Više od polovine života gospodin Rajko je proveo u novinarstvu. Veliki deo bogatog novinarskog iskustva delio je godina putem radio programa, kroz novinarske članke, prateći sva aktuelna dešavanja koja su bila vezana za kulturu, umetnost i zabavne manifestacije širom bivše Jugoslavije. Veliki broj intervjua sa imenima čiju muziku ili literaturu i dan-danas rado slušao i čitamo. Poseban doprinos dao je estradnom svetu, kako sa terena tako i iz privatnih uglova njihovih života. I danas se pamte i prepričavaju njegovi radovi. Ali, kako je uvek težio ka promenama i ne voli jednoličnost, svoj novinarski rad zamenio je pisanjem najlepših ljubavnih romana. U našoj prvoj komunikaciji otkrio je zašto se odlučio da piše romane sa tom tematikom. Kaže da je njegov život bio buran (a i sada je). Kroz ovaj intervju čitaocima će otkriti “svašta nešto čega se seti” iz tih lepih vremena. Za početak otkrio je da su 4 puta hteli da pišu knjigu o njemu ali… Rajko je to odbio, kaže da nije hteo da gubi vreme na to. A zašto je tako mislio možda nam i otkrije u toku intervjua. Kako je sve nekako povezano kroz brojke kada je Rajko u pitanju evo i još jedne brojke u nizu njegov postojanja, ovog divnog gospodina, verovali ili 5puta su ga zaprosile žene iz 5 različitih gradova. Možda odatle potiču izvori inspiracija za njegove najlepše ljubavne romane.
Poštovanje za Vas Rajko. Dobro nam došli i nadam se da ćemo uživati svi zajedno u druženju sa Vama. Vi ste ceo radni vek proveli u novinarstvu. Kada ste odlučili da se bavite novinarstvom? I Sa kim ste imali prvi intervju?
– Moj dečački san je bio da postanem glumac, odnosno filmski režiser. O novinarstvu nisam ni razmišljao. Dan uoči mog odlaska na prijemni na Akademiju u Beogradu prijatelj me je pitao šta ću da radim ako me ne prime? Konkurisalo je nas 380 a primali su samo 8 studenata. Nisam znao odgovor. Onda mi je on predložio da upišem FPN i postanem novinar. Naime, već tada sam pisao pesme i priče i objavljivao ih u raznim novinama širom Jugoslavije. Posle dva sata ubeđivanja ja sam se predomislio i sutradan otišao da upišem FPN. Već u decembru sam ušao na velika vrata u novinarstvo. Počeo sam da radim u čuvenoj emisiji Nikole Karaklajića „Veče uz radio“ na Radio Beogradu. Tad se novinarski zanat učio natenane, korak po korak a ne kao danas. Mlad i nestrpljiv posle par meseci pozvao sam glavnog urednika „Džuboksa“ Pecu Popovića i doslovce mu rekao: „Ja sam najbolji mladi novinar. Hoću da radim kod vas“! On me je pozvao u redakciju i dobio sam prvi zadatak – intervju sa čuvenim Kornelijem Kovačem. Priznajem, imao sam tremu ali kad sam primetio da je i Kornelije nervozan, moja trema je nestala. Setio sam se Pecinog saveta pre polaska na intervju: „Zapamti, oni su zvezde za narod a ti si zvezda za njih“! Tog pravila sam se držao svih 40 i kusur godina koliko sam se bavio aktivno.
Kako danas vidite naše novinarstvo i da li se danas novinarima manje veruje nego u periodu kada ste se Vi aktivno bavili tim poslom?
Tabloidno novinarstvo je uništilo i novinare i samo novinarstvo. U moje vreme se znalo ko gde pripada. Kriminalci su bili u crnim hronikama, političari u bilten vestima, prostitutke u parku kod Ekonomskog fakulteta… Ove današnje nazovi novinare, čast malobrojnim izuzetcima, niko ne poštuje, prodaju se za sitne pare, ponašaju se prema njima kao kineskim čarapama. Većina ih je polupismena. Pa oni ne umeju da napišu običnu vremensku prognozu a da ne izazivaju strah, skandal, površnost. Danas postoje dve vrste novinara: skandal škrabala i bilten piskarala… Pa ko takvim ljudima da veruje, kako da ih poštuje?
