Trideset godina karijere rešila je da obeleži koncertom 22. oktobra, na kome će pokazati koliko je, kaže, zahvalna publici što ju je podržala u poslu koji voli da radi najviše na svetu.
Ona je, oduvek se pričalo, “opasna”! Kod nje je uvek bilo “što na um, to na drum”. Opasno barata i pištoljima, voli borilačke veštine… Ali zato Mira Škorić peva i divne ljubavne pesme. Sigurno je da ako idete u kafanu i volite narodne pesme, znate stihove: “Praštam mu ljubav što mi je krao, kako mu mene sad nije žao, eh moje suze, biseri beli” ili “… ja ko verna senka trunem, da te vidim il da umrem…” Kako da uz ovo ne razbijete čašu ili date silan novac za muziku?
Mira se ovih dana sprema za koncert kojim će u Centru “Sava” 22. oktobra obeležiti 30 godina karijere. Ona je i mama lepe Milice, studentkinje medicine. A to da li Mira nekog voli, ko je on, kako ju je osvojio… To čuva za sebe. Sada je, kaže za Ljubav i zdravlje, sama… Zauzeta je još i oko serijala “Zvezde Granda”, jer je i ove godine u timu Jelene Karleuše sa kojom sprema odabrane kandidate.
Ponovo ste u Jeleninom timu, kako izgleda početak sezone?
– Nikada nisam nikoga i ništa napustila dok za to nisam imala jak razlog. Pošto sa Jelenom i sa celim timom funkcionišem savršeno i privatno i poslovno, naravno da ostajem u ekipi. Mislim da smo u prošloj sezoni pokazali koliko je moguće napraviti napredak sa mladim pevačima ako im se posvetite na pravi način. Daćemo sve od sebe da i u ovoj sezoni pomognemo nekim mladim talentovanim ljudima da pronađu svoj muzički put.
Ili pevaj ili ćorka!
Da li još zastupate stav da treba uvesti “muzičku policiju”?
– I dalje stojim pri tome, nažalost, nemam neku veliku podršku u toj ideji. Ali i dalje se nadam da će jednoga dana doći trenutak u kome će se razdvojiti kukolj od žita. Muzika je najdemokratskije zanimanje na svetu jer svako može njime da se bavi. Zamislite da je tako recimo u medicini, pa ja rešim da operišem ljude samo zato što to volim. Naravno da mi ne bi dali, a možda bi me i uhapsili. Tako da ne vidim razlog da u muzici bude drugačije. Dakle, ili pevaj ili ćorka!
Da li vas je iskustvo u “Zvezdama Granda” vratilo na početak vaše karijere?
– Za razliku od takmičara u ZG, ja nisam imala na početku karijere takvu podršku jake diskografske kuće, niti pomoć i savete tako velikih i ostvarenih muzičkih zvezda. Sve sam morala sama da učim, pravim greške ali i uspehe i iz njih izvlačim pouke. Bilo je zaista teško u pojedinim trenucima, ali sam znala šta želim i nisam nikada pomišljala da odustanem. U tom smislu oni imaju mnogo više sreće. Ali naravno da prepoznajem i deo sebe u svakom mladom pevaču i izazovima sa kojima se suočavaju. I trudim se ne samo da radim sa njima na vokalu nego i na ličnosti. Da ih osnažim u svakom smislu za život i karijeru koja je pred njima, jer svakako uspeti na estradi ne znači hodati stazom cveća.
Da li je teže danas postati zvezda ili je bilo teže kada ste vi počinjali?
– Mislim da je mnogo teže bilo u vreme kada sam ja bila na početku karijere. Danas talentovani ljudi imaju mnogo više prilike, ali i načina da dođu do publike. Sa druge strane, i nekada, ali i danas ostaje pravilo da je vreme pokazatelj svega i da na kraju samo najbolji i najvredniji ostaju.
Čega se sećate sa setom iz tog perioda? Šta biste danas sebi mladoj poručili? Mira (49) poručuje Miri (18):
– Ono čega se rado sećam iz tog vremena jeste druženje među kolegama koje je bilo mnogo intenzivnije, češće, čini mi se, i iskrenije i sa više poštovanja. Mi smo se tada družili i privatno, na proslavama koje smo pravili, izlazili smo zajedno, ali smo se i zbog prirode posla češće viđali. To je naročito bilo tokom devedesetih, kada smo zbog sankcija svi morali da letimo iz Budimpešte, dokle smo stizali istim autobusom, tako da smo po nekoliko sati zajedno provodili u putu. A ono što bi ova Mira mogla da poruči mladoj sebi bilo bi kratko: “Više gledaj sebe.” Mislim da je moja jedina greška ta sto sam često umela da druge i njihove potrebe stavim ispred svojih interesa. To je greška koju se trudim da ne ponovim.
