Piše: Rade BERAK
Niko ne zna kada, gde i kako je nastala najpoznatija pesma o Bitolju, ali postoji legenda o tome koja kaže: “Bio jedan turski vojnik koji je služio vojsku u Bitolju. Posle odsluženja, vratio se kući u Tursku, a otac ga je pitao: Sine, bio si do kraja carstva, pa i do grada Bitolja, hajde reci šta si tamo video? Sin je bio veoma impresioniran Bitoljem i životom u njemu, pa je rekao: “Bitola, moj oče (Babam), Bitola, …eeeh, … tamo ceo život se živi, jede se i pije, Bitolj je majska priroda, Bitolj je rajska bašta, sa lepim devojkama, na licima belim i crvenim…” Često sam u Australiji na makedonskim zabavama slušao pesmu “Bitola, babam, Bitola”, pa sam, eto sa tim uvodom i započeo našu sledeću etapu šetnje kroz Makedoniju koja bi bila prazna ukoliko ne bismo posetili drugi po veličini grad te male ali ponosne balkanske države. Znači da je naša krajnja, planirana destinacija, bilo srce i duša regiona Pelagonija, slavni Bitolj iliti Bitola, kako ga Makedonci zovu. Ili još sofisticiranije – Grad Konzula (Gradot na Konzulite).
Na slavi kod Stanke i Ace
Bogat doručak pod orahom: Cveta, Vesna i Jasmina (stoje); Rade i Menka (sede)
KAVADARCI – DAN KOD PORODICE GEČEV
Nismo, međutim, direktno iz Prilepa otišli za Bitolj, nego smo po želji ili “naređenju” Cvete krenuli za Kavadarce. Ona tamo ima blisku rodbinu i želela je da je nakratko obiđe.Put za tikvešku oblast, čuvenu po vinu i ranim vrstama povrća, je krivudav ali sa lepom okolinom. Vodi vas pored Leništa, preko Pletvara, pored manastira Trojaci, spomenika palim makedonskim partizanima u II svetskom ratu, pored Drenova, preko Crne reke, Vozaraca, čuvene fabrike “Feni”, sve do Kavadaraca… Susret sa familijom Gečev je emotivan budući da se Cveta sa njima nije videla više od tri decenije. One male devojčice Jasmina i Vesna koje su se pre našeg odlaska za Australiju, igrale sa našom ćerkom Marijom, sada su odrasle i zrele osobe. Ostadosmo u Kavaradcima jedan dan i veče. Igrom slučaja, bila je i slava kod prvih rođaka od Gečevih, kod Stanke i Ace Nedev koji su slavili Sv Petra i Pavla zajedno sa ćerkom Dijanom.Sutradan smo pod starim orahom koji je svojom krošnjom pokrivao ceo svet, doručkovali i “prelistavali uspomene”. Domaćica, rođaka od Cvete, Menka je spremila bogatu trpezu, a njena ćerka Jasmina, koja je pre nekoliko godina u izboru za Miss bila najlepša Makedonka je posebna priča i o njoj će biti reči u nekom narednom članku.Sjajni ljudi u Kavaradcima za koje i mene samog vežu jako lepe uspomene iz vremena života u Skoplju i boravka na vojnom poligonu u Krivolak.
Dilbera Atanasove sa Radetom i Cvetom u Ravenna restoranu
Prijateljstvo dugo preko 30 godine. “Devojke” iz Melburna Cveta i Jelica u Ravenna restoranu
KONZULSKI GRAD
Sutradan krenusmo ka konzulskom gradu – Bitolju. Mnogi svakako ne znaju da su Makedonci poznati pečalbari. Najveći sa prostora Balkana. O tome su pisali mnogi velikani književnosti, opevali mnogi umetnici pisane reči ali mikrofona. Zanimljivo je u toj pečalbarskoj konstelaciji, upravo su Bitoljčani igrali glavnu reč. Kad se spomene makedonska dijaspora u njoj su najbrojniji ljudi iz tog kraja. Poznajem mnoge Bitoljčane koji žive u Australiji i mogu bez problema reći da su oni ti koji vode glavnu reč na petom kontinentu u očuvanju identiteta i očuvanju makedosnkog jezika, kulture i tradicije koja je prebogata. Ono što, verovatno, obični čitalac ne zna, jeste to da je u Makedoniji oduvek važilo rivalstvo između Skoplja i Bitolja. Nešto sličnio kao između Melburna i Sidneja. Ta simbioza i rivalstvo između dva najveća makedonska grada manifestovala se podelom na “komite” i “škembare”, odnosno rivalitet između fudbalskih klubova Vardara i Pelistera.I pre nego što započnem sa našim boravkom u ovom prelepom gradu, da kažem i koju reč na temu istoriografije, onako nasumice, jer bi za kompletnu ekspertizu trebalo bar nekoliko tomova knjiga a ne jedan putopisni članak.
