Umetnost je esencija ljudske duše. Čovekov pogled na svet. Ona je u ljudskom osmehu i suzi. Od njih umetnost nastaje. Tvori se kao najvažnije ljudsko ostvarenje!
Uglednog Beograđanina, multitalentovanog umetnika Miodraga Miću Jakšica najčešće predstavljaju kao arhitektu, sjajnog srpskog književnika i producenta. Ali to nije sve, on je neumorni svestrani stvaralac sa ogromom umetničkom dušom, vrhunski pesnik, reditelj, osnivač i glavni odgovorni urednik, izdavač, voditelj, novinar, slikar, dizajner, predsednik, direktor, itd… Ovaj intervju predstaviće njegovu jedinstvenu briljantnu ličnost i pojedinosti iz raskošne biografije koja zadivljuje poput slikarskog remek dela.
Objavio je do sada 20 izuzetnih knjiga, među njima su: “Imam vremena još samo da te volim”, “Jedna od druge” ,”Proleće, ovo”, “Njoj”, “Savinim putem i druge drame”, “Žena zna život da oponaša” itd… Sva književna dela koje je napisao prevedena su na više od 20 jezika: engleski, francuski, ruski, nemački, španski, portugalski, turski, kineski, italijanski, ukrajinski, mađarski, slovenački, makedonski, švedski, česki, poljski itd… Kod svih se primećuje velika književna gospodstvenost, maestralno umeće jezičke izražajnosti, kultura, stručnost kao i poseban osećaj da prenese unutrašnji svet emocija kao u nadahnutoj lirskoj poeziji… od smirenosti do bure, ljubavi i patnje, nežnosti i strasti. A tek onu muzičku emociju koju samo pojedini mogu da osete, koja odnekud sama rađa melodiju samo njima znanu, pa zavole pesmu, pamte je i gotovo dožive je kao svoju… Da, to je prefinjen pesnikov dar čitaocu, jer ga čarobni stihovi vode u carstvo emocija…
Snimio je kao producent igrani film “Povratak” (2017) i dokumentarno-igrani film “Vrata Srbije”, “Mojsinjska sveta gora” (2013), sa kojima je učestvovao na 10 svetskih festivala kao i TV serijale “Beogradski rokenrol nova scena” (za studio B 2018) i “Tamo gde smo bili” (za Pink3, 2018-2020).
Za PGP RTS objavio je muzički disk za decu “Da se okreće zemlja prestati nikad neće” (2008,) na kome njegove pesme pevaju Bora Đorđević, Slađana Milošević, Željko Samardžić, Goca Tržan, Sergej Ćetković, Ivana Peters, Goran OK bend, sa Dečijim horom RTS i horom Kolibri (2008).
Predsednik je Matice iseljenika i Srba u regionu od 2017. Godine, gde je organizovao više od 200 umetničkih programa srpskih umetnika i celog sveta izložbe, slika i fotografija, književne večeri promocije, diskusije, tribine, muzičke koncerte, pozorišne predstave itd…
Miodrag Jakšić za svoj istaknuti rad nagrađivan je u zemlji i svetu, World Roseta Intambul u Turskoj, Godišnja nagrada Saveza pisaca Belorusije, Godišnja nagrada Književnog društva Hrvatske, Srebrno Gašino pero, Vidovdanska povelja Saveza Srba u Rumuniji, Oktobarska nagrada grada Inđija, Prva nagrada Olimpik festivala Antalija u Turskoj, Pesma godine u Kruševcu, nagrada Gordana Brajović, Knjiga godine za decu Večernjih novosti, Zlatni Beočuk, Zlatna povelja Skupštine dijaspore Francuske, Vitezovi pesnik godine, Dositejovo pero tri puta, Zlatna medalja Tesline naučne fondacije u Filadelfiji itd…
Povod za nas razgovor, pored ostalog, bio je izuzetan kulturni događaj “Umetničko veče” u prepunoj etno kafani “Zora” u Čikagu koji je bio posvećen promociji njegove knjige “Imam vremena još Samo da te volim”. U izuzetnoj umetničkoj ekipi pored Miodraga Jakšića u programu su učestvovali svetski poznata slikarka Gordana Nenadović, primadona Slađana Sarić, glumac Igor Obradović, pesnikinja Bojana Radovanović i gitarista Marko Stanojević.
U posledje vreme možemo Vas sresti na raznim mestima u Čikagu, šta Vas je dovelo u Ameriku, čime se ovde bavite?
