Urednik našeg Portala i odnedavno književnik, Rade Berak je, pre svega, skromna osoba. Čovek ogromnog životnog i profesionalnog iskustva, humanista, obrazovan, sa manirima i iznad svega – prijatelj, radio se odazvao da za naše čitaoce evocira nedavnu posetu rodnom kraju gde je, između ostalog, obišao i veći deo nekadašnjih republika odakle nosi nezaboravne trenutke. Glavna tema intervjua je bio izlazak njegovog prvog romana. Intervju je nastao u mom stanu u Prilepu gde sam ugostila Radeta i njegovu suprugu Cvetu.
Razgovor u opuštenoj atmosferi u Prilepu: Rade Berak i Biljana Biba Krnčeska
Ovo leto si posle skoro celu deceniju ponovo došao iz Australije (gde živiš) u svoj rodni kraj, a između ostalih privatnih i poslovnih dešavanja, u Kotor Varošu promovisao si svoju prvu knjigu, roman “Na mestu voljno – Skopske priče”. Kakav je bio osećaj posle toliko vremena videti svoj zavičaj, drage ljude i organizovati promociju svog prvog autorskog dela za kojeg znam da se dugo odlagao?
Pre svega, hvala Bibo na ukazanoj časti. Da devet godina je prošlo od mog prethodnog boravka u zavičaju. Ovoga puta je odmor sa suprugom Cvetom je bio skroz isplaniran i bio je mnogo dinamičan. Uzeli smo rentakar u Beogradu i za ta dva meseca prešli 11 hiljada kilometara. Videti zavičaj posle bilo kojeg vremena je poseban osećaj koji se rečima ne može opisati.
Detalj da promocije u Narodnoj biblioteci u Kotor Varošu: Filip Perišić, Rade Berak i dr Zlatko Jurić
Sa mladom službenicom Biblioteke Majom
Bojana je držala sve pod kontrolom
O promociju smo saznali iz medija, da je bila veoma posećena i da su vas recenzenti nahvalili kao veoma talentovanog pisca koji ume ekspresivno da prenese likove i njihove situacije, pa shodno tome ajde malo nam prbliži sva ta dešavanja i naravno šta je tebi bilo najdraže na toj promociji, tačnije šta ti je najviše značilo?
Recenzent mog romana je dr Zlatko Jurić. On je toliko pedentan i predan radu da je, kako je rekao u ekspozeu da je knjigu pročitao 7-8 puta pre štampanja. Neverovatan profesionalac, a i sam je autor nekoliko knjiga. Po njegovim rečima ja sam uspeo da u knjizi spojim Ivu Andrića i Branka Ćopića, što će reći da su mi rečenice kratke i jasne a ćopićevski da roman obiluje sa dosta humora.
Konferansije je bio izuzetni Filip Perišić, novinar, humanista… koji je u uvodnom izlaganju pročitao par odlomaka istakavši da je tema romana veličanje žene te da je knjiga jako “pitka” i da se čita u jednom dahu.
Inače, promocija knjige, odnosno romana u Kotor Varošu bio je događaj koji ću zauvek pamtiti. U prepunoj biblioteci tamošnji domaćini Bojana i Maja priredili su mi neverovatnu dobrodošlicu. Organizator svega je bio Goran Đurić moj zemljak i, kasnije kako sam saznao, dalji rođak.
Sa Goranom Đurićem u bašti čuvenog hotela Bosna u Banja Luci
Ti dugo radiš kao novinar, bio si dopisnik eminentnih redakcija i bio urednik poznatih listova, a sada si i glavni i odgovorni urednik internacionalnog sajta Svet-Australia.com. Kako si otkrio da osim novinarskog dara imaš i taj spisateljski i u čemu je suštinska razlika?
Taj dopisnički rad je uveliko iza mene. Sarađivao sam sa gotovo svim velikim redakcijama u Beogradu krajem prošlog i početkom ovog veka. Bio sam od 1991. suosnivač i prvi urednik lista “Srpski glas” u Australiji koji i dan-danas izlazi, a iz kojeg sam otišao 2010. i ostao u prijateljskim odnosima. Dugo godina sam bio šef dopisništva novosadskog “Sveta” za Australiju, a prethodno i kuće “TV Novosti” pod čijim okriljem osim istoimenog nedeljnika, izlazili su i “Treće oko”, “Revija 92” i meni posebno drag “Sabor” zahvaljujući kojem sam lično upoznao maltene celu srpsko-bosansko-makedosnku estradu.
Portal “Svet Australia” sam pokrenuo 2018. evo sada 21. septembra će biti tačno pet godina, zajedno sa Goranom koji me je prosto “gurnuo u vatru”. U hodu smo pronašli profesionalce odane poslu i praktično pokrivamo ceo svet. Ono što nas izdvaja je činjenica da sus vi naši članci autentični.