ISTORIOGRAFIJA BITOLJA
Nalazi se u južnom delu doline Pelagonije, okružen planinskim vencima Baba, Nidže i Kajmakčalan, 14 kilometara severno od graničnog prelaza Medžitlija-Niki sa Grčkom. Grad se nalazi na važnoj raskrsnici koja povezuje jug regiona Jadranskog mora sa Egejskim morem i srednjom Evropom i predstavlja administrativni, kulturni, industrijski, trgovački i obrazovni centar. Još od osmanskog perioda poznat je kao „Grad konzula“, pošto su mnoge evropske zemlje imale konzulate u Bitolju. Bitolj, poznat u vreme Otomanskog carstva kao Manastir ili Monastir, jedan je od najstarijih gradova u Makedoniji. Osnovao ga je kao Herakleja Lincestida sredinom 4. veka pre nove ere Filip II Makedonski. Grad je bio poslednja prestonica Prvog bugarskog carstva (1015–1018) i poslednja prestonica Osmanske Rumelije od 1836. do 1867…Evo i par značajnih simbola grada.
Širok Sokak
To je dugačka promenada koja se proteže od Magnolija ploštada gde se nalazi Ruski konzulat do gradskog parka. Sa obe strane sokaka mnoštvo je zgrada tradicionalne arhitekture.
Restoran Korzo
U centru Bitolja, u Glavnoj ulici – “Širok sokak”, nedaleko od uobičajene gradske vreve, ali sa impresivnim i opuštajućim ambijentom zelenila i svežine, nalazi se hram dobre hrane – restoran KORZO. Prijatna atmosfera obogaćena prelepim parkom i fontanama, kao i velikom letnjom terasom, svaki trenutak nudi utočište od brzog i stresnog savremenog života. Bilo da dolazite na jutarnju kafu, poslovni ručak, večernje piće i užinu sa prijateljima ili slavite porodični događaj, dočekaće vas blistavo i profesionalno osoblje, uvek spremno da ponudi svoje besprekorne usluge.
Sahat kula
Sahat kula u Bitolju, poznata kao Saat Kula je kula sa satom i jedna je od znamenitosti grada. U pitanju je praktičan spomenik koji pomaže ljudima da vide Koliko je sati i koje je doba dana. Ne zna se tačno kada je sagrađena. Pisani izvori iz 16. veka pominju kulu sa satom, ali je nejasno da li je ista. Neki veruju da je podignuta u isto vreme kada i crkva Svetog Dimitrija 1830. godine. Legenda kaže da su osmanske vlasti sakupile oko 60.000 jaja iz obližnjih sela i izmešale ih u malteru kako bi zidovi ojačali. Originalni sat je tokom Drugog svetskog rata zamenjen radnim, koji su dali nacisti jer je grad održavao nemačke grobove iz Prvog svetskog rata.
Crkva Svetog Dimitrija
Crkva Svetog Dimitrija podignuta je 1830. godine dobrovoljnim prilozima lokalnih trgovaca i zanatlija. Prema nekim teorijama, ikonostas je delo mijačkih gravera.
Herakleja Lincestida
To je bilo značajno antičko naselje od helenističkog perioda do ranog srednjeg veka. Osnovao ga je Filip II Makedonski sredinom 4. veka pre nove ere. Danas se njegove ruševine nalaze u južnom delu Bitolja, oko 2 km od centra grada.
Pokrivena pijaca – Bedisten
To je jedna od najupečatljivijih i najstarijih zgrada u Bitolju koja potiče iz otomanskog perioda. Sa svojim brojnim kupolama koje liče na tvrđavu, sa unutrašnjim ulicama nalik na drveće i četiri velika metalna vrata jedna je od najvećih pokrivenih pijaca u regionu. Podigao ga je u 15. veku Kara Daut paša Uzunčaršili, tada rumelijski bejlerbeg. U 19. veku Bedisten je imao 84 radnje. Danas je većina njih savremena i prodaju različite vrste proizvoda, ali uprkos unutrašnjem renoviranju, spoljašnji izgled strukture je ostao nepromenjen.
