Doajen narodne muzike Nenad Milanović Peggi, posvetio je svoju muzičku karijeru očuvanju tradcionalne narodne muzike i naše kulturne baštine. Virtuoz na harmonici, kompozitor, aranžer, tekstopisac, šef i osnivač “Velikog narodnog orkestara” u Kragujevcu, utkao je put mladim generacijama i pokazao kako se sa velikim profesionalizmom, radnom disciplinom, posvećenošću, ugledu muzičkom i građanskom, vrhunskim instrumentalnim i kompozitorskim stvaralaštvom mnogih pesama i kola, priznatim od muzičkih stručnjaka, ulazi na vrata umetničkih velikana, tu opstaje i postaje merilo za kvalitet.
U prilog tome navešćemo jedan deo nagrada i priznanja koja je dobio:
“Majstorsko pismo”, “Dobrodarje”, “Povelju za građanske zasluge”, “Davidovu harfu”, “Srebrnu plaketu Saveza slepih Srbije za 20 godina rada i saradnje”, “Zlatnu harmoniku Jugoslavije”, “Sertifikat korepetitora za narodnu i etno muziku”, predsednik je udruženja “Arhanđeli”, “Akademsko vokalno instrumentalnog sastava”. Vlasnik je brojnih nagrada sa prestižnih festivala narodne muzike, kao i dvostruke pobede “harmonikaš, kompozitor, aranžer i tekstopisac”.
Njemu najvažnije životne nagrade su sinovi Predrag, Marko i Bojan i unuka Danica. Veoma je ponosan što je sačuvao porodicu, prijatelje i beskrajnu volju za radom.
Ističe da je svirao sa nekoliko sinfonijskih orkestara među kojima je i “Binicki”. U radu sa njima nekoliko puta je odlikovan za očuvanje muzike, tradicije, narodne umetnosti i građanske zasluge. Izuzetno poštuje svoje kolege sa kojima radi, uz veliko uvažavanje spomenuo je svoje nastarije članove “Velikog narodnog orkestra”: Marko Lazović, Slobodan Božić, Milaško Pantelić, Zvonko Gajić, Milorad Radojković, Momčilo Aksentijević, Milenko Ivanović Crni, Zoran Mijailović i ostali… Nastupao je u inostranstvu i u našoj zemlji sa eminentnim umetnicma u prestižnim uglednim dvoranama.
Gde ste rodjeni, kada ste otkrili ljubav prema harmonici i počeli da je svirate, koliko godina ste tada imali?
Rođen sam u Kragujevcu u muzičkoj porodici kao sin Zlate i Milovana Milovanovića koji je u to vreme važio za jednog od najistaknutijih harmonikaša u Šumadiji. Od njega sam nasledio ljubav za ceo život prema harmonici. Zahvaljujući genetici stekao sam predispozicije koje su me usmeravale i vodile kroz prelepi muzički svet. Kao dečaku bilo mi je zabranjeno da sviram, čak i da prilazim harmonici, a kako je moj otac imao đake koje je učio da sviraju, meni je uvek bilo privlačno kao i sve ostalo što se deci brani, da idem i slušam kako sviraju i upijam svaki ton. Jednoga dana moj stariji drug Neca me je odveo u muzičku školu da se upišem, ali majka kad je saznala za to, vrlo brzo je otišla do škole i ispisala me. Harmoniku koju sam dobio od tetke Ružice, koja je bila original i iz Italije, vrlo brzo je po povratku majke iz škole, završila u delovima, uz izričitu zabranu da se bavim muzikom. Meni je jedino bilo preostalo dok je moj otac držao časove da slušam i pamtim i čim bih ostao sam, sve što sam zapamtio i odsviram. A morao sam sve da zapamtim, jer sam sebi zadao zadatak, posle i da brišem harmoniku, kako se ne bi primetilo da je uopšte pomerana sa mesta gde je bila ostavljena.