Period osamdesetih i devedesetih često nazivaju “zlatno vreme“ za novinarstvo. Da li je to bilo tako? I kolika je istina da je novinarstvo “sedma sila“ od koje su se mnogi i bojali?
Zlatno doba novinarstva počelo je krajem sedamdesetih, vrhunac su bile osamdesete pa sve do kraja devedesetih. Tada je stvarno bila čast biti novinar. Zaista smo bili sedma sila. Kad se pojavi novinar od njega su strahovali i direktori, i predsednici opština, i političari a da ne govorim o estradi ili sportu. Osim toga država nas je poštovala. Imali smo razne beneficije. A kad te država uvažava, moraju i drugi. S druge strane, radili smo časno. Zato su i tiraži bili veliki. U Beogradu je bilo pravilo da se gase listovi čiji tiraž padne ispod 100 hiljada. Ljudi su nam verovali jer smo se trudili da im damo istinitu informaciju a ne šarene laže.
Kolika je bila moć medija tada?
Pa evo, sećam se da sam spasao jednu rok grupu iz Sarajeva sa samo jednom pohvalnom rečenicom. Već sutradan su potpisali ugovor za ploču a evo i danas postoje. Ili pak objavio sam foto-vest o novoj ploči i čovek je za mesec dana prodao 100 hiljada ploča i kupio mercedes.
Da li to današnji mediji mogu?
Ne mogu! Osim toga novinari se nisu mogli lako kupiti. Ja sam dugo godina bio slobodan novinar i kao takav zarađivao veliki novac. Primera radi – za reportažu o koncertu na Hipodromu dobio sam honorar u visini dve plate direktora TV Beograd. To je danas nezamislivo.
Možete li nam dati jedan kratak rezime na vreme kada ste se aktivno bavili novinarstvom i koji period smatrate najuspešnijim?
Definitivno to su osamdesete. U svojoj karijeri pisao sam za preko 60 novina od Beograda preko Frankfurta pa do Čikaga, radio na televiziji i radiju. I kao slobodan novinar a kasnije i kao novinar u „TV Novostima“ i „Saboru“ imao sam veliku slobodu ali i veliku odgovornost, što danas nije slučaj. Kolege su se međusobno poštovale, uvažavale. Ako bi došao neko iz Sarajeva ili Zagreba i rekao mi da ga je taj i taj novinar poslao kod mene, bez razmišljanja bih mu pomogao. Tako je bilo i kada bih ja nekog poslao. Poštovanje sedme sile je jedan od simbola osamdesetih.
Sretali ste veoma važna i velika imena iz sveta kulture, umetnosti i dugih oblasti. Susret sa kojom osobom ili događajem je ostavio poseban utisak na Vas?
Ispričaću vam jednu od brojnih anegdota. Odem ja u Zagreb, odsednem u hotelu na Ilici kad zazvoni mi telefon u hotelskoj sobi. Javi mi Husein Hasanefendić, lider „Parnog valjka“ sa molbom da preslušam pesme za njihov novi album. Oni su nekako bili na prekretnici tada. Taj album je odlučivao da li će nastaviti uspon ili će se raspasti. Pozovem ih u sobu i sednem da slušam materijal za ploču. Ja sam već tada bio poznat po tome da sam bez greške, već posle generalne probe tačno pogađao ko će biti pobednik i na „Jugoviziji“ i na mnogim festivalima. Imao sam sluh i osnovno muzičko znanje da prepoznam hit. Zatvorim oči i slušam. Kad su se pesme završile Husa mi kaže da imaju još jednu pesmu koja se njima jako dopada ali su svi zagrebački kritičari protiv i savetuju im da nikako tu pesmu ne smeju da stave na ploču. Odslušam je i kažem mu: „Ta pesma je ne samo najbolja na ploči, već možda i najbolja u vašoj karijeri. Evo ja potpisujem da će biti veliki hit“. On se zahvali, malo se dvoumio ali me je ipak poslušao i stavio spornu pesmu na album. Ta pesma se zove „Jesen u meni“!