Gazi Hajdar Kadi džamija
Ova džamija je jedan od najatraktivnijih spomenika islamske arhitekture u Bitolju. Sagrađena je početkom 1560-ih godina, po projektu arhitekte Mimara Sinana, po nalogu bitoljskog kadije Ajdar-kadije. Vremenom je napuštena i teško oštećena, a u jednom trenutku korišćena kao zure ali je nedavna restauracija i konzervacija donekle vratila njegov prvobitni izgled.Pored ove tu je još poznatih džamija, kao što su: Nova džamija koja se nalazi u centru grada sa minaretom visokim 40 m. Nedavna arheološka iskopavanja su otkrila da je ista izgrađena na temeljima stare srušene crkve, potom džamija Išak Čelebija je baština kadije Išaka Čelebije, Kodža Kadi džamija itd…
Bitolj danas
Bitolj je privredni i industrijski centar jugozapadne Makedonije. Mnoge od najvećih kompanija u zemlji nalaze se u gradu. Poljoprivredni kombinat Pelagonija je najveći proizvođač hrane u zemlji. Streževski vodovod je najveći u Makedoniji i ima najbolje tehnološke kapacitete. Tri termoelektrane REK Bitola proizvode skoro 80% električne energije u državi. Fabrika rashladnih uređaja Frinko je bila vodeća elektro i metalska kompanija. Bitolj takođe ima značajne kapacitete u tekstilnoj i prehrambenoj industriji.Kad sam na početku spomenuo “konzulski grad”, treba reći da se danas u njemu nalazi 13 konzulata, zbog čega je grad dobio nadimak „grad konzula“. Generalni konzulati Bugarske i Grčke, te počasni konzulati (poređaći ih po azbučnom redu): Albanije, Austrije, Bosne i Hercegovine, Francuske, Mađarske, Crne Gore, Rumunije, Rusije, Srbije, Turske i Ukrajine. Iz nepoznatih razloga svoje konzulate su zatvorili Hrvatska, Slovenija i Velika Britanija, dok je Italija izrazila želju da otvori svoj konzulat u Bitolju.
Teleća čorba i sve ostalo bilo je vrhunsko u Milleniumu
BORAVAK I BITOLJU
Put od Kavaradaca ka Bitolju, vodi vas kroz nestvarne lepote prirode. Na razdaljini od nešto više od 90 kilometara, prođosmo kroz, barem mojoj Cveti, poznata makedonska mesta budući da iz njih ima veliki broj pečalbara u Melburnu. Neka sam već nabrojao prilikom puta od Prilepa do Kavadaraca i od Ohrida do Prilepa jer smo se praktično vraćali prema Markovom gradu, ali smo na putovanju prošli kroz ili pored slavnih mesta kao što su Mogila, Kukurečani, Krklino, Gorno Orizari… na ulazu u Bitolj nije mi se svideo put, nekako je uzak i za one koji tamo dolaze po prvi put, komplikovano ukoliko žele stići do Širokog sokaka. Naša destinacija je bio hotel Millenium koji se nalazi na toj slavnoj promenadi, odnosno ulici bez vozila. Hotel je moderan i udoban, sa svim kriterijumima koji će opravdati cenu koja nije baš mala. U aranžman boravka je bio uračunat i doručak u hotelskom restoranu i moram reći da je izbor jela – boli glava. Čovek prosto ne zna šta da odabere sa “švedskog stola”. Sa tog doručka imam i jednu anegdotu čiji je protagonista bila moja supruga Cveta. Naručim, po običaju kad sam u Makedoniji, teleću čorbu koja je brat-bratu bila vrhunskog kvaliteta (oduvek sam smatrao da je kafanski recept za ovo magično jelo daleko najbolji).
