ESKLUZIVNO: MLADA NAUČNICA MR. KRISTINA SAVIĆ MOTIV JE ZA DALJI RAD NAŠOJ SLIKARKI GORDANI NENADOVIĆ

Čuvena slikarka Gordana Nenadović, koja živi i radi u Čikagu otvoriće u novembru mesecu galeriju u St Petersburgu (Florida) takođe, njena škola slikanja nastaviće sa radom u decembru, koju je pre dve godine tamo započela. Pored Čikaga koji joj energetski i poslovno odgovara i u kojem je naslikala vrhunske slike, otkrila nam je, ovom prilikom, da joj Florida takođe veoma prija i da joj je postala nepresušna inspiracija za slikanje i posao. Gordana je završila Pedagošku i Likovnu akademiju kao i Učiteljski fakultet pa joj rad sa decom i odraslima nimalo nije stran, odičan je pedagog. Ume da oslobodi učeniku ruku i da ga vodi savršeno do prepoznavanja započete ideje, da slika postane emocija, priča i poseban doživljaj. Sve što radi ona radi sa odgovornošću i preciznošću pa nije čudo što njeni đaci o njoj govore sve najbolje.

Da je u životu potrebno izabrati uzor, ikonu, koja će vam pomoći da steknete samopouzdanje i pronađete svoj put, svedoči javno pismo Gordanine učenice Kristine Savić, sadašnje naučnice, magistra molekularne biologije i fiziologije, koje je stiglo u našu redakciju paralelno sa Gordaninom finalnom odlukom da svoj umetnički i pedagoški rad preseli na Floridu i da živi na relaciji Čikgao – St. Petersburg. Pismo prenosimo u celosti kao i kraći razgovor sa Gordanom Nenadović.

“Želim pre svega da se zahvalim portalu “Svet Australia” na ovako ugodnoj i jedinstvenoj prilici da kažem nešto o sebi, svom odrastanju, školovanju i današnjem radu,ali pre svega bih stavila poseban značaj u ovom intervjuu na moje dugogodišnje poznanstvo sa prof. Gordanom Nenadović, koja je bila moj prvi učitelj i žao mi je što mi nije kasnije  likovno predavala.

Sve je počelo davne 1994. godine i mojim polaskom u Osnovnu školu “Sava Kerković”. Saznanjem da škola uskoro počinje kao i svaki mališan nisam se baš mnogo radovala novim obavezama i odricanjima, random ustajanju i pešačenju do škole, sve dok nije došao taj prvi dan i susret sa mojom učiteljicom Gocom. Mlada, vedra, a i puna entuzijazma ušla je u učionicu naše škole sa velikim srcem u grudima, prigrlila nas kao svoju decu, a ja, već tada osećam da imam ispred sebe primer dobre duše, osobe koja će mi biti primer pravih vrednosti. To su bile prelepe 4 godine kojih se i danas sećam, način na koji se sećam tog perioda nije bio samo kroz ocene i naučene lekcije koje su se podrazumevale, taj period ima za mene jednu drugu dimenziju. Taj period je mene izgradio kao čoveka, naučio vrednostima, naučio kako da na svaki izazov, čak i da volim životne izazove, da se prema svakom problemu postavljam racionalno kad treba, a istovremeno i srcu da dozvolim da bude ponekad slabo. Naučila sam uz Gocu da budem slobodan čovek, to je teško objasniti šta znači biti slobodan čovek, sloboda je zaista stvar samosvesti i načina na koji čovek gradi svoj život. Ja sam već tada dobila dobar putokaz da je život zapravo sve što sami stvorimo i dosegnemo ali i istovremeno i dar od Boga!

Danas nakon 26 godina kao magistar molekularne biologije i fiziologije mogu da kažem da i dalje osećam prisustvo svake reči i podršku koju sam dobijala od moje Goce. Prošle smo mnogo, nastupale na smotrama, književnim večerima, takmičenjima u recitalu, matematici, naučila me lepom izražavanju, dostojanstvenom držanju i bontonu, naučila me da budem borac i takmičar sa zdravim duhom u svemu tome. Naučila me je da se radujem i uspehu drugoga, da priznam kad izgubim. Sve su to važne stvari za jedan zdrav odnos prema sebi i životu.