Kako smo živeli u centru Kragujevca moji su imali običaj da u toku dana odu negde zajedno u šetnju, što je za mene bila izuzetna prilika. Ja sam te trenutke koristio za moje vežbanje. Posmatrajući roditelje kako izlaze iz naše ulice, vraćao sam se u kuću, zaključavao vrata i odmah uzimao harmoniku. Neko vreme je to uspevalo, dok jednom prilikom nisam čuo da neko kuca na vrata dok sam vežbao. Bio sam maksimalno iznenađen i zatečen jer sam ispred sebe ugledo majku, ona je nešto zaboravila i vratila se da uzme. Zaledio sam se od straha. Majka je postavila pitanje: “Ko je to svirao harmoniku”? Pošto sam sam bio u sobi morao sam da priznam, rekao sam: “Ja”! Primetio sam tatin poluskriveni osmeh i ozareno lice, ali je ćutao, majka je tada izgovorila reči koje sam za čitav život zapamtio: “Ako možes da sviraš dobro, ti sviraj, ako ne možeš onda nemoj”!
Od tog dana mogao sam da sviram kad god poželim. Kako su oboje bili prezadovoljni što sam bio uporan i koliko sam napredovao, to se ubrzo po gradu pročulo. Tada sam imao 11 godina.
Kako je izgledao Vaš razvojni umetnički put? Kada ste snimili prvu pesmu (ili kolo) i za koju izdavačku kuću? Koliko ste ploča do sada snimili?
Sa 15 godina stekao sam pravo za snimanje za Radio Beograd (trajni snimak) sa pesmom “San zaspala”, prvi put sam izašao u javnost kao harmonikaš. Taj snimak je redovno bio emitovan u istom terminu u sklopu emisije koja je tada išla u 18 časova na Radio Beogradu na prvom programu.
U toku mog gimnazijalskog školovanja kao i studiranja na Pravnom fakultetu, ja sam uporno vežbao i tada već aktivno nastupao. Prva dva snimka autorskih numera, kao i prvu ploču na kojoj sam učestvovao kao harmonikaš sam snimio u Zagrebu 1989. godine. Moje aktivno snimanje krenulo je 1994. godine u studiju “Audio dizajn” u Kragujevcu gde je i nastao moj autorski CD “Za svakog po nešto” sa narodnim kolima. Od tada, pa do danas snimio sam više od 300 kompozicija.
Sa kojim pevačima ste sarađivali, po kojim pesmama i kolima ste prepoznatljivi?
Sarađivao sam sa pevačima mnogim, neka mi ne zamere ako nekog izostavim, jer nemoguće je da se svih setim u ovom trenutku, a to su: Jordan Nikolić, Staniša Stošić, Čedomir Marković, Danka Stoiljković, Nedeljko Bilkić, Lepa Lukić, Vera Nešić, Ana Bekuta, Šaban Šaulić, Džej Ramadanovski i mnogi drugi. Zatim, snimao sam sa Tufom Valentanlićem, Sinišom Sretenovićem, Žikom Milutinovićem, Radišom Vučićevićem, Slavicom Čudić, Vladanom i Rođom Vukovićem a upravo ovih dana snimam legendu sevdaha Ahmeta Bajrića i spremam svoju novu solističku ploču.
Moje su pesme veoma često nagrađivane, što mi mnogo znači, iz razloga što su upravo njihovo ocenjivanje obavili istaknuti umetnici i stručni ljudi iz muzičke oblasti. A pored toga one su i danas prepoznatljive i nisu zaboravljene to mi je najveca nagrada, jer jedino kvalitetne pesme opstaju. Takođe, moji su snimci svakodnevno prisutni na Radio Beogradu i televiziji kao i na mnogim drugim radio stanicama i televizijama.
Od mojih najpoznatijih pesama posebno bih istakao “Đurđija” (dvostruki pobednik Zlatiborskog festivala), “Šumadijsko kolo”, (dvostruki pobednik Kragujevackog festivala), “Stara Srpska prestolnica” (Prva nagrada publike kragujevačkog festivala), “Zulum Cajka” (dvostruki pobednik festivala u Vrnjačkoj Banji), “Lijepa Tuzlanka”, “Hvalila se cura kraj Morave”. U fazi rada je još puno novih pesama i narodnih kola koje će izvoditi naši eminentni pevači.