– U Čikago sam došao prveshodno da posetim sina Mihajla, koji u ovom gradu živi već
dve godine, ali i mnogobrojne prijatelje koje imam ovde a nisam ih dugo video. U Čikagu sam do sada bio tri puta, uvek, nekako drugačijim povodima, nekada službeno, nekada u promotivne svrhe nekog projekta, sada je to bilo potpuno privatno, porodično, ali je boravak u Americi uvek ispirativan tako da je bilo dosta i umetničkog angažovanja. U Sijetlu sam snimao kadrove za dokumentarni film o Kurtu Kobejnu koji radim, u Orlandu smo imali književni susret kod spomenika Beogradskom čitaču, u Majamiju sam prisustvovao manifestaciji Trojka iz bloka, u San Dijegu sam posetio Srpski kulturni centar i srpsku školu jezika i kulture, kao i srpske
hramove, u Los Anđelesu sam dogovarao nekoliko muzičkih i filmskih projekata, u Nešvilu sam sa decom dočekao Novu godinu, a u Čikagu sam učestvovao na Festivalu srpskog filma sa svojim dokumentarno igranim filmom ”Tragovima Đure Jakšića” i osvojio nagradu za najbolji dokumentarni film.
Govorio sam na proslavi dana nezavisnosti Republike Srpske, prisustvovao proslavi godišnjice Srpskog radija Čikago, premijeri predstave “Misija Halijard” Srpskog pozorišta Čikago i imao sam svoje književno veče sa gostima, mojim prijateljima umetnicima.
Svakako, svuda gde sam boravio u Americi sam snimao zanimljive sagovornike za emisiju “Srbi širom sveta” koju uređujem i vodim na televiziji Studio B, u Beogradu. U Čikagu smo započeli I pripreme za pozorišnu predstavu “Dupljaci” autora Dragiše Kašikovića, koju ću postaviti sa ansamblom Srpskog pozorišta Čikago, a premijera je planirana za oktobar ove godine.
Kakve ste utiske poneli sa Umetničke večeri u etno kafani Zora, sa kojim ste se programom prestavili publici?
– Slikarka Gordana Nenadović iz Čikaga, moja stara i dobra prijateljica, je žarko želela da
organizuje moje književno veče. To je i uspela. Organizovala je jedno umetničko veče prepuno emocija i zadovoljstva, podeljenih među nama učesnicima i publike, koja je ispunila čitav restoran Zora. Govorio sam moje pesme iz nekoliko poslednjih knjiga, a ponajviše one iz knjige “Imam vremena još samo da te volim”, kako je i ovo veče nazvano. Pored Gordane i mene učestvovali su i čarobna primadona Slađana Sarić, gitarista Marko Stanojević i glumac Igor Obradović, kao i gošća pesnikinja Bojana Radovanović. Igor i ja smo govorili moje poetske zapise, ponajviše one ljubavne, jer su u publici bile uglavnom žene, pa su nas one inspirisale da kazujemo upravo lirsku poeziju. Marko je odsvirao nekoliko mojih komponovanih pesama, što je dodatno dalo na uzbuđenju, jer su mnogi tada prvi put čuli ove moje radove koje pevaju poznati pevači. I meni je bilo zanimljivo da govorim neke svoje stihove koje nisam dugo govorio, neke sam čak i prvi put javno prezentovao, što je jednako uzbuđenje, jer jednoj pesmi udahnjujete život i poklanjate je svetu, ljudima koji je slušaju, prihvataju, analiziraju… U publici je bio i
generalni konzul Srbije Damjan Jović sa suprugom, kao i mnogobrojni značajni ljudi Srpske zajednice u Čikagu. Sve knjige koje su bile predviđene za to veče i koje sam imao sa sobom u Čikagu – planule su. Ljudi vole poeziju… Šta god da radim i čime da se bavim, ja sam pre svega pesnik u duši, poezija meni struji kroz vene i svaka komunikacija sa ljudima postoji kao odgovor upravo kroz poetsku ravan. Volim ljude, upoznavanja, razgovore…
Kako je arhitekta postao književnik i međunarodni priznati umetnik? Kako doživljavate umetnost, bez obzira na žanr?
– Umetnost je esencija ljudske duše. Čovekov pogled na svet. Ona je u ljudskom osmehu i suzi. Od njih umetnost nastaje. Tvori se kao najvažnije ljudsko ostvarenje. Nema drugoga izbora u mome života do poezije, književnosti, muzike, slikarstva ili arhitekture, na primer. Sve je to jedno. Jedna misao. Jedna inspriacija u glavi. Ista veza sa svetom. Poveznica sa ljudima. Ostvarenje za opstanak. Programe i manifestacije koje sam osmislio i koje provodim, imaju za cilj da približi istinsku umetnost publici, da poveže umetnike
sa svih svetskih meridijana, da se u razmeni energije među njima, stvara nova, pojedinačna I kolektivna inspiracija, koja prouzrokuje nova dela i stvara dodatne osećaje slobode u ljudima, stvaraocima ali i participejentima, publici, posetiocima… Umetnost je suštinski čovekov poriv koji ga tera na ispoljavanje sopstvenih poriva iznutra, iz sebe u cilju stvaranja boljeg sveta.
Osnivač ste i glavni i odgovorni urednik Umetničke grupe ARTE koja iz celog sveta okuplja više od 300 umetnika i koja ima svoje izdavaštvo. Organizujete za njih festivale i razne programe. Po kom kriterijumu umetnik može biti član te grupe, da li je status umetnički važan, nagrade, priznanja za ostvarena dela itd?
– Umetnost je pokretačka snaga, energija koja isijava iz svakog čoveka, spajanjem ljudi
takvog senzibiliteta nastao je ARTE pokret 2007. godine, kao udruženje umetnika spremnih na bezuslovno međusobno stvaralačko povezivanje. Naša izdavačka delatnost je veoma bogata. U ovih 15 godina rada objavili smo više od 150 knjiga, raznih žanrova, a ponajviše poezije i romana.
Pod etiketom Arte svoje knjige objavljuje, među ostalima, Bora Đorđević, a prva svoja izdanja kod nas su objavili Stefan Tićmi, Angelina Petrović i drugi. Izlažemo i promovišemo naša izdanja na regionalnim sajmovima i manifestacija. Pokrenuli smo mnogo značajnih programa i projekata, kao što su, Međunarodna umetnička kolonija u Krčedinu, koja se organizuje svake godine tokom leta od 2008. godine, Međunarodnu umetničku koloniju u rumunskom gradu Temišvaru od 2009. godine, Dane srpske kulture u Istri od 2009, Književnu koloniju na Pagu, Beogradski festival kantautora KANTFEST od 2014, Međunarodni književni festival Inđija PRO POET od 2017 i mnogo toga još. Članstvo u Umetničkoj grupi ARTE dolazi onome umetniku koji to želi i prihvata manifest grupe, učestvovanje na našim manifestacija, a dakako da vrednost njegovog stvaralaštva i njegove ličnosti korespondira sa standardima bezuslovne umetničke saradnje, prijateljstva i shvatanja potrebe za pronalaženjem jednostavnih, ljudskih, a umetnički jedinstvenih i vrednih rešenja za boljim životom.
Na prvom Svetskom poetskom Video festivalu u Instambulu decembra meseca 2022. Uručena Vam je prva nagrada za najbolji poetski video spot. Kako se zove video sa kojim ste pobedili, u kojoj konkurenciji, koja je bila tema filma?
– Nagradu za najbolji poetski video na tom festival dobio sam za spot pesme “Svoj položaj na nebu” iz moje knjige “Jedna od druge”. Režiju potpisuje sjajni snimatelj i fotograf Vladimir Mladenović. Priču koju smo on i ja zamislili u spotu privukla je moje prijateljice umetnice da budu deo projekta, da glume u spotu – moje muze. Spot je renesansno raskošan sa haljinama i odelima iz beogradskog Narodnog pozorišta i danas kad ga gledam uživam u njemu jer gledam ustvari moje uspešne prijateljice, kao glumice, i danas ih prepoznajem kao ostvarene žene, majke, doktorke nauka i sve te slike dodatno mi ulepšavaju život. Međunarodni žiri je taj spot vrednovao kao najbolji od više stotina pristiglih videa iz celog sveta, čime je celoj našoj umetničkoj grupi i meni lično učinilo veliku čast, tom prvom nagradom. Praksu snimanja spotova za pesme shvatam kao veoma dobru mogućnost prilaska poezije medijima, TV ekranu, većem broju ljudi. Zaniljivo je da je ovo bio prvi svetski festival poetskog videa, sa više od 300 prijavljenih autorskih dela, čime je moja radost veća. Sve nagrade dobijene u inostranstvu, a meni je ovo četvrta u Turskoj, jeste uistinu priznanje našem jeziku, književnosti i kulturi. Prilika da se pomene ime države Srbije, našeg naroda i da se lepim povodom govori o tome i da mediji to proprate. Što više takvih događaja time je veći proctor za promociju Srbije.
Tom prilikom promovisana je Vaša nova knjiga poezije “Žena zna život da oponaša” dvojezična, tursko-engleska. Zbog čega knjiga nosi taj naziv, da li su sve pesme ljubavnog sadrzaja, šta Vas je motiisalo da bude štampana na turskom i engleskom jeziku?
– Knjiga nosi naziv po istoimenoj pesmi, “Žena zna život da oponaša”, koju sam napisao pre tri godine na Njegoševim danima u Crnoj Gori, na večeri u domu kraj Sabornog hrama Svetog Jovana Vladimira u Baru, u jednoj čarobnoj i duhovno neverovatno bogatoj atmosferi, koja je vladala u tom trenutku, tamo. Opisujući taj osećaj Božje sreće koji me je okupirao, ta pesma je samo u jednom trenutku i u celosti izašla iz mene, Aleksandra mi je dodala olovku i ja sam je zapisao. Kada je trebalo da se odaberu pesme za objavljivanje knjige u Turskoj i naslova koji ćemo joj dati, nisam imao dilemu i odabrao sam baš taj naziv, kako bi i jedna moja knjiga imala taj naslov, a sve u slavu sećanja na te trenutke provedene u crkvi Jovana Vladimira u društvu blaženopočivšeg mitropilta Anfilohija i moje pesničke bratije. Ova knjiga koja je krajem prošle 2022. godine objavljena u Istanbulu je moja druga objavljena knjiga u ovoj zemlji. Izdavač je, a i ja sam kao autor, imao velikog uspeha sa prvom mojom knjigom tamo, pa je želeo da idemo dalje sa novim naslovom. Prevodi na druge jezike i objavljivanje u drugim državama u magazinima, zbornicima i u knjigama, veoma je važno za svako delo, za svakog umetnka i najposle, ali ne i najmanje važno, za celokupnu našu književnost i kulturu u celini. Svakim prevodom i njegovim objavljivanjem približavamo stvaralaštvo autora drugim narodima, čitaocima sa drugih meridijana, upoznajemo ih sa našom kulturom, tradicijojm, običajima, specifičnim izrazima, našim naravima i pogledima na život i svet. Rekoh ovo je moja druga knjiga objavljena u Turskoj, dve su objavljene i u Rumuniji, a po jedna u Americi, Švedskoj, Makedoniji… U pripremi je knjiga mojih odabranih pesama na portugalskom jeziku, kao i izdanje u Azerbejdžanu.
U Čikagu ste takođe 2022. godine na 9. festivalu srpskog filma osvojili nagradu za najbolji dokumentarni igrani film TRAGOVIMA ĐURE JAKŠIĆA.
– Film “Tragovima Đure Jakšića” sam snimao od maja do novembra meseca 2022. godine
na više od 60 lokacija u tri države, a sve u povodu 190 godina od rođenja ovog našeg velikog umetnika, slikara, pesnika, pripovedača, učitelja, boema i rodoljuba. U filmu govori više od 20 sagovornika, znalaca i poštovalaca Đurinog dela. U igranim delovima nastupaju Danijel Sič kao Đura Jakšić, glumica Vjera Mujović kao Mila Popović, Đurina najveća ljubav i inspiracija, kao i glumci Aleksandar Lazić, Milenko Pavlov, Vladimir Đorđević… Izvršni producent filma je moj sin Mihjalo, a ćerka Jana se pojavljuje u filmu kao Tijana Jakšić, ćerka Đure Jakšića koja se udala za pesnika Vojislava Ilića, dok moj rođeni brat Predrag u filmu govori o patriotskoj i rodoljubivoj ličnosti Đurinoj, tako da smo se ovim filmom mi Jakšići, cela moja porodica, još jedared – kako kažemo mi Srbi prečani, odužili našem velikom pretku. Zanimljivost je, i ja o tome govorim u ovom filmu, da je Đura Jakšić ceo život bio beskućnik a da danas tri kuće u Srbiji u kojima je živeo i radio jesu kulturni centri, nose njegovo ime u kome se svakodnevno dešavaju kulturni I umetnički programi. To je rodna kuća Đure Jakšića u Srpskoj Crnji, zatim kuća u Kragujevcu u kojoj je živao, kao i njegova kuća u beogradskoj Skadarliji gde je živeo poslednje godine svog života i gde je umro. Zanimljivost je da 32 škole u Srbiji i Republici Srpskoj nose ime Đure Jakšića, a nema grada kod nas da jedna ulica ne nosi ime po njemu, čime se samo pokazuje da se srpski narod ovim potezima odužio velikom Đuri Jakšiću, a mi smo ovim filmom samo to još dodatno učinili.