Šta vam je na početku bio cilj? Šta je tada bila neostvarena želja? Jeste li je ostvarili?
– Nikada nisam imala neki plan, niti cilj. Znala sam samo da volim da pevam i da je to ono čime želim da se bavim, a imala sam i sreću da me je publika zavolela i podržala u tome. Zato sam im neizmerno zahvalna i ovaj koncert koji ću održati 22. oktobra je upravo njima i posvećen. Znam koliko im dugujem i potrudiću se da im svima priredim događaj za pamćenje.
Da li je naša estradna scena dobra? Kakva je?
– Ima i svoje dobre i loše strane, meni je samo drago što vidim da kvalitet ipak uspeva da traje. To mi daje nadu da se vredi boriti i snagu da istrajem.
Uskoro imate koncert…
– Da, Sava centar, 22. oktobra. Tako ću proslaviti 30 godina rada. Želim da to bude zaista jedinstveni spektakl i daću sve sa svojim timom da tako i bude. A o nekim sledećim nastupima mogu da razmišljam tek posle toga.
Zašto vas, zapravo, ima malo u medijima?
– Ne mislim da me ima malo, ima me taman koliko treba i koliko želim. Ne pravim skandale, ne patim za negativnom pažnjom, ali kada ima povoda i razloga, uvek sam tu koliko treba. I uvek imam šta da kažem.
Kako protiče vaš dan? Šta radite obično kada nema nastupa?
– Dok ne popijem kafu, ne javljam se nikome. Potom pogledam u telefon, pročitam poruke i mejlove, odgovorim i onda sam tek spremna da krenem sa sastancima ukoliko ih imam. Ako je dan potpuno slobodan, posvetim ga prijateljima ili pogledam neki dobar film.
Čime volite još da se bavite u životu?
– Volim streljaštvo, rekreativno jahanje, a u poslednje vreme zarazili su me i brazilskom džijudžicom. Sada sam redovna na treninzima i moram da priznam da se rezultati vide. Jako sam talentovana. Pa ne mislite valjda da ću da treniram balet, ha-ha-ha!
Ali, zašto džijudžicu, zašto borilačke veštine?
– Zato što je to sport koji angažuje celo telo, a istovremeno i okrepljuje duh. Zahvaljujući tom sportu i mojim trenerima Dušanu Mijuškoviću i Andreju Lukmanu, ja sam u boljoj kondiciji nego ikada do sada i spremna sam za čitav mesec koji mi predstoji, a koji će biti ispunjen iscrpljujućim probama, gostovanjima na televiziji i svim onim aktivnostima koje idu kada organizujete nešto veliko. A pritom, svesni smo u kakvim vremenima živimo, pa nije na odmet znati elemente samoodbrane.
Kako brinete o svom zdravlju?
– Eto, bavim se aktivno sportom i to je jedan od najboljih, ako ne i najbolji način brige o sebi i zdravlju. Što se tice zdravstvenih problema, naravno da idem na redovne kontrole, što preporučujem svakome čak i kada nema nikakvih simptoma. Slušam savete stručnjaka, vodim računa o ishrani i to je to.
Ranije ste govorili o svojim zdravstvenim problemima, kakva je situacija sada?
– Da, ja sam progovorila javno o karcinomu. Vrlo često sam i sebe pitala da li mi je to bilo pametno, ali je svaki put odgovor bio da sam postupila ispravno jer sam pričom o četiri operacije koje sam imala želela da na svom primeru ukažem drugima o neophodnosti brige o sebi i da bolest ne bira. Kod bolesti nema nedodirljivih.
Ćerka je budući lekar, da li vas kritikuje?
– Kritikuje me samo zbog cigareta i podseća na redovne kontrole na onkologiji.
Koja je vaša pesma ćerki Milici najdraža? A vama?
– Milica najviše voli “Strah od ljubavi”, a meni je u srcu i duši “Manastir” i “Ne daj me, majko”.
Ne želite da pričate o svom partneru, pa nećemo ni da pitamo ko je, već kakav je?
– Trenutno sam sama, a posle ovog intervjua, nakon svega što sam rekla, ne verujem da će se to promeniti, ha-ha-ha… Nisam se baš najbolje preporučila.
Da li biste ponovo stali ispred matičara?
– Uz sve poštovanje prema svakome, ne vidim sebe više u braku. Znam da ne valja reći “nikada” i zato to i ne govorim, ali zaista ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih ponovo stala pred matičara.
Da li vam je žao što više niste u dobrim odnosima sa Cecom?
– Ceci želim samo najbolje, to je sve što imam da kažem.
Koja narodna pesma je, po vama, najbolja pesma svih vremena?
– “Dva galeba bela”. Šaban Šaulić je velikan koga smo prerano izgubili i njegovo mesto nikada niko neće zauzeti. A ovo je pesma koja je muzičko remek-delo i uz koju uvek mogu da plačem.
