Kada za sagovornika imate muzičku zvezdu Josipa Matića, intervju lako preraste u materijal za knjigu-biografiju, a razgovor u slušanje sjajnih i poučnih priča iz bogate karijere i života pevača i kompozitora. Mnoštvo anegdota i crtica iz života su svakako ono što je ovom intervjuu dalo praznični sjaj, u svima nam tužnom vremenu Korone. Josip Matić se možda i neće složiti s tim epitetom zvezde, ali on to sa svojim pesmama, odnosom prema publici, kao i ljubavi koju mu publika poklanja, sigurno već jeste.

Pevača zatičem, doduše virtuelno, u Ljubljani, gradu u kom je svio svoje porodično gnezdo, zauzetom oko završnih radova u svom studiju ali uvek raspoloženom za razgovor sa novinarima i onima koji cene njegov rad. Okružen dvema kćerkama, sinom i suprugom, rado se priseća svojih početaka i rodnog kraja:

Rođen sam 10. 02. 1972. u Laufenu, nemačkom gradiću na obali reke Salzah, na samoj granici sa Austrijom. Moji roditelji su bili, kako se to tada popularno zvalo, radnici na privremenom radu u inostranstvu, i zaista je to trajalo nekih osam godina. Tu smo rođeni prvo ja, a zatim i sestra, a imam i mlađeg brata koji se rodio u zavičaju, po povratku roditelja na rodnu grudu. Moji su rodom iz Banja Luke i za te krajeve me vežu prelepe uspomene, imam familije tamo kao i porodičnu kuću mojih roditelja, pa rado odlazim u zavičaj, kad god mi to prilike dozvole.

Vaši prvi dodiri sa muzikom?

Moj otac je svojevremeno često svirao harmoniku i bio vrstan harmonikaš, mogu reći da sam od rođenja bio okružen muzikom i prelepim pesmama. Kada je otišao u Nemačku, posvetio se samo preduzetništvu, našao se i uspeo i u tim vodama, a harmoniku je valjda zbog nemanja vremena ostavio po strani. Sigurno je da sam od njega nasledio taj gen, ljubav prema muzici, ali nije uvek lako biti dete muzičara, kad želite krenuti roditeljskim stopama. Verovatno želeći da me zaštiti od tog mukotrpnog puta koji je znao da ću preći, ili nekog mog eventualnog razočarenja u taj poziv, i nije baš bio oduševljen na početku mojim odabirom. Naravno, to se mnogo godina kasnije pretvorilo u podršku, ali sam zaista u detinjstvu morao i da krijem da sam recimo, član muzičke sekcije u školi. U toj sekciji sam prvo svirao metalofon i morali smo kupiti ili iznajmiti taj mali instrument, da bismo vežbali kod kuće. Otac nije hteo ni da čuje za to, pa sam ja na stolu vežbao, udarajući po zamišljenim tipkama metalofona i uvek spreman dolazio na nastavu u muzičkoj sekciji. Sećam se, u drugom, trećem razredu osnovne škole sam, po nagovoru ujaka počeo da nastupam na raznim priredbama. Pored sviranja, otkrilo se da imam i lep glas, a to je prvo otkrila porodica. Znači, otpevati dve, tri pjesme na mom prvom nastupu pred publikom nije bio nikakav problem za mene, već više taj neki mali strah ili trema, kako će me publika prihvatiti. Na svu sreću i to sam brzo prevazišao.

Šta je sve potrebno u životu nekoga ko tek kreće ovim putem, da bi uspeo?

Prevashodno je potreban talenat, želja i rad mlade osobe, kad oseti i zna da samo tim u životu želi da se bavi. Posle toga dolazi podrška porodice koja je poželjna, ali nisu je svi imali. Mene je recimo tetka krišom upisala u Muzičku školu, kada sam bio peti razred osnovne škole. Po nekim kriterijumima, trebalo je u Muzičku krenuti ranije, ali zbog mog specifičnog životnog puta ja nisam imao prilike za to. Međutim, u Muzičkoj školi se otvorio jedan novi svet za mene, bajkovit i prelep. Uspeo sam tokom te prve školske godine da završim dva razreda Muzičke škole, svirajući tamo harmoniku. Posle prvih 5 meseci u Muzičkoj školi, sećam se, otac je jednom došavši s posla jeo, a ja sam zasvirao neko kolo. Ispala mu je kašika iz ruke! Tada sam rekao da idem i u Muzičku školu a on me odveo grad i kupio mi prvu moju harmoniku. Crvenu, prelepu, marke Barcarola, sa 40 basova! Niko srećniji od mene nije bio. Podrška, to je ono što ističem kada roditelji prepoznaju talenat kod svog deteta. kao recimo ja kod mlađe kćerke Lidije i sina Matea. Lidija se bavi pevanjem i to uspešno, pored svog posla, a sin je druga godina Muzičkog konzervatorija ovde u Ljubljani. Inače, obe kćerke su mi u medicini, samostalne su i odgovorne osobe, svi su vredni i ambiciozni i to je moja kruna života, još ovog najmlađeg da izvedem na pravi put i zaista, šta više poželeti kada je porodica u pitanju.

