Od samog početka ideje o pokretanju Portala “Svet Australia”, ideja je bila da samo ime, praktično, nije asocijacija na Australiju, nego da isti ima mnogo veći i širi kontekst. Da bude, pre i iznad svega – svetski (World Wide)! To je podrazumevalo da je morao “stići” i do najmoćnijeg kontinenta, Severne Amerike, odnosno SAD i Kanade gde živi najveći broj iseljenika sa prostora nekadašnje zajedničke države.
Izbor urednika nije bio težak jer mi se Slavica Momaković, čuvena estradna umetnica, nekadašnja perjanica kultnog ansambla “Đerdan”, činila logičnim potezom. Zapravo, “izbor” je bio u zamisli jer se morala i druga strana složiti, to jest, prihvatiti ponudu koja će se kasnije, kako je sama Slavica više puta rekla, pretvoriti u izazov.
Uz minimum komunikacije, Slavče, kako je iz milošte zovem, prihvatila se đavolski teškog posla.
Žena, kojoj je ovo bio prvi novinarski izazov u životu, slobodno mogu reći, isti je položila sa najvišom ocenom i vremenom, postala nezamenjivi i integralni deo Portala koji će i preko nje postati prepoznatljiv u svetu, Srbiji, Evropi, Australiji, gde je i sama, krajem 80-tih prošlog veka, sa uspehom gostovala i gde sam imao priliku i lično da je upoznam (tada sam bio “piskaralo” za prestižnu kuću TV Novosti, pre svega “Sabor”, sa statusom dopisnika iz Australije).
Slavica, koja je u međuvremenu svom prezimenu po kojem je publika prepoznaje, devojačkom, dodala i Miljanović, danas sa porodicom živi u Čikagu gde i redovno nastupa, onoliko i u obimu koliko se njoj dopada. Ujedno, pomaže mlađim kolegama da se ostvare u muzičkoj branši kojima, kao muzički obrazovana, ponekad drži časove pevanja. Osim toga, ona je istinska paradigma svojim koleginicama u poslu, ponašanju, u svemu… prosto rečeno, dama sa stilom i pokrićem.
Šta reći kad je neko od svoje 15-te godine postao solista Radio Televizije Novi Sad, da ima preko 50 trajnih snimaka za njih, sa legendarnim tamburaškim orkestrom Janike Balaža. Da je njen pevački dijapazon veliki i različit, da peva podjednako dobro izvornu narodnu muziku, romanse, starogradske pesme, balade i novokomponovane pesme. Da je snimila 9 albuma i nekoliko singlica za najelitnije diskografske kuće.
Zato je, dragi čitaoci, pred vama intervju sa ovom legendarnom, pre svega umetnicom, koja je ostavila trajne snimke za najveće izdavačke produkcije.
Slavče, pre svega, hvala što si se odazvala pozivu za ovaj intervju. Za početak, možeš li da napraviš paralelu između muzike koja je bila u, da tako kažem “zlatno doba”70 -ih i 80-tih, sa ovom današnjom?
To je bila muzika koju smo svi voleli, prelepe pesme sa toplim melodijama i odličnim tekstovima, mnoge i danas slušamo što ukazuje na njihovu vrednost. Kompozitori su komponovali divne raskošne pesme za vrhunske pevače, na temelju našeg bogatog muzičkog folklore. Slušajući ih odmah smo znali da je ta muzika deo nas, naše kulture i našeg porekla. Postojali su festivali, velike muzičke turneje, na kojima su nastupali sjani pevači i orkestri, mnogo je bilo akustičnog zvuka. Kako su se vremena menjala, menjala se i muzika. Od 90. godine u većini je preovladala elektronika, strani muzički uticaj, pojavili su se plagijati, kopiranje, kao da je sve tuđe lepše nego naše. Da se razumemo, ne možemo muziku stavljati u isti koš i danas postoje jako dobre novokomponovane pesme, veliki hitovi, izuzetni pevači, orkestri, kompozitori i tekstopisci…
Sa Radišom Uroševićem
Poznato je da je pevač u to vreme morao proći kroz stroge kontrole i ispuniti visoke kriterijume što nije slučaj danas; drugim rečima morao je da zna pevati.Danas pesme snima “svako”, sve se vrti oko para ; zašto je to tako po tvom misljenju?