Što se tiče dara za pisanje nisam ga ja uopšte otkrivao, drugi su rekli i nagovarali me da počnem da pišem, najviše je na tome insistirao moj šurak Ivan Avramovski. I tako, malo-pomalo dođe i knjiga. Razlika između novinarskog i književnog izražaja je ogromna. U novinarstvu vi ste dužni pisati istinu dok vam uloga pisca dozvoljava da fantazirate, odnosno da se bavite fikcijom. Naravno mnogi književnici i tu koriste istinite događaje ali obično svoje radove garniraju tako da čitaocu bude prihvatljivo za čitanje. Dakle, ako držite do profesije, u novinarstvu ste dužni držati se istine i činjenica dok u spisateljstvu improvizujete. Tu je po meni ta suštinska razlika.
Razgovor sa Bibom u njenom stanu u Prilepu
Sada je red da konačno predstavimo i knjigu “Na mestu voljno – Skopske priče” za naše čitaoce. O kakvom romanu je reč i kako je nastao, tačnije kako se rodila ta ideja, koliko dugo si ga spremao i da li je uopšte teško da se napiše i objavi jedan roman?
Delimično sam u vezi romana odgovorio u prethodnim odgovorima. Reče je o romanu sastavljenom od 15 novela koje nisu hronološki poređane već po sećanju. Dakle, u pitanju su istiniti doživljaji mog junaka Roberta iz romantičnog grada Skoplja od sredine 70-tih prošlog veka ali je većim delom sve začinjeno fikcijom kako bi knjiga imala karakter privlačnosti. Roman je, rekao bih, ljubavno-humorističkog karaktera ali u nekim delovima ima i komendije pa i tragike.
Rukopis je bio gotov još 2012. Godine, ali ono sutra ću, ovo-ono i oduži se. Srećom u mom životu se kasnije pojavio Goran i onda smo na njegovu inicijativu i zalaganje došli do ovoga zbog čega sada sa tobom razgovaramo. Vredelo je čekati I što bi stari rekli “bolje ikad nego nikad”.
Susret posle devet godina: U restoranu Makedonska kuća u Prilepu sa Bibom i Cvetom na ručku
Kada si pisao knjigu šta ti je bila zvezda vodilja i šta si hteo da sačuvaš iz zaborava? Da li su to bili ljudi, ljubavi i mesta ili samo poruka da je romantika večna, a ljubav besmrtna?
Ti si Bibo u ovom pitanju praktično dala odgovor. Zvezda vodilja, hm, želja da jedan deo života u Skoplju koje je u moje vreme imalo dušu, romantiku, ljudi su se poštovali… sublimiram upravo u ovih 15 priča koje su same za sebe poseban doživljaj. Meni su ljudi uvek na prvom mestu, naročito žene koje su danas emancipovane i, da mi se ne uvrede muški egoisti, sposobnije u svim sferama života.
Ja sam u Skoplju proveo najlepše godine života tako da je ono zauvek u mom srcu mada je u ovom današnjem urbanom ludilu i ono na neki način izgubilo dušu.
Čuveni Žan Žak Ruso je rekao “Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom ljubilo?” ili Blez Paskal “Ljubav nema godina, ona se uvek rađa”. Mislim da sam time sve rekao.
Crkva Roždestva Presvete Bogorodice u Grabovici
Knjiga se ovih dana našla i na Međunarodnom sajmu knjige “Banja Luka 2023” posredstvom Gorana Đurića, na renomiranom štandu izdavačke kuće “Art Print”, pa lepo bi bilo da pojasnimo kako može da se nabavi ovaj roman tačnije da li ga ima u knjižarama i dali može Online da se poruči?
I mene je ta vest prilično iznenadila i, naravno, obradovala. Roman je za sada u rukama biblioteka i knjižara u Republici Srpskoj. Ako bude interesovanja aktiviraćemo i Online prodaju ali moram da naglasim da meni uopšte nije cilj nikakav profit ili zarada od iste. Sav prihod, baš kao što sam uradio i na promociji, od prodaje knjige ide u korist hrama “Roždestvo Presvete Bogorodice” u Grabovici u kojem sam kršten. Ja sam dok sam bio u zavičaju, BiH, Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, prijateljima i poznanicima podelio dosta knjiga sa posvetom, jedan deo sam poslao kargo poštom za Australiju i očekujem da stignu u novembru.
Mira i Žika Đekanović su u Grabovici priredili pravo slavlje u čast zemljaka: Rade, Mira, Žika i Cveta
Kao što sam rekla na početku razgovora, ti si ovog leta (dva meseca) sa svojom suprugom Cvetom (koja je ujedno i tvoja najveća podrška) proveo u Srbiji, Republici Srpskoj, Bosni, Makedoniji, obišao si mnoge gradove i mesta, sreo se sa puno ljudi i družio, pa me interesuje kako si doživeo ove bivše Yu republike posle jedne decenije, kakva ti je lična percepcija za ljude i njihove živote na ovim prostorima?
Ja sam neko ko je rođen u nekada zajedničkoj državi ali sam svestan da je to prošlo vreme i da su nekadašnje republike sada samostalne I države za sebe. Doduše, malo mi je čudno bilo na tim graničnim prelazima kad iz jedne države ulaziš u drugu a svojevremeno ste to prelazili bez zadržavanja.
Sa školskim kolegom Dragoljubom Stevovićem i njegovom suprugom Jordanom koji je iz Kozline u Sloveniji vozio i stigao u banja Luku gde smo se u hotelu Paša družili dva sata
Hazim Tahirović moj školski drug iz Sarajeva 70-tih dovezao se iz Postojne u Sloveniji na Vlašić, u Dobanovac, hotel Central da bi se video sa mnom posle 46 godina
Sa vasilom Sipkoskim školskim drugom sam se sreo posle devet godina u hotelu MIlenium na Starom sokaku u Bitolju
Ja sam po prirodi druželjubiv, lako dolazim u kontakt sa ljudima, sa Nekima uspostavljam I prijateljstvo. Obišli smo zaista mnogo, jedino nismo bili u Sloveniji ali, ovo moram da kažem, dvojica mojih školskih drugova iz srednje škole koji žive tamo, došli su sa 5-6 sati vožnje da se vide sa mnom posle 46 godina. U pitanju su Dragoljub Stevović i hazim Tahirović. Takođe sam u Bitolju sredo još jednog školskog Vasila Sikoskog. To su nezaboravni momenti.
Što se tiče života ljudi tamo, uvek je bilo i biće – kako se ko snađe.
Pre svega skroman čovek: Rade u razgovoru sa Bibom
Važiš za Velikog Gospodina, ali ja bih rekla pre svega da si Veliki Altruista. Pišem sa velikim slovima kako bi naznačila važnost komparacije, ali u suštinu to je jedna velika istina. Šta te motiviše u životu da uvažavaš ljude i da pomažeš?
Jedna od mojih životnih maksima je pomoći svakome ko zaslužuje u okviru svojih mogućnosti. Ne možete nekome dati ono što i vi sami nemate. Biti gospodin i altruista nije teško, potrebno je samo okrenuti se oko sebe i proceniti stvari i ljude. Ono što ljudi, naravno ne svi, često zaborave u pohlepi, da je život kratak, da nema reprizu i na kraju-krajeva da smo svi na ovaj svet došli bez ičega i da ćemo bez ičega i otići.
Sa Cvetom na kafi u centru Trebinja, ispred hotela Platan
Kao da je živ: Sa figurom Ive Andrića u Travniku
Na putu između Trebinja i Mostara (manastira Žitomislić): Cveta Berak i Dragana Đurić
Veliki si vernik i porodični čovek koji drži do svoje tradicije i običaje neguje čak i u dalekoj, multinacionalnoj Austaliji. Uspešan i pameten čovek uvek može da otkrije svoj recept za sreću za kojim danas svi targaju. Šta tebe čini srećnim i šta bi na kraju poručio ljudima da bi bili srećni?
Sada sam manji vernik nego recimo pre 20-30 godina. Ređe idem u crkvu ali kad mi se pruži prilika odem da zapalim sveće za upokojene I za zdravlje živih. Znači, poslovne obaveze ne dozvoljavaju češći odlazak u sveti hram.
Problem kod ljudi je kad sreću vide u materijalnom dobru a ne u onome što nas okružuje i što je sastavni deo života. Sreća se ne može kupiti. Recept za sreću po meni, ne postoji. Ali, držim se onoga da sreću čine male stvari. Stara latinska izreka kaže da “sreća prati hrabre” ili kako je Mahatma Gandi rekao “sreća je kada ono što mislite, ono što govorite i ono što jeste, budu u harmoniji”.
Sa Cvetom u Crnoj Gori – Petrovac na moru
Raj na zemlji: Goran Đurić sa sinom Vukom na vidikovcu kod restorana Kanjon u kanjonu reke Ugar na kneževskoj opštini
Primetila sam da si započeo i putopis o svom i Cvetinom boravku u starom kraju, šta tu možemo očekivati?
Da, započeo sam moj omiljeni način pisanja a to je putopis! Već su četiri nastavka objavljena i idem dalje. Imam hiljade fotografija i materijala za bar 20 nastavaka. Nastojim da osim ličnih doživljaja sve obogatim i sa istoriografijom značajnih mesta koje smo obišli, da animiram neke ljude koji su nam se našli na putu. Biće interesantno, pratite “Svet Australia” da saznate više.
Biba KRNČESKA
