Vjera Mujović, čuvena srpska filmska, pozorišna i televizijska glumica, poznata je javnosti po vrhunskom glumačkom umeću, brojnim, pažljivo odabranim ulogama znamenitih ličnosti koje već duže vremena igra i, kao po nekom pravilu, uvek su po ukusu publike, ali i kritike. Ova izuzetna umetnica veliki je izvor kreativnosti i inspiracije, pored glume bavi se pisanjem, prevođenjem, muzikom i diplomatijom ali i organizacijom raznih kulturnih projekata, zbog čega je često viđena u programima u inostranstvu. Gostovala je u Francuskoj, Grčkoj, Ukrajini, Pojskoj, Italiji, Rusiji, Švedskoj, Hrvatskoj, Jermeniji, Griuziji, itd… Tačno govori ruski, engleski i francuski jezik.
Sa pokojnom akademikom, kompozitorkom Isidorom Zebeljan napravila je CD na francuskom jeziku VIENS, a sa Ruskinjom Galinom Kostovom CD sa 11 ruskih pesama.
Objavila je dve knjige “Registar kreveta čežnji i opomena” i “Nisam ovako zamišljala život” Takođe, objavila je i prevod romana “Cinici” Anatolia Mariengofa koji je dramatizovala, kao i dramski komad “Višnje u čokoladi”, itd.
Odigrala je više dugometražnih filmova, TV flimova i TV serija, od kojih ćemo nekoliko izdvojiti: 1989. “Svet” (TV flim), 1994.”Rođen kao ratnik”, 1994. “Dva sata kvalitetnog programa” (TV film), 1995.”Oriđinali” (serija), 1996. “Kolibas” (serija), 2003. “Mina”, 2005. “Potera za srećkom”, 2005.”Mješoviti brak” (serija), 2005. “Bergmanova sonata” (TV film), 2008. “Maša” (TV film), 2008-2010. “Selo gori a baba se češlja” (serija), 2009-2011. “Moj rođak sa sela”, ( serija) 2010. “Skadarlija duh boemije koji isčezava”, (serija), 2011. “Miris kiše na Balkanu”, (serija), 2012. “Savršena žena” (TV flim), 2014. “Stojte galije carske” (TV flim), 2015. “Jedne letnje noći” (serija), 2019. “Crveni mesec” (serija), 2020. “Tajkun” (serija), 2021-2022. “Kolo sreće” (serija).
Doktorirala je na temu kulturne diplomatije i njena monografija, koju je izdao Institut za političke studije pod naslovom “Kulturna diplomatija u službi Srbije”, bavi se i ulogom umetnika u poboljšanju imidža Srbije, ali i ulogom srpske dijaspore u ovim poljima delovanja.
Vjera Mujovic dobitnica je mnogih nagrada i priznanja, iako su joj sve prirasle za srce posebno joj znači “Vukova nagrada” koju je dobilia 2020. godine. Na pitanje da li bi još neku nagradu izdvojila, rekla je da joj je jedna od najdražih nagrada “Marta Milošević” za najboljeg studenta glume, jer je bila među prvima.
Narodno pozorište u Beogradu matična je kuća Vjere Mujović u kojem je igrala mnoge predstave, ali i van njega. U Konaku knjeginje Ljubice igra monodramu, “NA KAFI KOD KNJEGINJE LJUBICE” (autora Nataše Popovske), u Domu Jevrema Grujića predstavu posvećenu heroinama velikog rata, I svetskog rata, a u Muzeju nauke i tehnike u Skenderbegovoj ulici 51 igra duo dramu “PUPIN-POSLEDNJI SAN” u kojem tumači upečaljivo, brižno i emotivno, lik majke Pijade, dok Mihajla Pupina igra glumac Dušan Matejić. Vjera je i autor dramskog teksta o Pupinu, takođe autor je teksta “Na kafi kod knjeginje Ljubice”.
Vjera Mujović darovala je veliku zaoštavninu filmskoj, pozorišnoj i televizijskoj industriji, svojim delima odavno dodiruje beskonačnost!
Pre nego što smo počele intervju, pitala sam Vjeru kako je uspela sve zadato i planirano da postigne, istovremeno neprestano sa zahtevnim ulogama da oduševljava publiku, ostane svoja, uspešna, snažna, da ne odstupi ni delić od svojih uverenja i da iznova u svakom projektu dominira i zablista u punom sjaju?
Važno je raditi, misliti, negovati kulturu sećanja na istoriske događaje i znamenite i snažne ličnosti naše prošlosti. Tako znamo ko smo i ne gubimo sebe, ne gubimo identitet i svuda, ma gde bili, nosimo svoj pečat. Ne smemo biti razmaženi i čuditi se što nam je i kad nam je teško.
