“Akustični žanr kojim se trenutno bavim je jedan od grana moje muzičke karijere”!
Čuvena pevačica Gordana Lazarević ostaće upamćena na našim prostorima i dijaspori, kao legendarna zvezda vrhunskih interpretacija njenih hitova, tradicionalne narodne muzike i kao umetnički, dostojanstven reprezent naše zemlje u svakoj prilici.
Tokom 2022. godine napravila je muzički zaokret i zadivila publiku sa pevanjem drugih žanrova zajedno sa kolegom i prijateljem sjajnim gitaristom Zoranom Stojanovićem, koji je za njene najpopularnije pesme i odabrane izvorne, pop balade, španske, portugalske muzike itd. uradio obrade na akustičan način. One su tako dobile jedno svileno ruho i toplinu, pokazujući u isto vreme muzičku širinu i stilski bogatu tehniku pevanja Gordaninu, kao i suptilnost, nežnost, emociju, gracioznost i strast, ali i maestralnost Zoranovu. Pored ostalih obrađenih hitova koje su uradili, daćemo poznati primer atologijske pesme “Vidovdan” (Milutina Popovića Zahara) i španske balade “Para Toldo El Ano”. Za obe pesme izuzetne spotove je uradio Gordanin sin reditelj Miloš Popović koje se nalaze na njenom YouTube kanalu.
Gordana je voljena pevačica i ona to sa radošću nosi. Nasmejana, harizmatična i veoma duhovita ume vrlo često da natera suze na oči (i meni lično). Gde god krene srdačno je dočekuju.Kako god govorili o Gordani Lazarević njen glas i njeno ime imaće uvek moćan odjek.
Iza Vas je izuzetno uspešna godina. Sudeći po učešću u brojnim TV emisijama u kojima smo vas gledali, bili ste jedna od najslikanijih umetnica kod nas, takođe i najtraženiji na tržistu. Imali ste brojne turneje, koncerte uz sve to, Vi blistate ne skidate osmeh sa lica, zračite pozitivnom energijom. Jeste li očekivali tako veliki uspeh sa akustičnim verzijama Vaših antologijskih hitova i drugih popularnih obrada?
Hvala ti na svim upućenim lepim rečima, skoro da posle tvojih konstatacija ja ne bih imala šta da kažem a da ne pokvarim, jer ja nikada sebe nešto ne hvalim i uvek govorim o sebi samokritično, previše.
Suština je da sam godine 2022. S obzirom na situaciju i na sve, dosta radila, naravno sada u ovim godinama “mogu sve a ne moram ništa”, tu je moja prednost… Ne pevam više ta narodna veselja kao ranije, jedino kao gost iznenađenja ili jednu turu ili dve, znači uglavnom zabave i svadbe i to koncertnog tipa. Imala sam dosta koncerata na raznim scenama, malim, srednjim, velikim i srećna sam u ovim vremenima kakva jesu… Kad stavim prst na čelo i shvatim na odnosno na mnogo mlađe od mene i neke divne dobre umetnike, bilo šta da su, kojih nema u ovoj dimenziji, ja sam stvarno zdrava, prava i sve mi je ok i zbog toga sam srećna, jer kažu ljudi “nemoj tražiti ono što nemaš, nego budi srećan i zadovoljan sa onim što imaš”. Ja sam uglavnom zadovoljna sa onim šta imam, uz neke male dodatke… Čovek mora da želi više, ne u materijalnom smislu, u bilo u kom drugom smislu, kreativnom, stalno nešto da stvara i da nešto radi, barem iz mog ugla gledano, da bi se osećao društveno korisnim.
Što se tiče akustičnih obrada pesama sa tim sam oduševljena jer sam napravila iskorak u svojoj karijeri, pomerila sam svoje granice, tako što je moj prijatelj gitarista Zoran Stojanović po svom nahođenju obrađivao već poznate evergreen pesme raznih žanrova, kako mojih, tako izvornih narodnih, tako nekih lepih i komponovanih pop balada, španskih portugalskih itd. jer on je živeo u Portugaliji 25 godina.
Ja sam ponosna na sebe što sam u ovim godinama prepoznala, odnosno osvestila se, da mogu da pevam i neke druge žanrove. Normalno je da sad ljudi mladi, to i slušaju, itd… Ja sam onaj ortodoksni narodnjak, kako me zovu pevačica izvorne narodne muzike i komponovane, koje su na bazi izvorne… Ja sam ponosna što sam naučila na španskom jeziku da pevam pa i na portugalskom, ruske sam već oduvek pevala, tako da to je nešto što nisam stizala trčeći u životu i karijeri. U svemu što sam sam radila, nisam stizala da mislim na ono manje komercionalno, ali na umetnički i lepo. Znači, na moju sreću, mislim da su ostale neprolazne pesme u mojoj interpretaciji, koje će se možda kada mene ne bude u ovoj dimenziji zvati narodne izvorne. Ja sam radoznala osoba i to mi se sviđa kod mene, bez obzira na decenije staža, ja sam vrlo radoznala i volim da učim nešto novo. Ne volim da učim turbo-folk, nove pesme, to me stvarno ne zanima, ali nešto novo staro, što sam usput slušala, a sada da mogu da sama izvodim da pevam, možda i zbog toga tako nisam.