Odlaskom u penziju Vaše zlatno pero nije stalo sa pisanjem, ali ipak ste se odlučili da novinarske članke, zamenite pisanjem romana, romantičnim trilogijama i do sada ste objavljali 5 knjiga na tu temu. Sa kojom od svih vaših knjiga ste posebno vezani?
To je kao da pitate roditelja koje mu je dete najdraže. Sve knjige su mi svaka na svoj način drage. I svaka moja knjiga ima pozadinu, priču. Svakako da je najpopularniji roman „Utorkom nisam udata“. Ma nisam mogao da prođem ulicom a da mi žene ne dobacuju „Ni ja utorkom nisam udata“. Zbog te knjige mi je i došla ponuda iz Beča od austrijskog izdavača „Cyberpablishing E-Verlag“ da za njih objavim čak 4 knjige. Jedini sam pisac koji je imao promociju u dvorcu „Esterhazy“. Imali smo velike planove ali… ostala je samo lepa uspomena. No, najviše čuda mi se dešavalo sa prvim romanom „Boja ljubavi“. Roman je još bio u rukopisu kada su mi u razmaku od godinu dana stigle dve ponude da se objavi u inostranstvu. Prva iz Londona a druga iz Pariza. Ugovor sa pariskim izdavačem bio je vredan milion dolara! Sudbina je odlučila da se ne ostvari ni jedna od ovih ponuda. Stavio sam roman u fioku i posle godinu dana na nagovor menadžera Saše Dragića (menadžer Bajage, Grua, Željka Samardžića) ipak pristanem. Objavimo roman, moj izdavač se odseli u Beč a Saša i Željko mi donesu ceo tiraž. To je bio prvi roman u svetu koji je imao i svoj muzički video spot. Da sam to uradio negde na zapadu, već tada bih bio milioner. Ovako, gostovao sam na televiziji kod Miće Minimaksa i još par emisija i lako ga prodao za mesec dana. Drugo izdanje sam štampao u Beču. Roman opisuje sedamdesete i zabranjenu ljubav između mladog momka i bivše mis koja je već u zrelim godinama.
Vi ste se još kao gimnazijalac isticali sa Vašim lepim pesmama i bili pozivani često na promocije velikih književnika. Da li ste opravdali reči koje vam je uputio Mika Antić da u vama vidi njegovog naslednika?
Iskreno rečeno i jesam i nisam. Da jesam potvrda je moja prva knjiga pesama „Poljupci“ koja je imala samo pozitivne kritike. Ni jednu negativnu. Pošto nisam bio član ni jednog književnog klana – a nisu mi mogli ništa – pokušali su na drugi, podmukli način da spreče „Poljupce“ da dospeju do čitalaca. Preko noći povučena je pozitivna kritika iz „Politike“, o mojoj knjizi je ćutao Radio-Beograd?! A onda se dogodilo nešto što ni ja nisam očekivao. Prvi privatni knjižar u Splitu otkupio je 100 mojih knjiga a sutradan se u udarnim vestima, u kulturnom dodatku na Radio Zagrebu pojavila pohvalna kritika o „Poljupcima“. Kako to da za srpskog i beogradskog pesnika nema mesta ni u „Politici“, ni na Radio Beogradu a ima ga na Radio Zagrebu?! Bio je to šamar koji i danas pamtim! Drugi je usledio od beogradskih maturanata. „Poljupci“ su bili najprepisivaniji stihovi u njihovim spomenarima te godine. Prvi tiraž se prodao za mesec dana a drugi za neverovatnih 7 dana!!! Zašto mislim da nisam do kraja opravdao uverenje Mike Antića? Zato što sam napustio poeziju i prešao u prozu. Valjda su mi se zgadilo sve što sam doživeo sa „Poljupcima“? Ostala je gomila neobjavljenih pesama u mojim sveskama.
Oduvek ste bili miljenik žena. Sa čim ste privlačili pažnju ženske populacije i da li je ta Vaša romantična duša bila magnet koja ih je privlačila?