Šta Vas je privuklo da tumačite lik knjeginje Ljubice u predstavi “Na kafi kod knjeginje Ljubice”? Kako je došlo do same realizacije tog projekta?
To delo je zamisao Nataše Popovski, kustoskinje koja nas je rano napustila. To je početak muzejskog teatra u Srbiji. Mene je Jelena Mefaković, agilna direktorka Muzeja grada Beograda pozvala da zaigram Ljubicu. Težak život jedne hrabre i velike žene, vladarke obnovljene Srbije, koja je život završila u izgnanstvu, u Novom Sadu koji je tada bio u Austrijskom carstvu.
Od trenutka kada Kneginja Ljubica napušta konak 1842. godine u njoj više niko neće živeti, ni Obrenovići, ni oni koji su došli posle njih.
Naredne 1843. godine Kneginja umire u izgnanstvu, u Novom Sadu.
Skup koji je tom prilikom održan bio je najveće okupljanje ljudi povodom nekog događaja zabeležen u ovom gradu. Došli su ljudi ne samo iz Novog Sada, već iz svih okolnih mesta da odaju počast srpskoj kneginji. Povorka se protezala od Saborne crkve do izlaza iz grada prema Fruškoj gori i Manastiru Krušedol gde će kneginja biti sahranjena.
Zvonila su zvona sa crkava svih konfesija čitavog dana.
Koje Vas emocije obuzimaju dok igrate predstavu u autentičnom prostoru u Konaku knjeginje Ljubice Obrenović u Beogradu i udahnjujete život njenom liku, pritom stvarate Vama svojstvenu čarobnu atmosferu?
Zaista, kao da je njen duh tu, pored mene, i kao da me posmatra i opominje dok igram – da budem istinita, s pravom merom glume i emocija. Mislim na nju kada mi dođu suze, da moram da ih zadržim, jer takva žena nije mnogo puštala suze, ona je bila čvrsta i jaka. Publika može da plače, a ja moram biti snažna.
Kako bi ste nam predstavili knjeginju Ljubicu i samu predstavu?
To je priča o životu jedne srpske heroine. Težak, ali pun život ispunjen obavezama, poslovima, zadacima, ali i misijom, nečim većim. Treba prekoračiti ovaj život!
Monodrama “Na Kafi kod knjeginje Ljubice” nije zahtevna, može da se održi van Beograda što privlači organizatore sa naših prostora i inostranstva. Šta je potrebno da se predstava održi i da Vas publika može da gleda uživo u svom gradu?
Jedna stolica i poziv publike.
Vlada mišljenje da je najteže glumiti u pozorištu, igrati uživo dok vas budno prate oči publike, dati život nekoj osobi, biću, uvesti publiku u ritam drugog vremena i disati istovremeno sa njom. Da li je to zaista tako? Koja je razlika između filma i pozorišta?
Na filmu igrate fragmentarno, nema tog filma koji je snimljen ‘redom’. Zato je na filmu glumcima važno da veruju reditelju, da slušaju reditelja. U pozorištu je kontinuum i to nam je lakše. Ali, na filmu možete da ponovite. Ipak, kao po pravilu, dubl koji je vama kao glumcu najbolji, nikada tehnički nije najbolji i on ne ulazi u film. Tako je teatar najverniji glumčev drug.
Šta Vam znači pozoriste?
Pozorište je umetnost, film je civilizacija, neko je rekao. Mislim da je to najtačnije. Teatar je skrovište, gnezdo, luksuz, raskoš. Film je brzina i samo kad je vrhunski on doseže tajnu.
Od 8. juna igrate u duo drami “Pupin -Poslednji san”, tumačite lik majke Pijade, dok sina Mihajla Pupina igra glumac Dušan Matejić u Muzeju nauke i tehnike u Skenderbegovoj ulici 51. Šta predstavlja ovo dramsko delo, kakav je odnos postojao između majke i sina koji su godinama bili razdvojeni?
Majka Pijada je gromada. To je jedna retka, posebna majka, ona tera svog sina od sebe, jer je svesna da je on poseban, da je rođen “važnije poslove da svršava”. Njoj je Sveti Sava u snu rekao da on mora ići za znanjem. Znanje je moć. Znanje je svetlost. Ona ga ne drži kod svojih skuta, već ga prati u daleki svet. To je velika žrtva i velika blagodat, velika mudrost jedne nepismene žene.
PUPIN-POSLEDNJI SAN predstavlja jedno moguće scensko vidjenje Pupina, imaginarni sustret majke Prijade i sina Mihajla. Majka sluša, teši, umiruje narodnim umotvorinama, psalmima, uspavljuje sina.
Mihajlo Pupin u dubokoj starosti, seća se svog života i postignuća – kao dečak, kao naučnik, kao patriota, kao imigrant, kao učesnik i svedok važnih istorijskih događaja.