Šta Vas tako čini srećnom i punom pouzdanja, otkrijte nam u šta verujete?
Prvo da počnem odpozadi, ja sam se natraške rodila,verujem u ljubav! Sve radim iz ljubavi. A ljubav je i kreativnost, ljubav je davanje. Čovek i priroda su stvoreni iz Božije ljubavi. Ne želim da filozofiram. Srećna sam zato što sam došla u situaciju da još uvek vladam sobom. Srećna sam što mogu sada da pevam kad hoću i šta hoću. Ne moram nikom da se dodvoravam, ne moram ništa što neću, zbog toga imam naravno manje posla. Ali, bilo je decenija i decenija kada sam ja sve pesme učila i svakom se dodvoravala, u šali kažem, “samo što nisam pevala sahrane”. Ja sad to ne moram! Naravno, ja bih svakom poželela da ima bilo koju karijeru, da ima uspešnu i stabilnu i da može da se posveti onome što voli. Ove godine je 50 godina moje snimajuće profesionalne karijere, od trenutka kad sam snimila prvu ploču malu i postala radio pevač. Kako ne bih bila srećna, pa naravno da sam srećna!
Ovaj akustični žanr kojim se trenutno bavim je jedan od grana moje muzičke karijere. Nije jedino čime ću se baviti, ja sam primarno “naša Goca” i ona Goca što je ostavila iza sebe kapitalne pesme i imala sreće. To je učinak kompozitora i moj lični da uobličim te pesme koje su ostale nezaboravne, počev od “Oprosti mi što mislim na tebe”, “Svilen konac”, “Maramica”, “Voliš li me”, “Koliba kraj puta”, “Mala žena”, “Vidovdan”, “Srpkinja”… Sve u svemu, ja sam “naša Goca” a sve ovo već sam vam gore rekla. To je nešto što je čučalo u meni, ja nisam ni znala da će da nikne u meni da osvestim, došao je trenutak, taj trenutak mi je pomogao u vremenu. Ako je išta u koroni bilo lepo to je moje samoosvešćivanje, da mogu još nešto da dam ovoj muzici, a to je potpuno drugi način muziciranja u tim minimalističkim obradama i potpuno drugačijim harmonijama, potpuno na drugi način. E sad, moj problem je što su mene ljudi drugačije naučili, kažu kad se pojavim “da puca kamen”, u smislu da “puca energija” da se svi ljudi osećaju srećno u mojoj blizini tu gde ja pevam, gde mi prilaze i kažu: “kako u tim godinama”? Znaš šta je tu problem, kad ja njima kažem: “sad ću da pevam da sedim” (ako se ta muzika svira na taj lagani način) i “sad ću da pevam tužne pesme”, oni kažu: “neeeeeeemojte, mi hoćemo da se smejete, radujte nas”!
O Vama je mnogo toga rečeno, ima li nešto što mislite da nije?
O meni se piše 50 godina, ja nikad nisam bila ultramedijski, komercijano, popularna, ali sam ostavila traga, poštovana sam i mene zovu legendom, institucijom. Znači, o meni se sve zna! Ja nemam tako bombastičnih stvari, ono što se ticalo lično mene i mojih ličnih uspeha i neuspeha u privatnom životu, nikad se nisam isticala u javnosti, barem uglavnom nisam, jer nikada nisam želela na taj način da stičem popularnost, niti da ispiraju usta sa mojom decom, sa mojim nekim stvarima, naravno tu i tamo izleti nešto… Ja stvarno ne znam, šta se o meni ne zna, za 50 godina nisam mogla da sakrijem, nisam umela da sakrijem, jer sam po prirodi pričljiva. I onda dobar novinar uvek isčačka nešto od mene što i nisam htela, što me najviše nervira, što često kažem ono, što ne želim da kažem (smeh).
Pozitivna energija koju imate poznata je svima, kolege vole da su sa Vama u društvu jer su šale i smeh zagarantovani? Zašto volite ljude da činite srećnima?
