Moja današnja sagovornica je Jasna Đokić, Istaknuti vokalni solista RTS i bivša članica vokalno instrumentalnog sastava Đerdana. Jasna će našim čitaocima otkriti šta radi, šta novo priprema, kakvi su joj planovi.
– Upravo sam završila snimanje nekoliko novih pesama, pesama koje su se „dogodile“ spontano, koje su mi poklonili autori smatrajući da su stvorene za mene.
Sa pesmom Miloša Matejića, prijavila sam se na Sabor narodne muzike koji organizuje RTS i Savez estradnih muzičkih umetnika Srbije (SEMUS), gde se bira najbolja kompozicija i najbolja interpretacija. Konkurencija je izuzetno velika i čekam da vidim da li će moja pesma biti izabrana.
Šta Vas je navelo da napustite karijeru profesora muzičkog vaspitanja i postanete pevačica prvo narodne, a potom i zabavne muzike?
– Ja sam oduvek želela da budem pevačica, međutim završila sam Muzičku akademiju, postala pedagog i radila u osnovnoj školi i gimnaziji. Bila sam uspešna u poslu, ali to je bilo u vreme rata i inflacije pa sam morala da radim u tri, četiri škole da bih mogla da preživim. Moj suprug je takođe završio muzičku akademiju, teoretski odsek i trubu, pa smo se zajedno borili i dovijali kako da sastavimo kraj sa krajem.
Da bi ste se bavili profesijom pedagoga morate imati specifičan mir, staloženost i strpljenjeprema deci, sve ono što ja nemam. Ja sam energična, kreativna, brza, volim akciju. Dok sam radila u školi uživala sam u radu sa troglasnim dečijim horom a kapela (ital. a cappella), sa kojim sam osvajala nagrade na svim takmičenjima gde smo učestvovali.Volim scenu, javne nastupe pa sam zato iodlučila da postanem pevačica.
Meni, mom glasu mnogo više leži zabavna muzika ali 1998.godine kada sam počinjala da se bavim pevanjem „zabavnjaci“ su bili u totalnom zapećku te sam odlučila da se oprobam u starogradskoj muzici.
Prvi put sam nastupila u emisiji „Cune i prijatelji“, onda su me primetili na Radio Beogradu, pa sam nastupila na renomiranom Banjalučkom festivalu starogradske muzike 1998. i 1999. gde sam dobila drugu, odnosno treću nagradu stručnog žirija za izvođenje pesama „Moja čerga putuje“ i „Eh da mi je da mi je“. Kada bih sada počinjala karijeru sigurno bih počela sa zabavnom muzikom.Zabavnu pesmu osećam i pevam srcem i dušom, a narodnu donosim emocijom i interpretacijom.
Šta biste izdvojili kao značajno iz Vaše dosadašnje karijere?
– Puno svari! Bila sam članica ansambla „Đerdan“ pet godina pod rukovodstvom Mire Vasiljević gde sam se učila tradicionalnoj narodnoj muzici. Dugi niz godina sam snimala pesme za trajni arhiv Radio Beograda sa orkestrom Branimira Đokića i Ljubiše Pavkovića. Osvajala sam mnogobrojne nagrade i dobila mnoga priznanja za svoj rad, a 2017. godine stekla status istaknutog umetnika muzičko, umetničke scene.
Takođe bih izdvojila veliki solistički koncert u dvorani Kolarčeve zadužbine u novembru 2017.godine, u pratnji renomiranog orkestraStanislav Binički i tamburaškog orkestra D7 iz Novog Sada, a povodom 20 godina umetničkog rada i stvaralaštva. U decembru iste godine održala sam i humanitarni koncert u Beču posvećen deci sa Kosova i Metohije.
Najlepše pesme koje sam snimila u karijeri za mene su i danas „Goro le goro“ pesma Maje Živković ćerke pok. Danila Živkovića i Vere Ivković koja je takođe bila u Đerdanu, pesma Vuka Kandića „Gde si“ i pop pesma „Navika“.
Bavili ste se i humanitarnim radom?
– Da, pevala sam mnogo humanitarnih koncerata, što sa Branimirom Đokićem, što sama. Imam preko 30 zahvalnica za nastupe na humanitarnim koncertima i drugim događajima. Pevala sam i na događajima za stara lica, što u njihovim domovima, što na Kolarcu.