Mihajlo Pupin, jdan je od najvećih svetskih naučnika, proslavljao je, branio i pomagao Srbiju. Pupin je živeo u rasejanju, ali je čitavog života pomagao maticu, pomagao je Srbiju u vreme balkanskih ratova, za vreme i posle Velikog rata. Zahvaljujući Pupinu i njegovom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom 1918. godine se u Vašingtonu prvi put zavijorila strana zastava i to – srpska. Pupin je pomogao školovanje brojne dece, učestvovao je na Pariskoj mirovnoj konferenciji i dao ogroman doprinos u njenom radu, a opet za dobrobit Srbije. Potekao je iz Invora, i preko Pančeva i Praga, stigao je do Amerike, studija na Kolumbija univerzitetu ,usavršavanja u Engleskoj i Škotskoj, doktorata u Berlinu, da bi se vratio na Kolumbiju kao profesor. Nikada nije propustio priliku da pomene odakle je potekao i da nađe načina da pomaže Srbiju i prenosi njenu slavu. Osnovao je nekoliko fondova u cilju slanja i organizovanja pomoći Srbiji. Prijateljovao je sa najvažnijim svetskim naučnicima i američkim državnicima ,ali je uvek mislio na reči svoje majke, duboko verujuće, religiozne žene, koja je shvatila važnost učenja i nauke. To je jedna od retkih majki koja je terala svog sina od sebe, u svet, da bi se došlo do višeg cilja – znanja i napretka. I u poznim godinama kada je teško hodao, govorio je da mora da ustane kada pomene svoju majku.
Za ovu scensku igru o odnosu majke i sina, o odnosu prema znanju i učenju, o jeziku, o nauci, o rasejanoj tuđini, imigraciji, patriotizmu, naciji i indetitetu, korišćeni su tekstovi iz Putinove autobiografije za koju je naučnik nagrađen i Pulicerovom nagradom, srpska narodna književnost koju je sakupio Vuk St. Karadžić, Novi Zavet, poslovice…
U toku predstave koriste se mobilni telefoni u živom prenosu koji daju mogućnost gledaocima da samu predstavu tokom njene izvedbe, prate i iz drugih vizura. Na ovaj način novi mediji i komuniciranje putem njih, simbolički predstavljaju dostignuća u telekomunikacijama za koje je Pupin dao neke od najznačajnijih patenata.
Jeste, na predstavama obično kažu isključite mobilne telefone. Kod nas se kaže “Uključite mobilne telefone i skinite QR kod da biste gledali dvoje junaka u krupnom planu”. To je neobično u našoj predstavi. Mislim da je baš lep dodatak. Jer je vezan za temu – Pupin je otac telekomunikacija.
Slavica MOMAKOVIĆ
Vjera Mujović peva u “malom vrapcu”, juna 2014.
DODATAK: KAKO SAM UPOZNAO VJERU MUJOVIĆ
Godina 2014. Kraj juna meseca. Odlazim sa suprugom Cvetom u omiljeni restoran “Mali vrabac” na Skadarliji. Vrućina je pa sedimo u letnjoj bašti. Do nas, veselo društvo među kojem dominira žena u crvenoj košulji iliti bluzi krtakih rukava.
Muzičari u svom elementu, sviraju malo po svome, malo po želji gostiju. Sto za kojim sedi tajanstvena žena u crvenoj košulji kratkih rukava, naručuje dalmatinske balade, lagani ritam prikladan ušima.
Pozovem bradonju iz orkestra koji mi se učinio šefom istog i pitam: “Može li nešto po mojoj želji”? Dobijem potvrdan odgovor i odmah naručim “Zorice, Zorule”, dok je Cveta pravila spisak celog šlagera koji će kasnije naručiti.
U tom momentu se svi sa stola do nas okrenuše prema nama, jedan gospodin ustade, priđe i reče: “To, brale, šta pijete? Da malo i ćirilice čujemo”.
Ubrzo, priđe nam i lepotica u crvenoj košulji kratkih rukava i reče: “Ja sam Vjera Mujović”. Pruži svoju negovanu ruku i na moje insistiranje, sede sa nama. Saznadoh ko nam je bila nenadana gošća, ali društvo do nas koje je uveliko, kao i mi, bilo pripito, “natera” Vjeru i da zapeva. Tada sam čuo jedan od najlepših glasova, a i sam bradati kontrabasista je zadovoljno mrsio brkove. Vjera je poput slavuja otpevala nekoliko izvornih pesama, ali i sevdalinki i balada i učinila nam da nam to veče bude nezaboravno.
Treba čuvati uspomene, a pošto je Vjera naša sagovornica na Portalu, koristim priliku da je najsrdačnije pozdravim i poželim mnogo zdravlje, sreće i uspeha na svim poljima…
Rade BERAK
