Piše: Rade BERAK
Ponekad se čovek baš preceni, baš kao i ja ovoga puta. Posle preko 600 kilometara vožnje od Beograda do Ohrida mislio sam da sam „oran“ za šetnju po ovom prelepom gradu ali samo što smo skoknuli do jednog kafića, popili kafu, brzo smo se vratili u Kostin apartment. Popismo po koje pivce sa šurakom dok je Cveta istraživala šta je najnovije na Netflixu i ja sam zaspao kao jagnje.
Grad Ohrid, sedmi ili osmi po veličini u Makedoniji je „Balkanski Jerusalim“. Kažu da ima 365 crkava izgrađenih kroz burnu istoriju, što će reći da po jedna pripada svakom danu u godini. Neću se ovde previše baviti istoriografijom, to prepuštam stručnjacima, ali za neke buduće putnike da spomenem i najiskrenije preporučim da nikako ne zaobiđu Ohrid.Atrakcije i mesta koja su prosto nezaobilazna na ovom prelepom jezeru su pre svega samo jezero, potom manastir Sv Kaneo izdignut na samoj litici Ohridskog jezera kao svetionik što u suštini i jeste. Ova velika istorijska pravoslavna crkva ima najbolji pogled na ceo grad Ohrid i jezero.
Izgrađen je tokom 13. veka i takođe je poznata i kao Crkva Svetog Jovana od Kanea. Kažu Ohriđani i raniji putopisci da se baš tu najlepše doživljava izlazak i zalazak sunca.
Manastirski kompleks Svetog Arhangela Mihaila – Sveti Naum je podignut na visokoj strmoj obali sa koje se pruža prelep pogled na jezero. Istočno od manastira, u njegovoj neposrednoj blizini, rasprostranjeni su bogati stenoviti izvori. Impresivan pogled na bistre i hladne vode koje se ulivaju u Ohridsko jezero stvaraju veoma živopisno mesto bogato florom i faunom, sa brojnim reliktima i endemskim vrstama. Mnogi podvodni i površinski izvori pružaju bistru, providnu i hladnu vodu tokom cele godine. Boje površine podvodnih stena koje se menjaju ili preklapaju od sive ili crne do smeđe, žuto-zelene, zelene, plavo-zelene, crvenkasto-ljubičaste ili ljubičaste, potiču od različitih vrsta algi, koje poput mekih naslaga ili kalcifikovanih kora potpuno pokrivaju kamenje. Stenoviti potok kod manastira Svetog Nauma sa svojom neposrednom okolinom izdvaja se jedinstvenim spojem prirodnih i kulturnih vrednosti i izuzetnih prirodnih lepota, što ga čini jednom od najvažnijih turističkih destinacija u Makedoniji i šire.
Sveti Naum Ohridski podigao je crkvu 900. godine i posvetio je Svetim Arhangelima Mihailu i Gavrilu. 910. godine, posle njegove smrti, Sveti Naum je sahranjen u maloj kapeli u crkvi. Kapela je ukrašena prelepim freskama sa prizorima iz života i čuda Svetog Nauma. Kasnije, za vreme Osmanskog carstva, crkva je potpuno uništena. Sadašnja crkva je građena u nekoliko faza između XVI i XVII veka na temeljima stare crkve. Današnja crkva nema fresko-ukras iz X veka, a postojeće freske su oslikane 1806. godine. Drugi karakterističan element crkve je pozlaćeni rezbareni ikonostas rađen 1711. godine, uz većinu ikona.
Nacionalni park Galičica,na istoimenoj planini koja kao večiti stražar stoji iznad grada, poznat je po svojoj bogatoj i retkoj prirodi i jedinstvenoj lepoti. Godine 1958. proglašen je nacionalnim parkom u cilju očuvanja flore i faune i prirodnog izgleda planine Galičice. Oko 2/3 Parka je uključeno u granice svetske prirodne i kulturne baštine Ohridskog regiona, upisane na Uneskovu listu svetske kulturne i prirodne baštine. Prelepa crkva „Sv. Sofija” se nalazi u srcu starog grada. Okružena lepo održavanim vrtovima i travnjakom, tu se na klupama u parku možete opustiti i uživati u mirnoj atmosferi zadivljujuće crkve. Ona je inače jedna od najvažnijih crkava u Makedoniji. Posvećena je Svetoj Premudrosti, podignuta u 9. veku, na temeljima ranohrišćanske bazilike iz 5. veka. U crkvi se nalazi arhitektura i umetnost iz srednjeg veka. Samuilova tvrđava bi trebalo da bude prva stanica svakog putovanja u Ohrid. Nalazi se oko 10 minuta uzbrdo od Gornje kapije. videćete jezero i većinu drugih lokacija odavde pošto ste na samom vrhu. Pa ili pešačite do ovde ujutru ili uzmite taksi da vas odveze do Gornje kapije. Manastirska vinarija se nalazi u prelepim predelima ispod manastira Sv. Kozme i Damjana, na samo 10 km od Ohrida. Tamo u posebnom ambijentu i čistoj harmoniji sa prirodom degustirate ukusna vina i jela koja su u Makedoniji baš ukusna. Zaliv na koskite, kako Makedonci kažu. To je u stvari rekonstruisano selo kuća na stubovima sa predmetima iz bronzanog i gvozdenog doba pronađenim iz Ohridskog jezera. Neverovatan pogled na planine i jezero sa kristalno čistom vodom… itd, itd. Malo sam vas, dragi čitaoci izgnjavio sa istoriografijom ali to prosto nisam mogao izbeći. Jer, teško je sve nabrojati šta ovaj grad koji je pod UNESCO zaštitom može da vam ponudi. To ipak prepuštam stučnijima od mene – ja ću se zadržati na ličnom doživljaju.