Javni nastupi su krenuli tada nezaustavljivo…

Jesu. Recimo, tada je bilo popularno takmičenje pevača pod nazivom Prvi glas komune. Nisam ja baš na prva dva, tri moja nastupa ni osvojio neke nagrade, ali nisam odustajao, verovao sam u sebe. Jer, kada u osmom razredu napišete i komponujete svoju prvu pesmu, vi znate da je to vaš život i da odustajanja nema. U školi sam bio veoma aktivan u horu, što kao pevač, što kao solista, a svirao sam i u orkestru harmonika. U slobodno vreme sam sa stricem već išao na manja veselja i osetio šta znači daj neposredni dodir sa publikom, sa narodom. Ništa mi nije bilo draže nego u svojoj sobi svirati harmoniku uvežbavajući stalno nove pesme, što školske, što narodne, mada su se profesori u Muzičkoj školi pomalo mrštili na te “narodne”.

Na takmičenju Prvi glas komune ste osvojili i prvo mesto?

Da, 1987.sam pobedio na Prvom glasu komune u Laktašima i otišao na republičko takmičenje u Vitez. Tamo sam imao priliku upoznati Dragana Stojkovića Bosanca i Envera Šadinliju. Oni su tada mom ocu i meni predložili da za tadašnjih 50 miliona dinara ja snimim svoju prvu ploču, jer su bili oduševljeni mojim glasom. No, moj otac, rekavši da će mi on radije za taj novac kupiti harmoniku Guerini, odbije tu ponudu, što mi je eto, ostala kao jedna žal u karijeri. I zaista mi je otac kupio obećanu harmoniku, a ja sam i dalje pevao i svirao, sada već u bendu sa stricem i tečom. 1988.sam osnovao svoj orkestar, sa gitarom, bas gitarom, bubnjem i naravno, mojom harmonikom, te počeo sa 16 godina da vikendom sviram u kafani. Moji roditelji to nisu mogli prihvatiti, pogotovo moj otac, poznati privatnik i preduzetnik tih godina, jer je očekivao da ću ja nastaviti porodični biznis, a ne baviti se tim “neozbiljnim, ciganskim” poslom. Ja sam međutim nastavio da se intenzivno bavim muzikom i do odlaska u vojsku u martu 1991.godine već svirao u drugom bendu, sa muzičarima profesionalcima, starijim od mene. Završio sam srednju školu Mašinsko-saobraćajni školski centar, tako da sam i u vojsci položio još dve kategorije i čak bio i instruktor. U Čapljini, gdje sam poslan na služenje vojnog roka sve je bilo sjajno do maja-juna, kada su počela svima poznata, tužna ratna dešavanja. Nakon par prekomandi, Šabac, Valjevo…poslan sam u Knin, gde ostajem sve do kraja vojnog roka. Na terenu, bili smo po nekim polusrušenim kućama i tu se našla jedna napuštena stara harmonika na kojoj sam svirao. Napravio sam i zvučnike od kartonskih kutija, da nam ulepšam te teške i neizvesne dane, a najveći razlog je bio da mi je muzika veoma nedostajala. Ma, gde sam ja, tu je uvek pesma, ona je moj život!

Vaš odlazak u Sloveniju?

Posle vojnog roka dobijem ja ponudu iz muzičke agencija Lira ovde iz Ljubljane, da tamo pevam i nastupam, a tu su ponudu mnogi pevači odbijali, ne znam zašto. Želeo sam, iskreno, da se maknem iz haosa koji je već počeo na ovim prostorima, tako da mi je ponuda pokojnog Midže, poznatog basiste zaista odgovarala i oberučke sam je prihvatio. Sa prijateljem Štefom bubnjarem i našom opremom, krenem put Slovenije i pređem sa starom ličnom kartom granicu. Tamo nas je čekala već uigrana ekipa za rad , a spavanje smo imali u jednom hotelu, gde sam i jeo i zapravo, započinjao svoj samostalni život. Lokal je bio ogroman, sećam se, primao je i do 1000 ljudi, baš nam je lepo krenulo. Ali, kako se rat u Bosni razbuktavao i naši životi su se menjali, pa moj cimer gitarista više nije mogao da deli sobu sa mnom, jer mu je došla porodica i svi su nekog očekivali, jednostavno, videlo se, ništa nije bilo isto. Ostavši sam, shvatio sam da nikada ne možeš ostati sasvim sam, pojave se uvek neki dobri ljudi i pruže ti ruku spasa kad najmanje očekuješ. Tako se pojavio moj prijatelj Miroljub Miki Milošević, s kojim od tada negujem jedno sjajno prijateljstvo dugo evo već 30 godina i koji je radio i aranžmane na mojoj prvoj ploči. Izuzetan čovek.