Iza Vas su brojne napisane knjige, filmovi, pesme koje pevaju najpoznatiji pevači, nagrade, organizacioni ,novinarski i urednički producentski poslovi itd. Ko ste danas i čime se bavite? Kako biste predstavili Miodraga Miću Jakšića?
– Najveća moja radost su moja deca sin Mihajlo i ćerka Jana. Da ništa drugo nisam uradio, sem njihovog podizanja, bio bih bogat čovek. Kad shvatite da nekoga volite više nego sebe samoga, nečiji život više od sopstvenoga, onda je vaš život uspešan, a moja sva ljubav upravo jeste usmerena ka njima, njihovoj sreći i uspehu u životu. Povezivanje ljudi, razmena pozitivne energije, saradnja, poverenje u umetnost i baštinu predaka ka ostvarenju savrmenog, ljubav I poštenje, to je smisao života. To im prenosim, svakodnevno. To je moj uspeh, što imam njih dvoje, anđele moje.
Šta Vas očekuje po povratku u Srbiju, u kom pravcu će se kretati Vaši poslovi?
– Očekuju me rekao bih neke redovne aktivnosti u okviru moje Umetničke grupe i
izdvačke kuće ARTE i u Matici iseljenika i Srba u region koje predvodim. Radimo na objavljivanju desetak knjiga sjajnih autora, među kojima su i Radomir Uljarević, Marija Viktorija Živanović, Ana Bojanović i drugi i plan je da se knjige pojave do novosadskog Sajma knjiga sredinom marta gde ćemo zajedno sa Književnom radionicom Kordun iz Filadelfije imati štand i predstaviti i ta nova ali i naša izdanja od prethodnih godina. Pripremam Umetničke kolonije u Krčedinu i u Temišvaru, Sedmi Pro Poet festival u Inđiji… Na proleće ću na Malti držati časove kreativnog pisanja srpskoj deci u našoj školi na ovom lepom ostrvu. Selektirao sam 30 srpskih slikara i fotografa čije radove ću postaviti na velikoj Izložbi savremene srpske umetnosti koje organizujem u maju mesecu u Kirgiziji, u galeriji Akademije likovnih umetnosti u glavnom gradu Biškeku. Sređujem moju knjigu izabranih dramskih prikaza i igrokaza koju bih objavio u prvoj polovini godine… Do kraja ovogodišnje košarkaške Evrolige putovaću na gostovanja širom Evrope, sa košarkašima Crvene Zvezde, sa željom da im mojim bodrenjem i energijom pomognem da se plasiraju na ovogodišnji Fajnal four. Eto, svašta se sprema, na mnogim frontovima se radi i dao Bog zdravlja, čini mi se, biće to zanimljiva godina…
Svetski ste putnik, obišli ste više od 100 drzava, koje zemlje su vas posebno impresionirale? Da li biste u nekoji od njih voleli da zivite?
– Ne. Srbija je moja zemlja i ne bih mogao bez nje, moga Beograda, moga Krčedina…
Volim da putujem da obilazim države i gradove, upoznajem ljude, kulture i umetnost drugih nacija, da se družim i sarađujem sa svima, ali najviše volim da se, pun utisaka, vratim u Beograd i Srbiju. O gradovima koje volim, a to su Pariz, Sankt Peterburg, Moskva, Njujork, Napulj, Firenca, Lisabon… sam puno pisao i njihov duh, arhitektura, ljudi su me dobrano inspirisali, ali nema lepše slike nego kada vidim Avalu iz aviona pre spuštanja na surčinski aerodrome ili zapadnu kapiju Beograda, profesora Mitrovića ili Rudo 3, istočnu kapiju Beograda, ako se automobilom vraćam kući, sa severa ili juga. Odlasku u novo, se uvek radujem, ali dolasku u svoje još više.
Slavica MOMAKOVIĆ