Nema škembe čorba – sorry Cveta
Elem, Cveta, što je tradicija u njenom rodnom Debru, zatraži škembe čorbu. Kaže ljubazna konobarica, mlada i crvena u licu: “Izvinete gospođo, ali ne servirame škembe čorba”. Gleda je Cveta, onako poluzačuđena pa keže: “Majkata, kako nemate? Neli ste vie Bitolčani škembari, a nemate škembe čorba”!Mlada devojka je još više dobila crvenilo u licu i čini mi se da bi u zemlju propala. Ali, nije devojka kriva.Nakon što smo se raspakovali, osvežili u kupatilu, trebalo je krenuti u “osvajanje” Širokog sokaka. Svetiljke su se već uveliko palile i ceo prizor je bio kao iz bajke. Već po ranijem dogovoru, nalazimo se sa Cvetinom sestrom od tetke koja je stigla iz Kanade, profesoricom Oliverom Božinovskom. Ona, koja izgleda znatno mlađe od stvarnih godina, i to potpuno prirodno, uvek nasmejana i vesela, stiže u društvu prve rodice Dilbere Atanasove, jedne ekstravagantne i otmene dame koja je pre penzionisanja radila u bitoljskom teatru, a poznata je po tome što je bila frizerka i šminkerka u mnogim makedonskim i turskim filmovima. Susret je srdačan kao i uvek. Poslednji put smo se Oliverom videli kada je 2017. doputovala u Australiju, na svadbu našeg sina Stefana. Njeno ushićenje kada sam joj poklonio moj roman “Na mestu voljno – Skopske priče” bilo je neverovatno (naslovna slika). Odmah je otvorila i počela da čita… Nađosmo mesto u restoranu Reavenna, što je samo po sebi bila umetnost jer je Sokak u letnje doba prosto zatrpan, što od turista iz raznih krajeva sveta a, čini mi se, najviše onih iz Australije jer sam video baš dosta poznatih faca. Jedna od njih nam je i lična prijateljica Jelica Zlatanovski iz Melburna, koja nam se pridružila u pratnji sestre Lene, zeta Caneta Petkovskog, te njihovog sina Igrora i snaje Gordane. Sjajni i prijateljski nastrojeni ljudi, društveni do maksimuma. Baš nam je bila čast što smo ih upoznali.
Rade i Cveta sa Salkom
Kako život zna da ponudi iznenađenje, ne malo je bilo, kada se iz kuhinje pojavila Debarčanka Salka, ćerka pokojnog Adema Osmanovskog i Zize sa kojima smo se svojevremeno u Debru družili, a bili i komšije – vrata do vrata. Susret je bio baš srdačan. Kako je svet baš mali!Ostadosmo tako uz piće i jelo, a pre svega uz “muabet” do posle ponoći i onda se raziđosmo. Dogovor je bio da se druženje nastavi sledećeg dana.
Prijatelji zauvek: Rade Berak i Vasko Sipkoski u hotelu Millenium
Sutradan, na doručku, opet bez škembe čorbe, imao sam čast da je došao da me vidi moj školski drug iz Sarajeva Vasil (Vasko) Sipkoski koji, kao penzionisani zastavnik prve klase, živi u Bitolju, mada on sam voli da naglasi svoje poreklo iz najvećeg sela u Makedoniji – Krivogaštani. Susret sa Vaskom je uvek emotivan i poseban. Poslednji put smo se sreli takođe u Bitolju 2014. Ostali smo par sati u razgovoru, ali ne bih sada o tome, budući da spremam poseban članak o susretima sa tri školska druga, uključujući i njega. Tog jutra iz Ohrida nam je stigao i Cvetin brat Kosta. Pošto je još uvek bio dan, Cveta je odlučila da poseti lokalne dućane, dok smo se Kole i ja uputili ka planini Pelister. Ka njegovoj tazbini.
Kosta Avramovski u tazbinskom selu
NIŽEPOLE
Na oko 10 km od Bitolja u podnožju legendarne planine Pelister, smešteno je selo Nižepole. Krivudavim ali asfaltnim putem, gde Kosta nije previše mario za rupe, stigosmo u selo zaraslo u zelenilu. Zastajemo da upitamo ljude za kuću Kostine tazbine u kojoj danas niko ne živi. Nižepole je praktično iseljeno. Ogroman broj se odselio za Australiju, u Melburn, gde imaju fudbalski klub “Pelister” oko koga se okupljaju i leče nostalgiju. Selo je naseljeno pretežno Vlasima ali ima i oko deset albanskih familija i poneka makedonska. Svi oni žive u slozi i međusobno se pomažu.