U septembru 1992. smo Miki i ja osnovali orkestar i on je sa prekidima, izmjenama sastava, našim odlascima i dolascima, funkcionisao sve do 1994. Nisam kao vojni obveznik imao pasoš, tako da sam imao velikih problema pri prelasku granice sa Italijom te ‘92.gde sam odlazio povremeno da sviram. Rešilo se i to nekako, uz teške muke. 1993. upoznajem H. Muslimovića na njegovoj turneji po Rijeci, Puli, Labinu kada je pevao na mini turneji sa Mehom Hrštićem, Mahirom Burekovićem, Kemalom Malovčićem i sa mnom. Tom prilikom mi on prijateljski nudi svu podršku u budućnosti, što ja pamtim kao jedan ljudski gest.

Te 1993. sam pevao i svirao s orkestrom u restoranu Sova svaku noć i nakon jednog incidenta za vreme svirke, ja odlučujem definitivno da postajem samo pevač.

Kada se setim u Beču vremena ‘94,’96,'97…takvih je opasnih situacija po klubovima bilo, govorim o tzv.mafiji, fanaticima, nacionalistima, ali na svu sreću prošla su i ta vremena.

Vaša prva ploča?

Kada je te 1994. pala Mikijeva i moja odluka da odemo, on za Švajcarsku, a ja za Nemačku, uspeli smo u tom periodu da uradimo moju prvu ploču, tj.album Skrivenu te čuvaju, na koji sam i danas jako ponosan. Odlazim u Štutgart, na zamenu umesto Seje Kalača koji je nešto bio sprečen, da pevam i tu me zatiče Halid Muslimović po čijim i ranijim savetima, odlazim za Beč gde srećem mnogo kvalitetnih pevača i upoznajem muzički svet u detalje.

Upoznajem još jednog mog sjajnog prijatelja Gorana Gavrilovića i na toj relaciji, Beč-Štutgart-Slovenija, razvija se moja nova pevačka etapa, uz pomoć Gorana, koji mi je i aranžirao naredna dva albuma.

Postajete veliko ime u svetu muzike…

Ako moja publika tako kaže…Eto, 1999. sam snimio album uživo, zatim dolaze i drugi albumi: Snežana, Jak kao stijena, Muške suze, 2009.ponovo jedan živi album, 2014.album za Grand, stalno ja radim na novim projektima i pesmama.

Celo vreme sam putovao, nastupao, upoznao sva velika imena iz sveta muzike i bez prestanka radio. Imam oko 230 realizovanih pesama, što za druge pevače, što za sebe, mojih oko 105 otpevanih i snimljenih. Nastupao sam na raznim festivalima: Ilidža, Bečki oskar popilarnosti , Sevdah fest, Akord, Lira, Moravski Biseri, Bihaćki festival, Uteksov festival, osvajao mnoge nagrade…Sarađivao sam sa mnogim tekstopiscima, a izdvojio bih saradnju i prijateljstvo sa Tešom Mrkonjićem, zadnjih 8-9 godina, imamo sigurno 400 urađenih pesama, gde sam ja radio muziku. Još sam ja relativno mlad, preda mnom je još mnogo toga, a pesme su tu.

Recite nam nešto o svojoj porodici?

Njih četvoro, supruga i naše troje dece mi pružaju tu snagu, neophodnu da stvaram i borim se, taj mir i ljubav koji su potrebni svakom čoveku. Kao što sam mnogo puta rekao, moja supruga je sigurno ponela veliki dio tereta i odgovornosti, kada su deca u pitanju, ona je ostajala s njima jer sam ja radio, putovao. Ja sam mogao da im pružim takvo okruženje, da supruga bude sa njima celo vreme i da im ništa ne fali, kad sam ja poslovno odsutan.Rezultat se sada vidi i na tome sam joj neizmerno zahvalan, imamo troje dece za ponos. Moja mlađa kćerka Lidija je nastupala u Zvezdama Granda, krenula je mojim stopama, ima izdatih pet singlova i sada nešto novo u pripremi. Ja sam tu kao oslonac svima njima, a mislim da je zdrava i harmonična porodica temelj srećnog života. Ovo ostalo i nije toliko bitno, mi smo samo obični prolaznici na sceni života. Mnogo volim i životinje, posebno konje i pse, evo možete na fotografijama da vidite i našeg kućnog ljubimca, to je posebna ljubav.

