EKSKLUZIVNO ZA “SVET AUSTRALIA”: GORDANA GOCA STOJIĆEVIĆ – SVEDOČANSTVO O JEDNOM VREMENU I IZUZETNOM UMETNIKU

Tokom višedecenijske karijere, Gordana je sa izuzetnom muzikalnošću podjednako dobro pevala stare tradicionalne i novokomponovane pesme, koje su joj rado poveravali najuspešniji kompozitori i tekstopisci. I danas svi uživamo u njenim interpretacijama pesama: “Ja ne mogu bez njega”,“Dobro jutro Šumadijo”, “Pusti me da nađem srcu lek”, „Pala ćuprija“, “Zapiši u svom srcu”, “Stari bunar”… Gordana je primer, putokaz budućim pevačima kojim putem treba ići kako bi se sačuvala budućnost srpske narodne pesme.

Goco Vaše pesme sa protokom vremena postaju sve popularnije pa nam recite zašto je jedna takva vrsna interpretatorka relativno rano napustila aktivno bavljenje muzikom?

Pa ja bih pre rekla da sam rano počela da se bavim muzikom. Sa 16 godina već sam imala godinu dana radnog staža, sa petnaest sam snimila prvu ploču. U penziju sam otišla relativno mlada ali sa punim radnim stažom od 35 godina. To bas nije bio pravi momenat za odlazak u penziju jer mi se u penzioni staž nije računao status istaknutog umetnika, kao ni mnoga druga priznanja koja sam dobila baveći se muzikom. Ali sam bila veoma radosna i ponosna jer je moja prva penzija istovremenobio i moj prvi stalni i redovni priliv.

U našem poslu nema klasične penzije. Onaj ko se bavi muzikom, bavi se do kraja života, na ovaj ili onaj način. Ja sam, da tako kažem, od malih nogu, od svoje petnaeste godine bila stalni pevač Radio Beograda, snimala sam trajne snimke, ploče, nikada nisam pripadala nikakvom klanu, nisam iza sebe imala tim ljudi koji su se bavili mojom karijerom, marketingom, organizacijom nastupa i koncerata, kao što je to danas.

Dok sam bila članica Đerdana nisam razmišljala gde i kada ćemo nastupati, sve to je organizovao suprug Mire Vasiljević. Kasnije sam se pridružila ansamblu Radojke i Tineta Živkovića gde je opet neko drugi planirao i organizovao nastupe. Moram pomenuti da sam Radojku i Tineta Živkovića, pored Mire Vasiljević, osnivača vokalno instrumentalnog sastava Đerdan i njenog supruga, frulaša Tihomira Paunovića i vrhunskog violiniste Branka Belobrka smatrala svojim mentorima ili bolje reći „estradnim roditeljima“. Sa ansamblom Živković proputovala sam svet pa stigla čak i do daleke Australije odakle nosim zaista predivne uspomene. Na žalost, na turneji u Švajcarskoj, koju je organizovao Raka Đokić, Tine mi je umro na rukama.

U svakom slučaju bio je to jedan sadržajan umetnički i profesionalni život. Sarađivala sam sa Tozovcem, sa ansamblom Svilen konac, sa Borom Runićem, Damirom Čopom, sa divnim Danilom Živkovićem, sa Caletom Mitrovićem, Milošem Matejićem Miltonom koji je meni i mojoj ćerki posle svih godina saradnje napravio jednu divnu duetsku pesmu. Imala sam sreće da radim i družim se kroz rad sa divnim ljudima i pravim, najboljim umetnicima.

Goco kako to da ste završili veterinu, jedan od najtežih fakulteta, a ipak ste se opredelili za muzičku karijeru i nikada niste radili u struci?

Baš tako, veoma težak fakultet, to moja duša najbolje zna. Iako sam bila preopterećena nastupima i putovanjima, bila sam dobar student. Majka mi je bila prosvetni radnik, otac pravnik, bila sam usmeravana tako da je škola na prvom mestu, pa onda sve drugo. Posle srednje zubotehničke škole želela sam da upišem psihologiju, ali zbog bavljenja muzikom, nisam imala vremena da polažem dodatne ispite koji su bili uslov za upis, i opredelila sam se za veterinu.

Muzika je bila moja prva i najveća ljubav, nisam mogla ni da zamislim svoj život bez nje i nakon diplomiranja definitivno sam se opredelila za muziku.

Nikada se nisam pokajala što sam uložila veliki trud i rad da završim fakultet iako se, osim obavezne kliničke prakse, nikada nisam bavila tim poslom. I dan danas se družim sa mojim kolegom sa fakulteta, velikim prijateljem i pobratimom Bukijem, koji mi je bio velika podrška i pomoć tokom studiranja. Kada sam u poseti kod njega osećam se kao „pravi“ veterinar.

Danas su u modi muzički žanrovi koji baš i nisu utemeljeni na našoj izvornoj narodnoj muzici, našoj kulturi i tradiciji. Kakav je Vaš stav o ovim modernim trendovima u muzici?

Danas vlada hiperprodukcija folk muzike, prave se pesme za jednokratnu upotrebu. To je show business, ljudi to rade iz nekog interesa i ja ne pripadam toj kategoriji, jer sam stasala u nekom drugom vremenu a i nisam taj tip pevača. Ali ja i to poštujem, čak postoji i nekoliko numera koje su se istakle i koje moje kolege i ja pevamo ovde u LM.

Napomenula bih da su neke pesme i njihovi autori i izvođači nepravedno kritikovani i osporavani, kao na primer Miodrag M. Ilić, zvani Mile Bas, koji je u mnogim pesmama koristio taj neki orijentalni melos jer je rastao na jugu i to mu je blisko, ali isto tako je pisao i divne balade i pesme koje predstavljaju čistu Šumadiju. Meni je napisao pesmu „Nisi znao da me čuvaš“ koja je bila A1 na mojoj LP ploči, gde se nalaze i pesme „Zagrli me i oprosti mi“, „Danče, Danče“ i mnoge druge poznate pesme. Hoću da kažem da je taj osporavani čovek veoma plodan autor, kompozitor, instrumentalista, vrstan basista, koji je napravio imperiju zvanu Južni vetar. Moramo prihvatiti činjenicu da sredina odakle potičemo ima snažan uticaj na muziku koju stvaramo, a da se sa vremenom menjaju i muzički trendovi. U muzici ništa nije crno i belo. U svakom žanru postoji nešto što je lepo i kvalitetno, što možda starije generacije ne razumeju, ali ja se trudim da razumem i pronađem šta je to lepo.

Ja današnje stanje u muzici posmatram i kroz prizmu ovog mog LM restorana koji je moja druga kuća već 20 godina. Ovde peva jedna ekipa „starih“ pevača, Izvorinka Milošević, Jasna Đokić, Saša Haos, ja, a nekada je pevala i Nena Vukadinović. Dolaze mladi ljudi pa pevaju i traže da im pevamo izvorne pesme. Jednom mi je jedan mlad čovek tražio da mu otpevam pesmu „Nana nani Savu ludo dete“, pesmu pokosovskog ciklusa koju sam snimila kao zapis i koja se čuva u zvučnom arhivu Radio Beograda. Snimila sam i zapis Vuka Karadžića „Osu se nebo zvezdama“. Sve su to divne pesme ali treba i da dopru do nekoga, a taj gospodin je primer kako mladi ljudi, pored moderne, poznaju, vole i cene dobru izvornu muziku. Zahvaljujući njemu ja sam tu pesmu stavila na moj trostruki CD.

Muzički program PGP RTS obogaćen je mnoštvom trajnih snimaka, koje steinterpretirali ubedljivo i nadahnuto, a koji su sačuvani u Zvučnom arhivu RTS, kao svedočanstvo o jednom vremenu i izuzetnom umetniku. Kako je došlo do izdanja trostrukog CD?