Od malih nogu voleo sam lepe žene a i one su volele mene. Bio sam V razred kada su se dve devojčice potukle zbog mene, čiji sam momak!? A ja… ja sam se zaljubio u neku treću… Tu scenu opisujem u romanu „Milena“ koji će se pojaviti posle mog aktuelnog romana „Biseri pod nogama“. Prema ženama sam se uvek ponašao sa poštovanjem, bio džentlmen. Davao svoje rame da se isplaču, tešio ih, ljubio, savetovao da je pobednik onaj koji posle poraza ustane i nastavi da živi, da voli… Priznajem da sam satkan od romantike, znam da sitnice učinjene od srca čine čuda. Sećam se… muž je doneo ženi bundu iz Nemačke i darovao za rođendan a ja jednu ružu, ružu koju sam pred njom poljubio. Pogodite kom se poklonu više obradovala. Odakle mi sve to? Od samih žena. One su me naučile kako da ih volim.
Koliko j vaša prva knjiga “Poljupci” ostavila traga na Vaše radove u kojima je ljubav osnova?
Mnogo više nego što sam u početku bio svestan. Ja pišem prozu, svoje priče i romane koristeći pesničke rečenice koje produžujem, nekad kitim, nekad skidam do gole kože… Stihove pretvaram u pokretne slike obojene romantikom. Nisu mu u prvom planu žena i muškarac, već njihove emocije, čista ljubav. U „Poljupcima“ ima 33 pesme i 33 žene. Jedna pesma – jedna žena. A to je bogatstvo koje ne prolazi.
Posle hit romana „Boja ljubavi“, „Utorkom nisam udata“ i „Šta da kažem anđelima“, kao i romantični bonus „Priče jednog romantičara“ i zbirke pesama „Poljupci“ objavili ste špijunsko-ljubavni triler „Tajni mali grad“ u izdanju „Kreativne radionice Balkan“ iz Beograda! Da li je ovaj roman koji je drugačiji od predhodnih nagoveštaj da ste ušli u novu epohu životnog stvaralaštva ili je to bio izazov?
“Tajni Mali grad“ je moj pretposlednji roman. Objavio sam ga posle „Romantične trilogije“ (u Beču) i mog najpopularnijeg i najčitanijeg romana „Utorkom nisam udata“. Sa „Utorkom“ sam doživeo neverovatnu popularnost. Činilo mi se da je ne mogu dalje kao pisac. Da sam rekao ono što sam hteo ali… nesereća koja je zadesila moju zemlju (bombardovanje) me je probudila, trgnula iz sna. Bio je to izazov da ja koji pišem samo o ljubavi, o suzama, uzdasima… napišem nešto što je potpuno različito, drugačije. Upustio sam se u rizik… Počeo da istražujem a ono što sam saznao šokiralo me je kao ljudsko biće. Hej šta nam rade, hej šta tek nameravaju da urade isključivo dobrim i čestitim ljudima koji poštuju svoje korene, tradiciju, porodicu, ljubav,dobrotu… Ono što sam saznao upakovao sam u formu špijunsko-ljubavnog trilera da bi bio lakši za čitanje. Da ne bude strašan. Na početnim strana vašeg romana “Tajni mali grad “ piše da je bio zabranjen dvadeset godina.
Zašto i od koga su stizale zabrane?
Naglašavam „Tajni mali grad“ je napisan 1999. godine i predvideo budućnost. Ne, to nije nikakvo proročanstvo niti sam ja vidovnjak ali eto ponudio sam čitaocima svoja otkrića. Nisam imao u rukama ni knjige vidovnjaka, ni dokumenta tajnih službi… Samo neke poruke duhovnih ljudi, onih o kojima ne piše štampa, imao sam knjige iz astronomije, fizike i matematike… Ne, nisam napisao baš sve što sam otkrio. Delovalo mi je previše strašno, užasno… Nisam želeo da plašim svoje čitaoce već samo da im ponudim informaciju koja će im možda pomoći. Rukopis sam ponudio gotovo svim većim srpskim izdavačima. Svi su me odbili. Neki ćutanjem, neki podrugljivim smehom. Javio mi se samo jedan izdavač oduševljen romanom. Rukopis su pročitali za jednu noć, najavili veliku kampanju. Samo 3 dana kasnije, javili su mi se ponovo i sa žaljenjem mi kazali da moraju da odustanu. „Žao nam je ali ne smemo da objavimo tvoj roman. Pametan si čovek, shvataš o čemu se radi. Pretili su nam da će nam zatvoriti izdavačku kuću ako budemo objavili tvoj roman“- rekli su mi. Shvatio sam da imam opasnu knjigu. I tako je 20 godina knjiga čamila u mraku. Znam, da sam nekim slučajem američki, italijanski ili francuski pisac ne samo da bi mi odmah objavili roman već bi i snimili film po njemu. Ali ja sam pisac iz jedne male zemlje, iz zemlje kojoj je učinjena nepravda, kojoj se tek sprema zlo pa moraju me ućutkati. Posle 20 godina pojavio se Stevan Krstec i ponudio da oni objave moj zabranjeni roman. Čitajte „Tajni Mali grad“. Između redova se nalazi skrivena istina.