Planovi za budućnost?

Kao i svaki čovek i ja imam planove, dok si živ planiraš nešto. Recimo, nisam još nikad napravio turneju kroz Ameriku, Australiju i Kanadu, volio bih to, da zapjevam i tamo. Želim da privedem kraju radove u svom novom studiju i nekim nekretninama, ali i da realizujem još mnogo pjesama, da pevam.

Ja se 34-35 godina družim sa ovom svojom harmonikom, zamisli da toliko vremena provedeš sa jednim instrumentom. Ali, ja volim muziku, i to je volim od kad znam za sebe. Tako će biti do kraja (smeh).

Neostvarena želja u karijeri?

Pa iskren da budem, nisam možda ostvario tu neku popularnost i imao hitove u karijeri koje mislim da zaslužujem. Ja sam recimo samo radio, nastupao, a TV je čudo. Možda sam delom za to kriv i sam, nisam se nikad preterano medijski eksponirao, a nije sve ni u radu, treba i ovaj deo posla ispoštovati. To je ta neka jedina žal, da je tako nazovem, koju imam. Kad pogledam ko je sve na vrhu te neke lestvice popularnosti kod nas, vidim da pevački kvalitet zaista igra danas malu ulogu. U današnjem uređenju društva mnogi su, koji bi nekada, dok se cenio kvalitet pre svega, bili dno dna jer to jesu, uspeli. Posreći se nekom, a iza svakog od nas stoji dobar anđeo ili đavo, život je čudna kombinacija tih raznih faktora koji vas dovedu na to neko samo vaše mesto.

Interesantan je taj faktor sreće u karijeri, u životu?

(Smeh) Da, eto, recimo neki popularni pevači danas ne znaju da postave konfiguraciju trilera, navodim jedan primer samo. Ponavljam, posreći se, plus današnje prilike su to dozvolile i preko noći se desi taj momenat sreće koja prosto, s oproštenjem, padne i “usere” tamo nekog. Ne bih želio da ispadne da pljujem po nekima, nego je tako.

Ja tačno znam u ovom svetu muzike, koliko ko može i vredi, skidam kapu svima onima koji su kvalitetom uspeli, koji su pevačke veličine. Sa svim velikim pevačima sam nastupao i delio binu, možete to da vidite iz ovih mojih fotografija, a publika pamti te nastupe. Sa kraljem Šabanom Šaulićem recimo, sa Šerifom Konjevićem, sa mnogima…Govorim samo o stanju u estradi, o realnosti, naravno ništa lično nemam ni protiv koga i svima želim sve najbolje, ko je god šta postigao, super.

Ne mogu reći da je baš sve do sreće ili sudbine, opet kažem, za mnoge stvari ja sam sam sebi bio kriv, imam taj neki čvrst stav u životu da ne dam na sebe, da ne mogu u momentu da prećutim, da ne dozvoljavam tzv.lojderima da upravljaju sa mnom kao sa robotom. I tu se gube pesme, prilike…recimo četiri pesme nisam otpevao, a mogao sam : Moje najmilije, Nikada se promeniti neću, Vozovi mog života i Kao dobrog momka. Nisam znao da prećutim. Ja uvek kažem da ono što ti je od Boga suđeno to tako i bude, a opet neki od nas tek kasnije u životu dosegnu svoj najveći potencijal i uspeh.

Hvala Vam najlepše na ovom razgovoru, u ime redakcije portala i u svoje ime, želim Vam još mnogo uspeha u životu i karijeri, srećna Vam Nova 2021. godina kao i Vašoj porodici, svako dobro!

Hvala i Vama takođe, ja bih poželeo da svi budemo živi, zdravi i srećni na ovoj planeti, da nam svima bude lepše i da nas obiđe svako zlo!

Pozdrav svim čitaocima portala www.svet-australia.com širom sveta.

Razgovarala: Nataša Glamočanin


1 KOMENTAR

  1. Sve pohvale za velikog umetnika 3u1 (svira,peva i komponuje) i celoj porodici koja je sve to ispratila.Neka im je srećno i berićetno, dugo godina živi i zdravi bili! Josipu želim istrajnost,mudrost I snagu, u duši spokoj,mir I istinsku sreću, a celoj porodici da uživaju u životu kao u najvećem blagu!

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here
Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila