Mirko Golub, vrhunski muzičar, profesor, nosilac svih eminentnih zvanja u toj umetnosti, svakako je merodavan da da sud o ovdašnjoj muzičkoj sceni uopšte, oa tako i o onoj “uvoznoj” među nas sa balkanskih prostora. Kao osoba koja čvrsto stoji iza svojih stavova i mišljenja i koja nema dlake na jeziku, na Facebook profilu je postavio odličnu analizu koja sublimira ovdašnju muzičku scenu. Uz dozvolu, prenosimo njegov post u celini.
“Svestan sam da svojim javnim komentarima o muzici i dešavanjima u svetu muzike neretko izigravam nekakvog Don Kihota po ovim socijalnim mrežama, pogotovo zato što živim u relativno maloj zajednici nas Balkanaca ovde u Australiji, koja baš i ne može da se pohvali nekakvom sjajnom i kvalitetnom muzičkom scenom – naravno u poređenju sa, kolektivno gledajući, prebogatom muzičkom scenom samog Balkana. Međutim, imam nekog iskustva u bavljenju muzikom i tamo, gde su većina (kažem većina, čast malobrojnim izuzecima) muzičara i pevača odavde bili, mogli i mogu da se pojave isključivo kao “paradajz turisti” na nekim velikim muzičkim nastupima a nikako kao neko ko može da nastupa ili kaže tamo nešto putem jezika muzike, a i ovde gde sam preispitao svoju progresivnu stranu i interesovanja u muzici kroz visoko školovanje na relevantnim i priznatim institucijama koja se bave tom umetnošću, i dobio priznanje da ponešto ipak znam kad je svet muzike u pitanju. Stoga, dajem sebi za pravo da reagujem na pojave koje se toliko ekstremno kose sa svim onim što sam upravo naveo da bih se osećao kao najveći jadnik da to prećutim, a takva reakcija je i sad razlog ovog mog teksta, a nikako hvaljenje samog sebe, iako ne sumnjam da će biti onih što će ovaj tekst baš tako da shvate. Nije me briga za to više, jer savršeno dobro znam gde sam i kolika je lestvica iznad mene kao i ispod mene.
Elem, ovako. Zamolio bih ljude koji se na neki način bave muzikom da ipak imaju svest, granicu, meru, dostojanstvo i pre svega poštovanje prema etabliranim muzičkim ikonama Balkana pre nego se odluče da se na bilo koji način stave blizu ili u istu ravan sa njima a pritom direktno koriste njihov lik i delo, zarad promocije i organizovanja manifestacija sa prefiksom “tribute to music, life, legacy” i sličnim visokorangiranim akademsko-praktičnim terminima. Kažem, prvo svest, a mislim na (ne)sposobnost tih ljudi da analiziraju, razumeju, i potom verodostojno publici predstave umetnički izraz jedne muzičke ikone čije delo su izabrali da neguju na takav način. Nadam se da bi ljudi, organizatori, a prvenstveno hrabri izvođači, ipak trebali da budu svesni i da razlikuju šta je umetnost i nečija lična muzička ostavština, a šta kafana u Australiji, ako već nisu svesni koliko jedna oktava sadrži polutonova ili možda koliko intervala ima od C do C, koje verovatno ni u snu ne umeju da nazovu niti otpevaju ali se vrlo hrabro i olako prihvate bitne uloge interpretatora jedne pop ikone. Ja zaista nisam načisto da li da ovakve poteze nazovem nesvešću ili bezobrazlukom – iskreno se nadam da je ovo prvo!”
