iz svih oblasti bivše Jugoslavije gde su Srbi živeli i žive. Sa terenskih snimaka sam nalazila pesme koje se ne pevaju u KUD-ovima da bi se taj repertoar širio. KUD-ovi često vrete isti repertoar, a naša kultura je toliko bogata da je šteta pevati u krug 20-ak tradicionalnih pesama.
Sada puno putujem i radim vokalne radionice u saradnji sa vokalnim grupama i KUD-ovima u zemnji i inostranstvu.
U intervjuima često pominjete da je kod nas seoska tradicionalna pesma medijski zapostavljena, možete li nam nešto više reći o tim pesmama koje su za mnoge nepoznanica?
Srpska seoska tradicionalna muzika je jedna od najstarijih očuvanih u svetu. Mi našu seosku muziku gotovo da uopšte ne poznajemo. Pesme koje su medijski negovane, koje su solisti pevali uz narodni orkestar su u najvećem procentu gradske pesme.
Srpska seoska tradicionalna pesma je zvučno potpuno drugačija od gradske. Ona je dvoglasna i izvodila je najčešće grupa pevača gde solista povede, a grupa prati ili su pevala dva ili tri pevača, zavisi od kraja.
Te pesme su malog melodijskog ambitusa, mnoge su bile obredne, bile su deo svakodnevnog života, ljudi su pevali na prelima, kosidbi, žetvi, za verske praznike, tokom obreda. Pesma nije bila kao danas zabava ona je ljudima bila nešto sveto. Svaki kraj je imao svoje melodijske formule na koje je ispevavao više različitih tekstova.
Postoje brojni stilovi srpskog seoskog tradicionalnog pevanja, nabrojaću samo neke: ”ganga” (Hercegovina i Kupres), ”iz vika” (Zapadna Srbija), ”na glas” (Centralna Srbija), ”u glas” (Istočna Srbija), ”zumbalica” (Centralna i Jugoistočna Srbija), ”romanijska kajda”, ”ozrenska kajda”, ”ojkača” (Kordun, Banija, Potkozarje), ”derventska kajda”, ”na bas” ovaj stil je najrasprostranjeniji to je stil kojim pevaju Krajišnici, a izvodi se još u Vojvodini, Zapadnoj i Istočnoj Srbiji, Slavoniji, Baranji, Kordunu, Lici, Baniji i Kninskoj Krajini. Na Kosovu i Metohiji je pevanje najčešće bilo jednoglasno.
Upravo ove vokalne oblike sam najviše i radila sa svojim đacima.
Vaša nova dva albuma su u završnoj fazi, šta nam možete otkriti o njima?
Paralelno ove godine sam radila na pripremi dva albuma koja će biti uskoro objavljana. Na prvom izvodim seoske tradicionalne pesme sa svojim vokalnim sastavom ”Srpski glasovi”. Moji najbolji đaci su ”Srpski glasovi” sa kojima sam koncertno aktivna još od 2013. godine. Sa njima sam učestvovala 2020. na prestižnom “Morgenland festivalu”. Izdavačka kuća iz Nemačke “Dreyer Gaido” će biti izdavač tog zvučnog materijala. Na njemu smo pevali seoski repertoar i neke od najstarijih i najtežih srpskih vokalnih oblika.
Drugi album ”Joka” je meni posebno drag. Na njemu su obrade gradskih pesama, dakle stilski potpuno drugačiji album od onog sa Srpskim glasovima. Aranžmane sam radila sa Borisom Bunjcem. Boris je profesor udaraljki na Muzičkoj akademiji u Nišu i neko ko je preko 30 godina bio solista Beogradske filharmonije. Aranžmani su rađeni za devet instrumenata i glas. Na albumu se nalazi 12 pesama – A što ti je mila kćeri jelek raskopčan, A što ćemo ljubav kriti, Kraj tanana šadrvana, Marijo, ćero, Marijo, Zora Zori, Izlego da se prošetam, Tija maglo i dr. Program već izvodimo koncertno, amsambl koji me prati čine eminentni visoko obrazovani muzičari, profesori na akademijama i muzičkim školama u Beogradu i Nišu, kao što su prof. Boris Bunjac (udaraljke), prof. dr Miloš Nikolić (kaval, klarinet, frula), prof. dr Slobodan Milivojević (klasična gitara), Slađan Cvejić (kontrabas), Dragana Bunjac (klavir) i gudački kvartet.
Zbog čega ste dali naziv albumu “Joka”?
Joka je rođena sestra moje bake. Ona je simbol svi naših baka, prabaka, žena koje su živele mnogo teže nego mi danas. Koje nisu imale pravo na obrazovanje, koje se nisu udavale za one koje vole već za muževe koje su im roditelji ugovorili. Te žene su doživele ratove, nemaštine, nisu imale ni mašine za sudove, ni za veš, ni sva današnja pomagala išle su na izvor po vodu, rađale su puno dece ali su im deca i umirala i u ratovima stradala. To je bio zaista jedan težak život. Zahvaljujući njihovoj istrajnosti, požrtvovanju i borbi mi danas živimo slobodno i potpuno drugačije. Nekad pomislim da nismo ni svesni ni zahvalni na lakoći donašnjeg življenja u odnosu na to kako su naši preci pre samo nekoliko decenija živeli. Album “Joka” je jedan vid zahvalnosti i odavanja počasti svim tim divnim stamenim ženama i našim precima.
Album ću objaviti u okviru svoje izdavačke kuće “Balkan Culture Heritage”.
Nedavno ste u Holandiji imali koncerte gde ste doživeli stojeće ovacije. Pre koncerata ste održali svoje radionice pevanja sa Holanđanima koji su pevali stare srpske pesme, što je bilo veoma fascinantno. Kakvo je to bilo iskustvo za Vas? Koje pesme ste ih naučili? Da li će to biti praksa u budiće na Vašim koncertima da prethodno održavate radionice?