CD je izdao PGP RTS prema projektu Miše Mijatovića pod nazivom „Zapisano u vremenu“. Miša je osmislio da PGP RTS sa svim svojim pevačima i muzičarima koji su ostavili bitan trag u narodnoj muzici snimi trostruki CD. To je na neki način priznanje RTS-a i zahvalnost za dugogodišnju saradnju.

Na žalost velika, zaslužna umetnica Mira Vasiljević nije stigla da snimi CD, sprečile su je godine i bolest. Ne znam za Vasiliju Radojčić, nisam sigurna, ali moram reći da su to dve vrsne umetnice koje nisu dočekale ni nacionalnu penziju.

U ovo vreme stresa i otuđenosti, Vi ste sa vašim kolegama u LM restoranu stvorili oazu pozitivne energije, prijateljstva i ljubavi koja traje dugi niz godina. Kako uspevate?

Mi ovde slavimo sveti život, večitu mladost i životnu radost. Antistres ludologija! Ludologija zato što „poludimo“ od sreće, lepote i ljubavi. Ovde imamo goste iz celog sveta koji odu sa divnim uspomenama. Trudimo se da kroz muziku, osmeh, toplu reč i šalu život učinimo lepšim.

Često su nam gosti, poznati glumci i pevači koji i sami, poneseni atmosferom, uzimaju učešće u programu. Svira se i peva probrana, kvalitetna i bezvremena muzika svih žanrova. I naši gosti su divni ljudi koji poštuju naš rad i iz nas izvlače najlepše emocije. Imali smo večeri kada se u jednom delu restorana slavi rođenje, a u drugom odlazak u penziju, da bi se posle izvesnog vremena svi spojili i slavili kao jedna velika porodica. Ništa ljude ne može da zbliži kao muzika, to je jezik koji svako razume i voli.

Goco imate dve ćerke, da li je neka od njih krenula Vašim stopama? Koliko ste uticali na njihov izbor zanimanja?

Nisam uticala na njihov izbor kao što ni moja majka nije uticala na mene i na moj izbor zanimanja, ali sam ih usmeravala ka onome za šta sam videla da imaju afiniteta. Na moj izbor da se bavim muzikom  najviše je uticala moja učiteljica u osnovnoj školi koja je zapazila moju natprosečnu muzikalnost. Od malih nogu sam se družila sa Izvorinkom Milošević koja je uvek znala da će se baviti muzikom, zajedno smo se igrale, pevale po školskim priredbama i pratile dešavanja na muzičkoj sceni. Na njen nagovor sam se prvi put prijavila na festival za mlade talente u Kučevu. Tek tada sam „pritegla“ mamu, koja je i sama bila izuzetno  muzikalna, da me nauči pesmu „Gde si dušo, gde si rano“ sa kojom sam osvojila prvu nagradu žirija. Imala sam samo 11 godina! Čak ni tada mama nije pokušala da me odgovori.

Mlađa kćerka studira psihologiju, što bila moja druga ljubav uz veterinu, a osim što izvanredno pleše, fantastično i peva. Tokom studiranja je odlučila da se bavi muzikom. Na predlog Saše Popovića, snimile smo Miltonovu duetsku pesmu „Ništa više nije isto“. Sada peva sa Lily pop bendom, bavi se produkcijom, sarađuje sa španskim glumcem i pevačem Fran Perea i ima želju da živi u Španiji.

Starija kćerka takođe ima mnoge talente, diplomirala je na modnom dizajnu, a nakon toga je završila psihologiju. Sada je upisala i psihoterapiju.

Rekla bih da obe u svojim genima nose moje talente.

Goco hvala, neizmerno sam uživala u razgovoru i nadam se da će naši čitaoci kroz ovaj tekst osetiti bar delić Vaše fine duše, atmosfere i pozitivne energije koja vlada oko Vas.

POSLUŠAJTE I POGLEDAJTE JEDAN OD NAJVEĆIH GOCINIH HITOVA “DOBRO JUTRO ŠUMADIJO”:

https://www.youtube.com/watch?v=SfeOp64quBA

Izvor fotografija: Privatna arhiva

Boba JELIĆ