U to vreme muzički urednici, zajedno sa programskim savetom uglednih diskografskih kuća, birali su najbolje vokale zajedno sa odgovarajućim kvalitetnim muzičkim materijalom. Veoma su bili visoki kriterijumi, nije svako mogao da peva. Kada bi sklopili ugovor bili su obavezni da snose veći deo troškova; da odštampaju ploče, često veoma visok tiraž, da obezbede distribuciju, doštampavanje, postere, reklamu besplatnu na rediju i televiziji, za uzvrat od velike prodaje ploča to bi kompenzirali i ostajali su vlasnici vrhunskih izdanja. Pevači su najčešće brinuli o pesmama i orkestru. Svi su tada dobro zarađivali, zavisno koliki je ko imao procenat od prodaje; muzičari, pevači, kompozitori, tekstopisci, diskografske kuće.
Pojavom interneta 90. godine stvari su se promenile, prodaja ploča je drastično počela da opada, potražnja je bila sve manja, jer se muzika na internetu slušala besplatno… Diskografskim kućama se više nije isplatilo da u toj meri ulažu u pevače.
U današnje vreme pevači u većini ceo projekat sami plaćaju (čast izuzecima), od prodaje CD-a gotovo da nemaju zaradu, sve im troškovi pojedu. Najčešće snimaju zbog prisutnosti u medijima da bi sebi obezbedili posao. Otud se stvorila situacija da se popularnost kontroliše novcem. Nije više važno kako ko peva, nego koliko ima para da plati. Što bi rekao naš narod “kolko para toliko muzike”.
Sa pokojnim Milanom Babićem harmonikašem Mićom Ćirkovićem
Pojedine radio stanice neguju izvornu narodnu muziku kao i dobre stare hitove. Ti sama imaš preko 50 trajnih snimaka za RTV. Šta je potrebno da bi se to ostvarilo?
Na žalost to je tačno, samo pojedine radio stanice imaju takvu uređivačku programsku koncepciju. Izvorna narodna muzika je deo naše kulturne baštine, naše muzičko blago, trebali bismo da se sa njom ponosimo. Pogledajte samo Grke ili Ruse na koji nivo su oni podigli svoju tradicionalnu muziku, to je za svako poštovanje.
Radio Televizija Beograd i Radio Televizija Vojvodine prave trajne snimke za njihovu arhivu izvorne narodne muzike, starogradskih pesama i romansi koju godinama čuvaju.
Da bi pevač mogao za njih da snima morao je prvo da položi audiciju bez obzira ko je on, da li je popularan ili nije. Pre svega treba da ima zdrav i lep glas (ne prolaze istrošeni i promukli vokali), da lepo i tačno peva melodiju, nikako da je menja ili ukrašava na svoj način. Baš onako kako su te pesme zapisane. Pre audicije može da potraži pomoć korepetitora koji rade u radiju i da se dobro pripremi. Ako prođe audiciju, onda pesme treba dobro da uvežba sa orkestrom i tek tada može da ide u studio na snimanje.
Sa Biljanom Jevtić
Zašto danas na nastupima imamo takozvani “one man orkestar” umesto nekadašnjih revijskih i simfonijskih orkestara? Moraš priznati da ni tebi nije isto kad iza tebe stoji grupa od 20-tak vrhunskih muzičara ili kad imaš jednog čoveka za klavijaturama.
“One man orkestar” se najčešće može sresti u restoranima i pojedinim slavljima. Ekonomska situacija diktira uslove, na muziku se jako odrazila. Nemam ništa protiv kolega koji moraju tako da rade, verujem kad bi oni postavljali uslove izabrali bi orkestar. Lično volim više da pevam uz orkestar i u većini slučajeva uspeva mi da ga obezbedim.
Čikago – Snimanje novogodišnjeg programa “Sezam Produkcije” u restoranu Skadarlia. Na slici sa direktorom “Sezama” Žarkom Timotijevićem i kolegama Zoranom Radovanovicem i Vlatkom Miskovićem
Već više od 20 godina živiš u SAD u Čikagu,koji je razlog bio da se odlučiš za takav korak u trenutku najveće slave?