U Holandiju sam bila pozvana da kao solista učestvujem u realizaciji projekta Balkan Blast. To je bilo jedno fantastično iskustvo. Imali smo koncerte u Utrehtu i Amsterdamu. Kompletna produkcija je bila Holandska, na sceni je bilo 70 izvođača. Učestvovao je veliki duvački orkestar Zuilens Fanfare Corps iz Utrehta i Ženski Balkanski hor iz Amsterdama. Kao solisti nastupao je trubač Draganče Ristevski i ja, dirigenti su bili naša Đurđica Julia Šćepanović i Martin Wernsen. Đurđica već dugo godina prati moj rad i ona me je pozvala da budem deo ovog sjajnog projekta. Izveli smo numere sa čitavog Balkana, a meni je posebno drago što je ubačena i groktalica ”Igra moje okićeno ja’nje” i pesme sa Kosova i Metohije ”Marijo de li bela kumrijo” i ”Pošla Zora na pazar”. Izveli smo nekoliko pesama iz Bugarske kao i nezaobilazne romske hitove Ederlezi, Opa cupa i Čajorije šukarije. Posebno ritmički teška za Holanđane bila je pesma iz Makedonije ”Uči me majko karaj me” koja je u neparnom ritmu 11/8.
Vokalnu radionicu sam držala dva dana pre koncerata za kojom je vladalo veliko interesovanje. Prijavilo se preko 40 pevača i mi smo morali da stopiramo dalje prijave da grupa ne bi bila prevelika. Od njih 40 samo je jedna devojka bila iz Srbije, jedna iz Makedonije i jedna iz Slovenije sve ostalo su bili Holanđani. Radionica je bila podeljena u 4 segmenta: 1. vokalna tehnika, 2. nepoznati Balkan, 3. ritmovi Balkana i 4. ormanentika.
Najviše vremena sam posvetila drugom segmentu ”Nepoznati Balkan” gde sam polaznike učila našem seoskom tradicionalnom pevanju. Radionica se realizovala u katedrali i meni je zaista bio poseban doživljaj kada su Holanđani u katedrali zapevali srpsku tradicionalnu pesmu. Učila sam ih ”gangu”, ”groktalicu”, ”zumbalicu” jednoglasne primere, dvoglasne, neparne ritmove, ukrase. To je bio jedan poseban doživljaj i za njih i za mene. Toliko su me svi srdačno prihvatili i sa oduševljenjem upijali sve što govorim i pevam. Posebno im je u sećanju ostalo zanimljivo kada sam objašnjavla zašto je naše tradicionalno pevanje tako glasno. Rekla sam da će se devojka koja najglasnije peva prva udati jer se to tumačilo da je snažna i zdrava – moći će da vodi domaćinstvo, radi na njivi, rađa decu. To su i na koncertima prepričavali i publiku svaki put razveselili. Holanđani jako vole muziku Balkana.
Vrlo često i tokom ranijih godina kada bih bila pozvana da održim koncert u okviru nekog festivala držala sam i vokalnu radionicu.
Kakve planove imate za ubuduće?
Sa Jasminom Jakšić treba da uradim još dve pesme za projekat ”Zrno tamjana”. Pored CD-ova biće objavljena i 2 spota za pesme A što ćemo ljubav kriti i A što ti je jelek raskopčan sa albuma ”Joka”.
Objavljujem i dupli CD sa arhivskim snimcima Zapadne Srbije iz 1978. i 1979. godine. Zvučni materijal koji je izuzetno važan za sve grupe pevača i naše KUD-ove u zemlji i dijaspori. To će biti moje 14 izdanje. Većinu izdanja naši ljudi mogu poslušati na You-Tube kanalu “Balkan Culture Heritage.” To je izuzetno dragocena zbirka etnomuzikoloških terenskih zapisa.
U toku je i digitalizacija 35 kaseta terenskih snimaka iz Istočne Hercegovine. Pored toga organizovala sam i snimanje 3 muške i 1 ženske pevačke čije ću snimke takođe objaviti. Možemo reći da je srpska tradicionalna muzika Istočne Hercegovine spašena ali na tom polju ima još mnogo posla i zvučnog spašavanja mnogih drugih krajeva u kojima su Srbi živeli i žive.
Za kraj koju bi ste poruku uputili našim čitaocima?
Pre svega želim svima da čestitam srećne novogodišnje i Božićne praznike. Da vam poželim zdravlja, ljubavi, radosti, svakog berićeta, a pre svega da budemo zahvalni na svemu što već imamo.
Volela bih da u 2025. svi mnogo bolje upoznamo srpsku tradicionalnu kulturu, posebno seosku i da postanemo svesni njenog bogatstva, vrednosti i lepote. Volela bih da srpsku kulturu i pesmu otvorimo ka svetu jer ako mi svi igramo latinoameričke plesove, pevamo fado i grčke pesme zašto neko iz Meksika ili bilo koje strane zemlje ne bi igrao srpsko kolo ili pevao srpske pesme. Volela bih da na jednom međunarodnom planu mnogo bolje izbrendiramo našu muziku i da ona dobije mesto koje joj pripada.
U Australiji i Americi je puno naših ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bilo bi jako značajno da se naše pesme snime i ne zaborave, da se naši ljudi organizuju i to zabeleže.
Za sebe bih volela da imam puno koncerata i vokalnih radionica, da srpsku pesmu proslavim u svetu i da me pozovete da organizujemo jednu koncertnu turneju u Australiji.
Slavica MOMAKOVIĆ