Da li još uvek imate školu za harmoniku u Kragujevcu? Jesu li Vaši sinovi nasledili ljubav prema harmonici i krenuli Vašim stopama?
Škola harmonike je postojala u Kragujevcu jedno izvesno vreme i iz nje je izašlo nekoliko vrsnih harmonikaša koji se i sada aktivno bave muzikom. Ko je koliko vežbao, toliko je i napredovao.
Dva moja sina Predrag i Marko su nasledila i neguju ljubav prema harmonici na moje veliko zadovoljstvo i aktivno se bave muzikom, čuvajući prave umetničke vrednosti, dok Bojan svira violinu, završio je nižu muzičku školu. Iza Predraga i Marka ima već lepih rezultata kao i autorskih snimaka narodnih kola. Imaju svoj način razmišljanja i pravac koji apsolutno podržavam.
Kada ste osnovali “Veliki Narodni orkestar u Kragujevcu”? Koliki je njegov značaj za kulturu i grad Kragujevac u kojem živite?
“Veliki Narodni orkestar” ove godine puni svojih časno zasluženih 30 godina postojanja i rada. Kao osnivač i umetnički rukovodilac uz jednako veliko zadovoljstvo i veliku muku, uvek sam se trudio da se predstavimo u najprofisionalnijem smislu, što uopšte nije bilo lako. Kako bi se orkestar promovisao i kako bi se za nas saznalo, u početku smo nastupali samo na humanitarnim koncertima. Kako je vreme prolazilo, publika je počela da se navikava na lepotu našeg zvuka i počeli su sve više da posećuju mesta gde smo nastupali.
Vremenom se orkestar proširio dolaskom mladih akademskih muzičara, što je veoma uticalo na kvalitet i prezentaciju orkestra.
Od kako je nastao “Veliki narodni orkestar”, svojim je razvijanjem i postavkom stvari u profesionalan kolosek apsolutno plasirao odabranu muziku. Postavljeni su normativi u smislu odabira repertoara, načina oblačenja i ponašanja, kao i određivanja mesta gde će orkestar i sa kim da nastupa. Neretko je bilo podsmeha od strane onih kolega koje se nisu slagale da ovaj način bavljenja muzičkom umetnošću može da doprinese progresu muzike u Kragujevcu, ali su i sami uvideli da ovo kod muzičara može da napravi pozitivnu putanju koja će u ovom poslu da pospeši profesionalniji pristup, koji se pre svega odnosi na kodeks bavljenja muzikom. Tako su vaspitavani tada mladi muzičari koji sada služe i navode se kao primer mlađim generacijama koje stasavaju za budući period i ponos su sigurno našeg grada.
Odsvirali ste i organizovali veliki broj humanitarnih priredbi da li znate približan broj?
Više od 600 humanitarnih koncerata i nastupa do sada sam odsvirao sa velikim zadovoljstvom. Još uvek se nisam od toga umorio i drago mi je da će to izmamiti osmeh onima kojima je pomoć bila potrebna. Nadam se da ću i dalje biti u mogućnosti da ovo nastavim da radim. U poslednjem periodu najčešće nastupam sa Akademskim vokalno Instrumentalnim ansamblom “Argangeli Srbija” i sa profesorom Vojislavom Spasićem. Kada pored sebe imate kolege mlade i uspešne muzičare volja koju dobijete stalno se pojačava i nove ideje su uvek prisutne. U ovom humanitarnom radu često sam bio i organizator. Pored “Arhangela” često se odazivam i drugim ljudima koji se bave humanitarnim radom: “CZNTK Abrašević”, “Dramski studio”, “Lepenica”, “KUD Dukati”, “Humanitarni radio”.
U ime Vašeg velikog humanitarnog rada kandidovani ste za dodelu “Đurđevdanske nagrade grada Kragujevca”? Dokle je ta akcija stigla, šta očekujete?