U šali za sebe kažem da sam ja “miš beli koji sreću deli”. Smatram da je delimično moja misija u ovom životu da uveseljavam ljude, prosto mi je to dato, prirodno mi je dato. Ja se osećam srećnom ako sam izmamila nekom čoveku, ženi, detetu, osmeh. Ako mi je neko prišao i kaže “videla sam te na televiziji, ukrasila si mi dan”, “nešto si lepo rekla plemenito” ili ako ih dirne moja priča, ima ljudi koji se rasplaču na ono što ja pričam. Veruje mi se kad pevam! Veruje mi se kad pričam! Zašto ne bih bila srećna?
Kada postavljate granicu u poslu, prijateljstvu u ljubavi?
Ja sam surovi profesionalac, mogu da se smejem sa nekim, da čavrljam, onog momenta kad trebam da radim i idem na scenu, ja zaboravljam tu osobu, više ne ćaskam, nema više neobaveznih tema! I ne praštam! Recimo moj sin je reditelj i mene pitaju kako si ti tako ko mala maca, mirna poslušna kad radite spot? Zato što je on profesionalac, zato što to on dobro radi, zato što smatram da ja trebam da slušam onoga ko bolje zna od mene. Mislim da je kod nas Srba jedna od najlošijih osobina, što mi sve znamo. Ja odem gde odem, oni počnu da me pitaju o pevačima o muzici o bilo čemu i oni meni pričaju toliko ubedljivo i ne daju mi da kažem, jer oni sve bolje znaju od mene. Čitaju i slušaju žute novine i objašnjavaju mi kako je to. Na kraju i ja se nasmejem i kazem “dobro, nemam šta da kažem”.
U Vašoj prebogatoj karijeri ostvarili ste riznicu autentičnih vanvremenskih hitova. Kako ste sve vreme uspeli da sačuvate iskrenost, poletnost i emociju koja izbija iz ekrana dok Vas gledamo? Kako ste uspeli da se sačuvate od raznih izazova i ostanete umetnica sa kojom se nacija ponosi?
Nedavno me je na to podsetio moj prijatelji i menadžer Vojin Pavlović, mladić već sada punih 19 godina koji mi je rekao još prošle godine: “Goco, obožavam te”, zvezdetinom me zove. Ja se smejem i kažem ja nisam ni zvezdica, zvezdetine su Uran, Neptun, Pluton ove gore a zvezdice su (smeh) Mars i Venera one su male zvezde(smeh). Dobro, šalim se sad malo, ali jeste tako… A on kaže: “Znaš li kako ja to gledam, jedino ti i Ana Bekuta sa radošću pevate, svi drugi, (govori se o zvezdama i o kolegama koji imaju puno radnog staža), lepo vidiš da oni samo to odrađuju, lepo vidiš da mlate rukama i glavom, pevaju jako dobro ali nemaju radosti i poleta. Ja sam to sačuvala, prvo što to imam, drugo živim sama, verujte mi da je to velika prednost. Kad hoću družim se, nisam usamljena, ali skupljam energiju i ne slušam muziku. Ja skoro uopšte ne slušam muziku već dugo, već 20 godina, zato da bi imala žara i da bi pevala. Ja ne pričam o muzici, ne ogovaram kolege, ne pričam mnogo o tome… Zato što se čovek ponavlja, prezasićen bude, pa kao kad bi svaki dan jeli nešto što najviše volite i to vam se toliko smuči da ne poželite da to nikad ne jedete… Tako vam je u svemu, pa i u ovome, ja se tako branim, izolujem se, branim se ćutanjem u smislu neslušanja muzike i nerazgovaranjem. Ne idem u kafane gde ima muzike osim kad moram, to ne znači da ne volim muziku, nego da bi je se zaželela. Ne idem svaki dan sa ljudima da bi ih poželela, da bi im dala radosti, ne idem u svaku emisiju iz istih razloga. Ja nemam sedam života, imam jedan jedini, priča je ista mog života, priče su slične. Ako ja to ponavljam svaki dan, samoj sam sebi dosadna.
Rekla si, draga moja Slavice, da sam umetnica sa kojom se nacija ponosi. Naravno, ne vidim ja sebe tako velikom, ali možda ja nisam ni svesna, jer znate kao mi nismo svesni šta nam je najvažnije, da je to voda i vazduh i sunce, ali mi ga imamo i nismo svesni toga, nego trošimo ga i kad treba i kad ne treba, pocenjujemo tu blagodet, koju imamo. E tako vam je to recimo i u profesiji, samo da sam otpevala pesmu “Vidovdan” za koju kažu da je uslovno druga himna srpska, koja govori o našoj prošlosti, sadasnjosti i budućnosti. Ona nije više moja pesma, ona nije Zaharova, ona je vaša pesma, naša, Srpskog naroda… Mene zovu “naša Goca”, neko me zove srpska majka, kako bih rekla, poštuju me. Ja nisam htela da budem “velika zvezda” i da imam neke bombastične priče i bombastičan život, ja sam to što jesam – naša Goca!
Slavica MOMAKOVIĆ
