Boro Škorić, izuzetni umetnik na harmonici, dobro je poznat estradi i ljubiteljima prave narodne muzike. Pratio je mnoge velike pevačke zvezde, omiljen je kod kolega, jer je vrhunski muzičar i divan čovek. Boro je rođen u Lici u selu Strpci. U 8-oj godini se sa familijom preselio u američki grad Detroit. Postigao je mnogo, kako na polju muzike, tako i u privatnom biznisu, jer ima svoju firmu na Floridi “Skoric Hearing aid Center” i za njega radi 40 ljudi. Danas živi svoj američki san sa suprugom i četvoro dece u prekrasnoj vili sa bazenom u West Palm Beach-u, inače turističkoj atrakciji. Uživaju u plodovima svoga rada, poseduju jahtu, nekoliko luksuznih sportskih automobila, izuzetno su gostoprimljvi i veliki broj umetnika su ugostili. Iako u životu ima sve što poželi, Boro je ostao skroman i dobar čovek, sa večnom muzičkom dušom.
Koliko godina ste imali kada ste počeli da svirate i koji je to bio instrument?
Imao sam 6 godina kada sam počeo da sviram gitaru. Od malih nogu sam bio fasciniran muzičkim instrumentima. Moji ujaci su imali akustične i električne gitare, i pošto su mi one bile pri ruci, njih sam prvo počeo da sviram.
Ušli ste u muzički svet sa gitarom, danas ste cenjeni harmonikaš, zašto ste promenili instrument, jeste li prestali da svirate gitaru?
Nisam nikada prestao da sviram gitaru ali sam prosto harmoniku voleo više. Imao sam 12 godina kada sam počeo da je sviram. Otac mi je kupio prvo klavirnu harmoniku i to je bio razlog sam što sam je svirao.
Jedan dan me je privukla dugmetara koju je naš kućni prijatelj imao, dok je svirao, učinilo mi se da sam čuo neki slađi ton, možda je to bio neki njegov triler i ja sam se zaljubio u dugmetaru. Kada sam je probao prvi put, video sam da se mnogo lakše svira sa tehničke strane i tada sam doneo odluku, počeo sam da je sviram.
U Detroitu je bio vaš muzički start, da li ste u tom gradu imali dovoljno uslova za napredovanje?
Zahvalan sam kolegama sa kojima sam tada počeo da sviram, koji su bili dosta stariji od mene, iskusniji i koji su me prihvatili, podržavali me, pokazivali mi koliko su oni tada bili u mogućnosti da mi pokažu. Na žalost, to nije bila pravilna metoda, niti najbolja za jedan zdrav početak i temelj. Imao sam izuzetnu želju da napredujem, mnogo sam vežbao i ipak sam se izborio i uspeo da dođem do odgovarajućeg nivoa. Kasnije sam imao privilegiju da radim sa veoma dobrim muzičarima koji su mi na neki način pomogli.
Da li ste uzimali časove harmonike, jeste li imali svog muzičkog idola?
Imao sam veliku čast da uzimam časove kod čuvenog Novice Negovanovića, mada je to bilo kratko, on mi je mnogo pomogao da ispravim neke stvari. Novica Negovanović je bio moj idol, mnogo sam voleo i volim još uvek njegove pesme.
Sa Novicom Negovanovićem, Pece bubnjarem i Savom Radusinovićem
Godine 1985. pobedili ste na takmičenju harmonikaša Severne Amerike, šta vam je ta pobeda donela u profesionalnom smislu?
Kao pobednik dobio sam nagradu Guerinni harmoniku i besplatno putovanje u Soko Banju sa pravom da nastupim na finalnoj večeri za Prvu harmoniku Jugoslavije. Meni je u to vreme bio san da učestvujem na jednom takvom takmičenju, bio sam van sebe od sreće i uzbuđenja. Pravio sam tada neki plan, da ostanem u Beogradu kod mog prijatelja pokojnog Save Radusinovića i da me polako ubaci u “muzičku mašinu” ali sudbina mi nije dala, vratio sam se u Ameriku.
Sa desne strane na levo: Laza, Boro, Aca, Lelo, u beloj košulji nepoznat i Sale
Pratili ste mnoge poznate pevače da li bi ste želeli da izdvojite nekoliko injihovih imena?
Bila mi je čast da pratim dosta naših velikih pevača i pevačica: Nedeljka i Dušicu Bilkić, Cuneta Gojkovića, Braću Bajić, Zorana Kalezića, Jasnu Kočijašević, Dragoslava Mihajlovića – Kanarinca, Mitra Mirića, Lepu Lukić, Ljubu Kešelja, Zoricu Brunclik, Novicu Negovanovića, Slavicu Momaković, Branku Šcepanović, Savu Radusinovića, Zorana Jovanovića itd…
Primetila sam da Šumadiju svirate posebno lepo, stilski tačno, šta vas inspiriše da je svirate tako bogato?