Ponosile smo se jedna na drugu, razumele se pogledom, bila je podrška kada je bilo teško i kada nisam bila na vrhuncu zadatka, znala je da mi kaže “bila si najbolja, idemo dalje, onako kako ti želiš i koliko želiš”. Pružala je sigurnost i slobodu da biramo.

Danas kao neko ko živi u Norveškoj, zemlji koja simbolizuje slobodu i jednakost gde je školski sistem izgrađen upravo kroz ove principe, mogu da kažem da sam ja još davne 1994. imala priliku da uživam u takvom odrastanju i da danas u Norveškoj budem žena uvažena kao čovek slobodnog duha i čovek sa razumevanjem za različitosti.

U Norveškoj radim kao šef jedne laboratorije, odgovaram za svoje zaposlene i posao, uz to imam mnogo izazova, za svaki od njih moram se prilagoditi, a uvek su najteži oni koji su u vezi sa potecijalnim nezadovoljstvima i konfliktima, zahvaljujući svemu što sam prošla na životnom putu uspevam da se izborim sa svim situacijama, a jedan od načina je taj što umem da saslušam i razumem nečiju reč jer je mene neko razumeo i saslušao na pravi način. Goca me je naučila da iskažem osećanja, da budem slobodna da kažem šta osećam i kako osećam, što i danas primenjujem kako u poslu tako i u životu. Goca je neko ko je za svoje učenike činio da se osećaju dobro, mnogo puta nas je pitala šta ona može da uradi za nas, da se mi osećamo još bolje i lepše. To su upravo reči koje danas primenjujem u svom radu i sa svojim zaposlenima.

Što se ostatka mog školovanja tiče, kroz celu osnovnu školu, gimnaziju i fakultet, bila je prisutna i veoma izrazena radna navika izgrađena još kao Gocin đak. Postavljala sam sebi uvek velike ciljeve i postizala ih hrabro, to nije došlo tek onako, već čvrstom verom u sebe i slobodom. Otvorila sam i vrata u svet kao i moja Goca i sada uzdignute glave koračam dalje.

Želim da kažem da, kako je moja Goca ponosna na mene, tako sam ja ponosna na nju i na svaki njen uspeh. Oduvek sam znala da je Goca mnogo ispred svog vremena, što je ogledalo u njenom radu tada kao učiteljica, posle kao nastavnik likovne kulture a i danas kao slikar i profesor. Ono što je najvažnije ona je jedna hrabra žena sa velikim srcem punim ljubavi!

Jako sam srećna zbog ove prilike da kažem sve ovo i da se na neki način zahvalim Goci, mojoj učiteljici. Dugo sam osećala želju za ovim. Mnogo često pričam prijateljima o tome koliki je pečat ostavila na mene, drago mi je da ove moje reči odjeknu još dalje, jer je ovo priča koja bi trebalo da bude primer i pokazatelj koliko je važno ostaviti dobar pečat na nekoga još u njegovom ranom detinjstvu i koliko je to bitna smernica za dalje u životu”.

S’ poštovanjem,

Mr. Kristina Savić

Zamolili smo Gordanu Nenadović da da kometar za ovo pismo.

“Hvala mojoj dragoj učenici Kristini na ovom pismu koje je za mene velika motivacija za dalji rad, takođe, motiv su mi svi moji đaci koji su danas uspešni ljudi. Uvek sam na nju bila ponosna kao na moje dete, ta ljubav je bila besuslovna prema njoj i njena prema meni. Kristina je bila  posebna, vredna, pametna, verovala sam u nju, znala sam da će daleko dogurati u životu.

Postoje pored Kristine još mojih učenika na koje sam ponosna i kojima sam predavala likovno u Ljigu u Dudovici. Moram da kažem da je to bila jedna izuzetna generacija, danas su svi ostvareni ljudi”.

Slavica MOMAKOVIĆ