Ustajemo sledećeg jutra, a moja Cveta blista. Nalazi se na njenoj teritoriji i nestrpljivo čeka da krenemo u avanturu. Kosta je malo nervozan ali je Cveta penicillin za njega. Brat i sestra i ja se tu nisam mešao.Cveti je uvek favorit mesto zlatara gde se takođe prodaju i najkvalitetniji biseri na svetu. A u Ohridu ih, hvala Bogu, ima ko pleve. Odlučuje se za jednu tursku zlataru i želi da tamo pazari neke stvarčice za sebe i prijatelje u Australiji. Ona je inače “težak pregovarač” i ne možete je prevariti ni u snovima. Ostavljamo je da se raspravlja sa trgovcima koji su ništa manji maheri, a Kole i ja degustiramo tursku kafu sa ratlukom koju su nam domaćini velikodušno ponudili. Moja jedina uloga je bila na kraju kad je trebalo otvoriti buđelar (novčanik), u australijskom terminu – Debit Card.
I onda, puna energije, naša “dama” nam “naređuje” da krenemo ka Svetom Naumu. Volim da posetim taj deo Ohrida koji budi emocije i melanholično vas vraća u mladost jer sam svojevremeno kao momak tamo često boravio. Predeo na putu za Sveti Naum je raj za oči ali, da ne ispadne da je sve bajka, moram da kažem da je put katastrofalan. Uzak i, ne daj Bože, da se na onim opakim krivinama sretnu dva autobusa. Plus je prepun rupa. Čudim se kako gradske glavešine ili država u celini ne poprave to jer, na kraju krajeva, to je turistička oaza i svi imaju koristi.
Kosta koji je bio vozač samo se kiselo osmehnu i reče: “E moj Rade, ovo je Makedonija”.I, uz pesme koje su dolazila sa internet radio stanice “Zona” – pola srpske, pola makedonske, diveći se i dalje nepreglednoj lepoti ovog jedinstvenog raja na zemlji, stigosmo pred kapiju čuvenog manastira. Uredno platismo ulaz. Cveta se opet “čudi”, otkud se plaća ulaz za ulazak u svetinju?! Kosta joj objasni da oni od toga žive i diskusija na tut emu beše zatvorena. Uđosmo kroz kapiju i sa leve strane skrenusmo kroz pravu šumu drvenih radnji prepunih raznih drangilija i suvenira. Stvarno čovek ne zna šta da kupi. Neki od prodavaca nas prepoznaše što mi beše drago jer je trideset i kusur godina baš veliki period kada se čovek dosta promeni naročito fizički. Kao po onoj narodnoj “duša hoće a srce klokoće”.
Naravno, u skladu sa ženskim afinitetima, Cveta je krenula od šopa do šopa da bi, na posletku i kupila par drangulija i suvenira.
Naš cilj je, međutim, bio restoran “Ostrovo” jer nismo put Sv Nauma otišli da bi smo se bavili istoriografijom već da se provedemo. A spomenuti kompleks je idealno mesto za to.
Ulazimo kroz dekorisanu kapiju preko prebistre reke Crni Drim koji u stvari odatle i počinje svoje putovanje kroz Ohridsko jezero, u istoj količini ga napušta u Strugi i preko Debra i Albanije, gde se u mestu Kukeš spaja sa Belim Drimom i pod jedinstvenim imenom Drim, svoj put od 149 kilometara završava u Jadranskom moru.
Na ulazu u restoran-baštu dekorisanu u etno stilu dočekuju nas ljubazni konobari i smeštaju za sto koji smo sami odabrali. Taj deo ili bolje reći, plutajuća platforma koja leži na talasima jezera Galičica ali je čvrsto svezana da ne otplovi, bila je naš izbor. Okolo nas mnogo sveta, neka makedonska TV ekipa snimala je simulirani svadbu na kanuu koji odatle isplovi i vozi vas kroz božanstvenu prirodu, po bistrom jezeru koje je zakonom zaštićeno i koje je, na kraju-krajeva, izvorište pomenute reke Crni Drim.
Nas poslužuje mladi momak od svega 17 godina ali sa ogromnim iskustvom. Ime mu je Jasmin, poreklom iz Bosne ali rođen u Makedoniji. Sa uživanjem posmatramo kako majstorski odvaja meso pastrmke od kostiju gotovo u jednom potezu. Dok su se Cveta i Kosta odlučili za čuvenu ohridsku pastrkmu na žaru, ja sam naručio dimljenu svinjsku vešalicu.
Još nismo ni počeli konzumaciju a pored nas se stvoriše muzičari. Orkestar Kirila Aslimovskog koji bukvalno izvodi sve. A pošto smo sve troje ljubitelji muzike, počesmo da naručujemo zavidan repertoar. Ređali su se srpski i makedonski hitovi a mi smo bili baš galantni; ‘ladno smo na muziku spucali 700 dolara pri čemu je Cveta prednjačila. Taj ambijent je bio toliko jak da su se gotovo svi gosti restorana uključili u veselje.
Iako je Kosta, onako formalno konstatovao “zbogom moje lepe pare”, sestra Cveta mu je odgovorila: “jedan je život i nema reprizu”!
Uz sveopšte veselje, gotovo da nismo ni primetili da se sunce na zapadu spremalo za počinak jer je već bilo skoro devet sati naveče. Zadovoljni ali i umorni, Posmatrasmo taj spektakularni zalazak iznad gotovo visećeg mesta Trpejca, koje Makedonci nazivaju i “makedonski San Trope” i vratismo se do Ohrida jer nas je sutradan čekala nova avantura, put za Prilep i susret sa legendarnom Biljanom Krnčeskom. O tome u sledećem nastavku.
Čitamo se!