Kada sam zadnji put došla u Ameriku nisam imala plan da ostanem, u predhodnim dolascima uvek sam se posle posla odmah vraćala u Beograd, gde još uvek imam stan. U Čikagu sam upoznala mog sadašnjeg supruga i udaja je bila razlog što sam ostala 25 godina, živimo u srećnom i skladnom braku i imamo sina. U Americi sam uvek bila dovoljno tražena, obišla sam sve gradove pevajući. Život sam sredila tako da pevam kad mi odgovara i skim mi najviše odgovara, ne nastupam po svaku cenu. Živimo mirno, suprug me u poslu ne sputava, to je moja velika sreća jer bez muzike ne bih mogla da živim. U muzici se i u životu doziram, ne volim navalentnost, sve što je preterano ljudima dosadi. Iako živim u Americi muzička vrata u su mi u Srbiji otvorena, znam da se sa dobrom pesmom uvek mogu vratiti.
Sa Dubravkom Nešović i kolegom harmonikašem Zoranom Misojčićem Pižonom
Da se vreme vrati da li bi uradila isto?
Kako sada gledam na stvari opet bih uradila isto. Sreća i zdravlje moje porodice su mi na prvom mestu. Kada sam rodila sina prioriteti su se promenili, pevanje je otišlo u drugi plan. Iako je muzika oduvek bila celo moje biće, i način na koji živim i mislim, tek zajedno sa porodicom, moj život je dobio pravi smisao .
Sa kolegama na nastupu. U pozadini sa harmonikom legendarni Lelo Nika
Koliko u SAD i Kanadi prate se muzička zbivanja iz starog kraja?
Mislim da se delimično prate jer je radno vreme u Americi duže nego kod nas. Starija populacija uglavnom gleda muzičke emisije na satelitskim televizijskim programima, mlađi koriste internet jer se sve može pronaći na YouTube i društvenim mrežama. Gotovo svi imaju Smartphone i mogu biti u sekundi obavešteni ako to žele.
Sa pokojnim Dobrivojem Topalovićem
Kako se vi umetnici slažete u dijaspori?
U Čikagu se posebno dobro slažemo, a mislim i u celoj Americi jer smo svi povezani kao jedna velika porodica. Možemo oko nečega da se ne slažemo, čak i da se naljutimo, ali kad jedni drugima zatrebamo, svi smo tu da pomognemo.
Na severno-američkom kontinentu živi i radi veliki broj naših umetnika, pevača i muzičara. Možeš li nam nabrojati neke od njih, bez obzira iz kojeg kraja dolaze?
Tako je, dosta ima umetnika iz naših krajeva na području Amerike. Neka mi ne zamere jer nemam dovoljno prostora sve da ih nabrojim; Nenad Mirković, Alen Slavica, Slađana Ristić, Gordana Nenadović, Dušanka G.Ivanova, Jasmina Jovanović, Marija Mara, Biserka Mišić, Mirjana Negovanović, Dragan Negovanović, Biserka Vunturišević ,Anica Milenković, Alija Dalipović, Vesna Chicago, Tatijana Petković, Jasmina Ilić, Mile Vujnović, Mićo Radovanović, Dejana Antonijević, Dragan Jovović, Aleksandar i Bane Đordević, Dejan Petrović, Ivan Jovičić, Neša Veljković, Saša Minić, Zoran Radovanović, Marko Živković, Goran Stanimirović, Danka Gajić,Zoran Miletić, Radovan Filipović, Miloš Đorđević, Biljana Protić, Zorana Bojanović, Nenad Maršić, Ivana Lola, Bojan Vasilić, Dušan Duke Delić, Vlatko Mišković, Dajana Drača, Sabrija Vulić, Sonja Čukić, Neda Gorančić, Čedo Kabić, Saša Kušević, Ratko Ravić, Antonio Tesevski, Sanja Grahovac, Zvonko Tot, Nenad Perić i Dejan Glišović i mnogi drugi…
Ima li nekih koji odskaču?
Sjajan glumac Dejan Jelača koji živi i radi u Njujorku snimio je više filmova u Holivudu i Njujorku. Do nedavno je Stefan Mileković živeo u Americi preselio se za Novi Sad. Čuveni glumac Žarko Laušević živi u Njujorku. Njihova imena dovoljno govore.