U budućem vremenu šta možemo očekivati od Vas i da li ćete produžavati vek, već postojećim knjigama ili ćete nas iznenaditi novim tematikama?
Već je gotov novi roman „Milena“. Istinita priča o sudbini devojke koju su roditelji obećali u 7. godini, udala se u 18. a razvela u 19. sa bebom. A sve su to uradili zbog bogatstva… Već 5 godina pišem obiman roman „Argentina je moje ime“ a 6 „Tamna strana osmeha“… Tu je i roman koji nestrpljivo čeka da ga napišem „Karmin na štiklama & Pepeo na cipelama“. Ne bih otkrivao o čemu se radi. Ionako me previše kradu. Moj najnoviji, trenutno aktuelan roman „Biseri pod nogama“ je moj povratak u na polje kojim vladam. Da, u pravu ste. To je početak moje nove književne epohe. Pišući roman „Tajni mali grad“ shvatio sam da su moćnicima najveća pretnja dobri i časni ljudi, da im smeta ljubav između muškarca i žene, da hoće da isčupaju koren koji nas drži razumnim – porodicu. Tako da od „Bisera“ u mojim romanima pojavljivaće se životne priče dobrih ljudi koji još uvek veruju u ljubav, u porodicu. U „Biserima“ se bavim temom koja je danas zapostavljena a tako važna za čoveka. To je sudbina. Šta se događa sa čovekom kada izazove sudbinu a šta sa onim kome sudbina promeni život? Odgovore će te naći u „Biserima“ a treba im verovati jer svi moji junaci su stvarni a događaji o kojima pišem su se zaista dogodili. Tu je i intimna ispovest 5 različitih žena o sudbini, o braku, o vernosti, o ljubavi. Roman se završava „Pismom usamljenoj ženi“. Interesovanje za „Bisere“ je slično vremenu kad se pojavio „Utorak“. Za samo dva meseca bez ikakve reklame prodat je prvi tiraž. Uoči Nove godine štampan je novi tiraž. Izvinjavam se budućim čitaocima što će možda zaplakati. Pre čitanja, nabavite maramice.
Preko koje adrese ili sajta se mogu načiti Vaše knjige i gde se mogu kupiti? I da li postoji mogućnost, elektronskog čitanja Vaše literature ?
Moje knjige se prodaju na sajtovima knjižara „Vulkan“ i „Roman“ a možete I potražiti moju stranicu Rajko Dvizac na fesjbuku i jednostavno mi pisati u inbox i naručiti knjige. U prodaji se nalaze samo romani „Tajni mali grad“, „Biseri pod nogama“ u štampanom izdanju i „Priče jednog romantičara“ u elektronskom izdanju. Sve ostale knjige su davno rasprodate.
Poštovani gospodine Rajko R. Dvizac sem velike zahvalnosti, u svoje ime i u ime Portala “Svet Australia” želim Vam da u narednoj godini svaki Vaš put bude osvetljen svetlošću i ljubavlju. Srećni novogodišnji i božićni praznici. Za kraj našeg druženja bih Vas zamolila za jednu lepu poruku za pratioce Portala “Svet Australia”.
Moja poruka neka bude citat iz romana „Biseri pod nogama“ koji se nalazi na koricama: „Žena se voli 24 sata na dan, 7 dana u nedelji, 31 dan u mesecu, 12 meseci u godini. Žena se voli ceo život! A muškarci? Muškarac se voli… po zasluzi“!!! Srecni novogodišnji i Bozicni praznic želi vam Rajko R, Dvizac.
Slađana BOJOVIĆ
