Svestrana umetnica iz Novog Sada Ivana Olujić zvana Oluja, muzičku karijeru je počela u 17 godini. Njena popularnost je brzo rasla uz hitove “Pusti me”, “Vojvođanka”, “Pijmo vino”, “Samo za tebe živim”, “Bog ti daje” itd… Novosađani je pamte i po sjajnim nastupima u hotelu “Park”, restoranu “Medalja” i na “Ribarskom ostrvu” kada je pevala razne žanrove i oduševljavala ih.
Ivana je diplomirla menadžment za medije. Rođena je umetnica, uspešno slika, piše pesme, komponuje… Na sceni deluje nesalomljivo, u isto vreme nežno i ponosno i nekako nedodirljivo. Ona definitivno ima ono nešto neobjašnjivo, posebno, vrlo je hrabra i puna samopouzdanja što otkriva njenu harizmu, kao i njen srdačan osmeh! U dugoj karijeri sama je kreirala svoj stil i svoj pečat. Oni koji je dobro poznaju, reći će da je dobar čovek, humanitarac, što je potvrdila u vreme korone intezivno se baveći humanitarnim radom. U javnosti je prisutna taman koliko je dovoljno i dopadljivo. Objavila je nedavno hit “Vuk” koji je vrlo zanimljiv i originalan, čiji je kompletan autor. Ivana ga peva vrlo karakteristično, dinamično na više jezika (engleski i ruski), stilski u pop fazonu, gde je pokazala da može da peva sve. Za ovaj intervju razgovarale smo o raznim temama, kako je krasi iskrenost odgovorila je tako na sva pitanja. Ono što je meni bilo impresivno kod Ivane je da “liči samo na sebe”.
Poznata ste umetnica koja ume da osvetli svoje talente u pravo vreme i pruži im maksimum. Jednako ste uspešni u muzici, slikarstvu, poeziji, svoji ste i vrlo originalni. Koliko Vam znače talenati koje posedujete, koje ste uspehe u skorije vreme ostvarili? Recite nam zašto ste se izabrali pesmu “Vuk” da snimite, čime vas je osvojila, koju poruku šaljete sa njom? Ko su autori?
Moram da kažem da sam srećna što imam više talenata. Jednako mi znače muzika i slikarstvo. Dobitnik sam nekoliko značajnih nagrada iz domena slikarstva, objavljivani sam pesnik u Nemačkoj, a nedavno sam snimila pesmu pod nazivom “Vuk”. Pesma je urađena na tri jezika, osim srpskog na engleskom i ruskom. Vuk je totemska životinja mnogih naroda, zato sam pretpostavila da je ima smisla uraditi višejezično.
Početak pesme “Vuk” u srpskoj verziji je navodno napisao car Dušan i zapravo je i njegova ideja, to me je privuklo, pa sam se kao autor nadovezala svojim tekstom u nastavku, dok je prepev na engleski i ruski bio pretežno moj gotovo u celosti. Autor sam za muziku i aranžman u sve tri verzije. Muzičku produkciju je radio Astan Aca Ajvazović. Pesma govori o prkosu, o povređenosti, nepravdii, kako se sve to prevazilazi zajedništvom i podrškom.
Ivanina slika koja je osvojila prvu međunarodnu nagradu zove se “Be happy“
Što se slikarstva tiče, predsednik sam jednog od najvećih amaterskih udruženja slikara “LIKUM” iz Novog Sada. Lepo je biti u okruženju sličnih ljudi sa izrazitim umetničkim sklonostima.
Koju tehniku koristite u slikarstvu? Da li biste se oprobali u nekoj stranoj zemlji kao višetalentovana umetnica?
Slikam ulje na platnu, najčešće jagodicama prstiju i to je jedan lični otisak duše na platnu. To je i način na koji beležim svoje emocije, potrebe, strahove… Volela bih kao umetnik da se oprobam u međunarodnim vodama. Možda baš u Australiji, zašto da ne? Australija ima posebne umetničke vibracije. Ono što je, čini mi se u njoj neobično je izuzetna povezanost sa osnovnim elementima; zemljom, vodom, vazduhom, vatrom. Australija u umetničkom smislu ima poseban metafizički misticizam, kome čini mi se, mogu da doprem. Ako me pitate kako to znam. Reci ću da se to ne može racionalno opredeliti, to je jednostavno neki emotivan osećaj. Uostalom zar nismo svi na čudne načine kroz duhovnost povezani?
Prethodni intervju sa Vama bio je u vreme kovida, sada smo u nekom drugom vremenu, kao da živimo na pokretnoj traci, žurimo, jurimo i sve manje imamo vremena jedni za druge. Kakvi su Vaši pogledi na sadašnji svet?
Da, intervju kao da je bio u nekom drugom životu. Vreme sada sve brže prolazi, jer se tako živi u doba novih komunikacija. Kao da je sve postalo površno i pesme se tako pevaju, samo strofa i refren i to ubrzano pa se već nastavlja sledeća pesma. Takav je postao i način života, više nema kao u ljubavi neke romantične uvertire, upoznavanja, nekog kvalitetnog razgovora da bi se prešlo na neki dublji odnos. Gušimo se u površnosti. Čitaju se samo naslovi, a i ne celi članci. Ne čitaju se knjige. Ne živi se po meri čoveka. Mislim da je to svetski trend. Brzina života usklađena duhovnoj potrebi promišljanja života i onaj ko se u svemu tome ne snalazi, a koji ima potrebu da se vrati nekoj suštini odlazi u umetnost. Tačnije beži od sadašnjice pokušavajući da otkine i sačuva parče života koje već za par trenutaka neće postojati.
Stvaranje lepote je umetnost! Kada bismo joj se više okrenuli promenili bismo svet na bolje, ne bi se desilo kao kod nas, da su pravi umetnici uglavnom prepušteni sami sebi. Zar ne?
Mislim da Bog čuva nas umetnike i da kada daruje talent uvek da pored osnovnog i makar još jedan talenat, ako uprskamo osnovni, da imamo rezervni da bismo preživeli. Mi se ne uklapamo u standardne klišee, igramo se kao deca tonom, kičicom, slovima, dok ne otupimo. Jer nas na to novi poredak tera.
Kako doživljavate sebe kao umetnicu?
Diplomirala sam menadžment za medije, i sebe dozivljavam kao multimedijalnog umetnika. Generalno, uvek se očekuje da se čovek svrsta da je ovo ili ono, a zapravo ništa nije crno-bello. Pitate se zašto se to očekuje? Zato da bi osobe koje nemaju višeslojni pristup života umele da percipiraju nečiji rad ili umetnika samog po sebi. A umetnike je najteže definisati jer su fluidne ličnosti menjaju se u treptaju oka i traju koliko i njihova inspiracija. Ponekad crpe inspiraciju iz drugih, ponekad crpe sami sebe. Ja sam na žalost čovek kompromista. Retko sam u životu imala luksuz da radim ono što želim. Prilagođavala sam se potrebama publike koja mi je plaćala pesmu, sliku… To je ponekad jako surovo, jer reprodukujući umetnost za tuđe potrebe ponekad ostaješ emocionalno toliko prazan, zbog neispunjene lične potrebe da se to ne može opisati. Zato život ide gore-dole poput sinusne tahikardije i nikad ne znaš kad će stati. A jednom hoće. Do tada, bitno je naći način da se duša napoji i da se motivišu drugi da stvaraju, da se razmenjuju dobre ideje i podstiče duhovnost jer koliko živi tvoja reč, toliko i traješ.
Slavica MOMAKOVIĆ