Kuća Dogovskih u kojoj niko ne živi
Magična planina Pelister
Upravo nam je jedan Albanac dao instrukcije do krajnje destinacije. Pre toga smo se odvezli na vrh sela gde počinje Nacionalni park. Tu je kapija i ne možemo ući. Istovremeno se divimo lepotama Pelistera koji se gotovo nadvio nad selo. Kosta mi tu održa kratko “predavanje iz geografije”, napravismo par fotki i krenusmo ka kući pokojnog Koste Dogovskog, koji je bio glava velike familije i koji je pre par godina u Melburnu, ispustio svoju plemenitu dušu. Bio je veličina u svemu.
Čekajući kafu i piće u hladovini: Kosta Avramovski i Našo Čolakovski
Kuća je u prilično dobrom stanju, nameštena unutra ali niko u njoj ne živi pa vas oblije neka nevidljiva a snažno prisutna tuga. Ostadosmo tu nekih pola sata i krenusmo natrag. Međutim, jedan od poznatijih Vlaha u Melburnu, učitelj Našo Čolakovski se u to vreme nalazio tamo na višemesečnom odmoru sa suprugom Marikom. Kosta mu se javio na telefon i odlučismo da svratimo na kafu kod Našove svastike Vere. Učitelj je bio ne malo zaprepašćen kad je ugledao mene. Ni u snu nije mogao očekivati da bih se ja mogao tamo pojaviti. Kosta je njihov zetonja i tu nije bilo iznenađenja. Radovao se susretu a i nama je prijao jer smo se okrepili uz rakiju, hladno pivo i meze. Odbili smo ponudu za ručak pošto nas je čekala fešta u Bitolju naveče.
Po povratku u konzulsku grad zalutasmo pa nas je jedan ljubazni gospodin vozeći ispred doveo do hotela.
Sjajni umetnici koji zabavljaju goste u restoranu Korzo
Meze u “Korzo” restoranu
Mladi i lepi. Bračni par Gordana i Igor Petkovski
Melburn i Bitolj za jednim stolom: Cveta, Gordana, Jelica i Igor
(kliknite na gornje linkove da otvorite video klip)
PROVOD U RESTORANU “KORZO”
Nakon što smo se okupali i presvukli, na Širokom sokaku, prepunom verve, pomešane sa muzikom i mirisima ukusne “skare”, ali i mirisa parfemisanim mladih i starijih dama, nađosmo se sa “starim društvom”. Uputismo se ka kutnom restoranu “Korzo” koji sam ukratko predstavio u prvom delu ovog Putopisa.
Sestre: Lena Petkovski i Jelica Zlatanovski
Za stolom ogromne letnje bašte nas je već čekala Jelica sa njenom rodinom, isto onom koju smo sreli dan ranije. Naš “tim” su činili: Cveta, Kosta, Olivera i ja.
Kanadsko-australijanska kombinacija: Olivera, Cveta i Rade
Uz nezaboravne specijalitete i vrhunsku muziku uživo, proveli smo se, što se ono kaže – Bogovski! Cveta je opet pokazala svoju galantnost jer je čašćavala muzičare kao na svadbi. Pridužila joj se i Jelica, a i Olivera koja je, po običaju, svoju torbicu čvrsto držala pod miškom. U restoranu je bilo kao u košnici. Bilo je tu raznog sveta, počev od Makedonaca iseljenika (neke face smo prepoznali) iz Australije, Amerike, gastarbajtera iz Zapadne Evrope, ali i Srba koji ovde imaju rodbinu ili su došli u svojstvu turista… Impresivno!
Ispraćaj na Širokom sokaku: Igor, Gordana, Kosta i Olivera
U neke, pijane sate, shvatismo da je ponoćna kazaljka davno skrenula udesno, radosni zbog susreta sa pozitivnim ljudima, otidosmo na zaslužen počinak. Jer, sledećeg dana, čekao nas je put – povratak za Ohrid, pa odlazak u Cvetin i Kostin rodni grad Debar.
Pošto me Cveta zove “Manaki” ovde sam ispred spomenika prvom filmskom snimatelju na Balkanu, Miltonu Manakiju
Trpeza kod Bibe u Prilepu: Biljana Krnčeska o Cveta Berak
Usput smo opet svratili kod Bibe u Prilep gde smo imali veoma lep ručak.
Čitamo se!