Hvala Slavice, od malih nogu sam se ježio od lepote kad god sam čuo šumadijsku svirku, bilo to da je lep foršpil, pesma ili kolo, trudio sam se maksimalno da sviram taj stil. Znate kako, Šumadija treba da se svira kako je Bog rekao ne treba je mešati sa drugi stilovima. Narodna muzika je prava ako ima svoje poreklo. Dovoljno je da pomislim na Moravu ili Ibar i da imam inspiraciju. Mislim da je isto važno što sam naslušan dobrog sviranja Novice Negovanovića i starije garde kao što su Radojka i Tine Živković.
Koji još žanr u muzici volite da svirate?
Volim da sviram Blues Rock na gitari, inače moram istaći da sam u srcu čist narodnjak. (smeh)
Da li imate neku muzičku neostvarenu želju?
Iskreno, nemam neku konkretnu želju u ovom čudnom periodu pandemije, osim što volim ponekad da nešto snimam kod kuće kao što ste čuli, volim akustiku.
Sa suprugom
Kojim poslom se sada bavite u Amerci?
Video sam davno da se od naše muzike ovde u Americi teško živi pa sam 1988. godine počeo da radim za firmu “Beltone” koja proizvodi slušne aparate. Tada sam radio kao tehničar i prodavac tih aparata i moram reći na visokom nivou, jer sam bio broj jedan u Americi punih 20 godina. Naravno, dok sam radio ovaj posao svirao sam svakog vikenda.
Poslovan čovek
2008. godine sam napustio firmu i otvorio svoju kompaniju “Skoric Hearing aid Cnter” koja isto radi testiranje sluha i prodavanje slušnih aparata. Danas moja supruga i ja vodimo firmu zajedno sa 40 radnika.
Borina kuća na Floridi sa parkiranim sportskim automobilima
Živite na prelepoj Floridi, porodični ste, izuzetno zauzeti poslovima, imate li vremena za neki hobi?
Tako je, preselili smo se na Floridu 2014. godine, kao što znate klima je fantastična i mislim da smo doneli dobru odluku. Oduvek sam imao dobru organizaciju, navikao sam da nađem vremena za sve. Svakodnevno idem u teretanu na trening, igram košarku, idemo ponekad na jahtu, kupio sam je da možemo svi zajedno da uživamo i da se odmaramo. Obožavam automobile, imam ih nekoliko jer volim dobru vožnju. Ali obavezno nađem vremena za instrumente, čak sam počeo da uzimam časove za gitaru da bih održao i na tom instrumentu kondiciju.
U svojoj jahti
Sa starijom ćerkom pored jednog od automobila
Posle svega što ste postigli, šta vam sada znači narodna muzika?
Narodna muzika mi je čitavog života značila mnogo, ispunjava me maksimalno. Od malih nogu muzika je bila prisutna u mojoj kući u mojim ušima. Muzika je nezamenljiv deo moga srca!
Možemo li nešto novo u muzici da očekujemo od vas?
Planiram da snimim nekoliko kola koje baš sada pripremam, takođe i da snimim dosta akustičnih snimaka preko acapella aplikacije.
Videla sam vašu muzičku sobu na jednoj slici, koliko zapravo imate instrumenata?
Imam moju “šok sobu” kako je iz milošte zovem. Tu sam kao u raju, imam 5 harmonika, 3 Guerrini, jednu Dalapu i jednu Ballone Burini. Takođe imam 4 gitare i raznu muzičku opremu. Iako više ne sviram na nastupima, volim da sam okružen instrumentima, tako se osećam totalno ispunjen.
Koja vam je harmonika omiljena?
Najviše volim ton Dalape, ali najviše sviram Guerrini Champion jer je najlakša za sviranje.
Škorićev bazen – predivan pogled na zalazak sunca na Floridi
Hvala Boro na razgovoru, da li bi ste želeli za kraj, da poručite nešto našim čitaocima?
Hvala Vama i vašoj redakciji portala Svet Australia! Pošto sam rođeni optimista, uvek kažem da trebamo da se pozitivno fokusiramo na stvari na kojima imamo kontrolu. Gde nemamo kontrolu, da to ignorišemo, jer tako samo gubimo energiju. Volite se i poštujte, a što se tiče muzike borimo se da sačuvamo naš bogati i prelepi narodni melos.
Slavica MOMAKOVIĆ