U 2021. godini dok je pandemija mnoge muzičare poslala u stanje mirovanja moji saradnici i ja smo bili maksimalno aktivni. Uradili smo skoro 30 humanitarnih koncerata (možda i više) i to je prouzrokovalo da moje kolege, prijatelji, saradnici i ljudi koji cene šta radim, kandiduju me za “Đurđevdansku nagradu grada Kragujevca”, samim tim ukazali su mi veliku cast i zadovoljstvo.
“Šumadijsko kolo” možda je i najznačajnija pesma koju sam stvorio, zato što opisuje ono što smo i dok je “Stara Srpska prestonica” pesma grada u kome živim, stvaram, volim i što sam moj rad opisao baš onako kako treba. “Kolo starog svirača” je svakako jedno od onih koje vas lagano pokreću i muzički ispunjavaju. Nastalo je u jednom dahu a tako se i svira. Za ovo kolo čak kažu da je posle “Medenog” jedno od najlepših kola koja su komponovana.
Vaš studio je na dobrom glasu, kako postižete tako odličan i autentičan zvuk?
Imam studio u kome radim i koji ima svoje uslove za potrebe snimanja i produkcije pesama i kola. Kako sam često angažovan u studiju i moj orkestar, neretko se dešava da je sa mnom ceo orkestar na snimanju, tako i dolazimo do adekvatnog zvuka koji je autentičan pre svega po tome što sviraju živi instrumenti. Pored orkestra, pevački sastavi su veoma prisutni i angažovani. Sve to omogućava velika kabina za snimanje i samim tim smo u poziciji da nam je rad dosta kompleksniji, ali sa dobrim i realnim zvukom. U tome mi najviše pomaže moj dugogodišnji ton-majstor i snimatelj Dobrica Andrić.
Vaše su zasluge velike kada je u pitanju očuvanje tradicionalne muzike. Da li se zaista narodna muzika vraća na velika vrata ili zbog novih talasa pada u zaborav?
Ranije se cenilo požrtvovanje za očuvanje naše muzike. Danas se posmatra drugačije, ljudi počinju da se bave muzikom zbog sticanja profita, dok ljubav za dobrom muzikom umire. Retki su oni koji ovaj posao još uvek rade iz ljubavi, ali ih ima doduše. Sve se menja i menja. To je činjenica zbog koje sam veoma zabrinut i žalostan. Muzika je dar koji treba darivati i drugima, sebičnost od čoveka pravi nečoveka, a muzika to ne trpi. Muzika je dar od Boga.
Kako je nastalo “Šumadijsko kolo” kojeg pevaju velikani Snežana Đurišić i Radiša Urošević?
Prva verzija pesme “Šumadijsko kolo” pojavila se na festivalu u Kragujevcu. Moje drage kolege sa kojima često nastupam Dušica Jovanović i Miroslav Simović prvi su iznedrili ovu pesmu, što mi je jako drago. Uz pratnju Srpskog ansambla “Smilje” ova pesma je osvojila srce publike i zasjala u najlepšem smislu. Kako sam u to vreme svirao mnogo veselja u Šumadiji opšte je poznato da bez narodnog kola ni jedno veselje nije moglo da prođe. To je bila moja inspiracija za nastanak ove pesme. Posle mnogo godina ovu pesmu su presnimili Snežana Đurišić i Radiša Urošević uz pratnju mog “Velikog narodnog orkestra”. Snežana Đurišić je poznata po tome da snima pesme koje su vrhunskog kvaliteta, a na moje ogromno zadovoljstvo i incijativu Radiše Uroševica, posle prvog preslušavanja Snežana je odmah pristala, te je ova pesma ponovo snimljena i prezentovana na RTS-u.
Ja sam kompletan autor pesme kao i većine pesama koje sam uradio. Izdvojio bih iz zaveštanja Stefana Nemanje najvažniji deo koji kaže: “Zato ljubite čedo moje svoju pjesmu i svirku kao dušu svoju. Pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pjesma i zaigra tuđe kolo!”
Slavica MOMAKOVIĆ