Pandemija Korone je pogodila ceo svet. Čini mi se da ste vi sa estrade među najpogodjenijima. Kako se ti snalaziš u ovim vremenima? Ima li nade da će ovo zlo proći?
Nisam pevala od marta 2020. godine. U početku pandemije nastupe sam pomerala, kasnije kako se situacija nije smirivala mnoge poslove sam izgubila. Srećom moj suprug radi pa nemamo finansijske probleme. Neke moje kolege pandemija je jako pogodila, opet srećom, ima onih koji su se snašli i rade druge poslove. Iskreno se nadam da će ova godina biti bolja od predhodne.
Koji su tvoji planovi za naredni period?
Imam 4 odlične pesme koje bi trebalo da snimim. Zbog Korone se još uvek ne usuđujem da idem u studio, a i teško je u ovim uslovima okupiti muzičare. Nadam se da ću do leta uspeti da ih finaliziram. Još jedan veliki diskografski projekat imam u planu ali je rano da o njemu govorim. Nešto sasvim novo bih trebala da uradim. Ponude za posao prebacila sam za kasno proleće, počeću ranije da pavam ako se sutuacija smiri.
Od pre dve i po godine si angažovana na mestu urednika Portala Svet Australia za SAD i Kanadu ali radiš intervjue i sa kolegama sa raznih strana sveta,koristeći poznanstva i veze. Kako se osećaš u koži novinara?
Pre svega zahvaljujem se Rade na ukazanom poverenju i podršci, jer mi je izuzetna čast što me je tako jedan ugledan novinar pozvao u tim i postavio na mesto uredika. Uz tvoju pomoć, prijateljstvo, putokaze, kao i uz vreme i rad koji sam uložila, danas sam tu gde jesam…
Zavolela sam izuzetno novinarski posao. Posebno me raduje i motiviše što umetnici iz raznih krajeva sveta doživljavaju portal “Svet Australia” kao “svoj” jer nas sve više kontaktiraju i izveštavaju o njihovim delatnostima.
Šta je lakše biti pevač ili novinar?
Mislim da je i jedan i drugi posao izuzetno težak i odgovoran. Potrebno je mnogo učenja, rada, usavršavanja, ulaganja, da se postignu dobri rezultati. Gledano sa aspekta mog dugogodišnjeg muzičkog iskustva, možda je ozbiljnom profesionalnim pevaču jednu nijansu teže, jer glas je instrument koji nije večan. Mora da ga čuva i neguje kao da je najskuplji dijamat. A da bi to zaista i bio, mora čitavog života na toj visini da ga održava da bi trajao. Ako glas izgubi karijeru je završio. Konkurencija je velika, novčana ulaganja takođe… Muzika je oblast koja se večno uči, uvek ima nešto novo da se otkrije i sazna.
Šta bi preporučila mlađim kolegama na putu sticanja popularnosti. Ima li recept za to?
Poseban recept ne postoji. Mladim pevačima bih poručila da pevanje počnu da uče od izvorne narodne muzike, jer će tako steći osnovni temelj znanja; gde i kako da upotrebe ukrase, kako se oni pevaju, naučiće stilove, dikciju. Ako žele više da napreduju, preporučujem da potraže pomoć mentora ili profesora pevanja, da savladaju tehniku disanja, jer bez pravilnog disanja nema ni pravilnog pevanja i sve drugo što je potrebno za dobro pevanje. Ako ih od početka interesuju drugi žanrovi svakako trebaju da potraže stručnu pomoć…
Video spot hita “Sanjam te” sa albuma “Kao violina”
Poruka za čitaoce.
Dragi čitaoci, živite život sa puno nade, budite pozitivni, priželjkujte sreću sebi i drugima, ulepšajte malim radostima svoj svet. Želim vam mnogo zdravlja, sreće i uspeha, da sve što poželite vam se ostvari. U trenucima odmora čitajte naš portal “Svet Australia” čekaće vas uvek lepi sadržaji sa polja umetnosti. Ne zaboravite muziku, ona nas uvek vraća sebi, podseća na ljubav, a ljubav to smo mi. Vaša, Slavica Momaković-Miljanović.
Rade BERAK