Kada smo kod domova, moram da dodam da dok je pok.Mira Vasiljević boravila u domu za stara lica, koleginice i ja smo joj svake godine pevale za rođendan. Ona je to zaslužila, bila je osoba od koje smo mi „Đerdanke“ mnogo naučile i koja je jako poštovala red, rad i disciplinu. Sada je ansambl Đerdan preuzela i veoma uspešno vodi njena ćerka Jasmina, predivna osoba koja je nasledila majčin temperament i ide njenim stopama.
Da li je danas lakše mladim pevačima da naprave karijeru nego što je to bilo u vreme kada ste Vi počeli da pevate?
– Pa mislim da nikada nije lako stići do uspeha u muzičkim vodama. Za uspeh nije dovoljno biti talentovan i znati da pevaš. Ima raznih načina kako stići do uspeha, ali generalno potrebno je da se sklope mnoge kockice. Uglavnom uspevaju oni koji imaju jako izražen talenat za muziku a uz to imaju sreće da ih neko primeti. Danas ima mnogo talentovane dece koja fantastično pevaju a koja ne mogu doći do izražaja, a sa druge strane uspeh naprave neki koji su mnogo lošiji. Ja mislim da je sve to stvar sreće.
Ja imam pet solističkih albuma sa divnim pesmama koje nisu prošle na „prvu“, moje pesme nisu hit, ali traju. Nikada nisam jurila pesme koje uglavnom postaju trenutni hitovi, pesme sa tri tona, da sam to mogla da prihvatim i podnesem sve bi verovatno bilo drugačije.
Možete li napraviti komparaciju narodne muzika sa početka Vaše karijere i danas?
– Prava novokomponovana narodna muzika je ista i onda i sada. Drugo je to što se danas narodnom muzikom zovu i pesme koje su pravljene za zabave po klubovima i splavovima, koje, iskreno, nemaju ništa zajedničko sa pravom narodnom muzikom. To su uglavnom pesme sa nakaradnim tekstovima, sa puno turcizama, to je folk pomešan sa nekim drugim izrazom, koji ne bih znala kako da nazovem. U vreme kada sam ja počinjala nije ni moglo da se snima i peva bilo šta, prava novokomponovana narodna pesma podrazumeva kvalitetnu muziku koja se oslanja na našu tradiciju i divne ljubavne ili druge tekstove.
Jasna da li Vaš angažman u LM posmatrate kao druženje ili profesionalni angažman?
– Goca Stojičević i ja smo dobre dugogodišnje prijateljice. Kada je otvorila taj restoran pevale su samo ona i Nena Vukadinović, potom je pozvala mene, a onda su nam se pridružili Saša i Izvorinka Milošević. Nije u pitanju nikakav profesionalni angažman, svi mi koji nastupamo u LM smo kolege, dobre kolege sa zajedničkim interesima. Svi smo različiti, svako ima svoj muzički doprinos i na taj način pravimo tako dobru atmosferu. Moram naglasiti da je Goca, sa svojom ljubaznošću i harizmom najzaslužnija za uspeh tog restorana.
Kažite nam kakvi su Vam planovi, u kom pravcu će se dalje odvijati Vaša karijera?
Imam velike planove. Sada čekam da vidim da li ću proći na napred pomenutom Saboru narodne muzike, pa ako prođem, spremam se za taj nastup.
Rešila sam da ponovo osnujem troglasni dečji hor, radim na tome, ali na žalost korona je znatno usporila realizaciju plana. Trenutno sam u pregovorima oko prostora, pa kada sve dogovorim onda ću i obelodaniti.
Želela bih da se oprobam kao muzički urednik, što je u skladu sa mojim obrazovanjem, tako da radim i na tom planu.
Mimo muzike, nameravam da radim na sebi, da se posvetim sebi, da volim sebe, da budem zdrava, da se negujem, da budem lepa, da šetam, boravim u prirodi, da se družim, da se posvetim porodici, sinu, suprugu, sestri, roditeljima, jednom rečju da uživam u životu i da budem sretna.
Što se tiče muzike pevaću dok živim, dok ja osećam da mogu i da je to što radim i dobro.
Jasna hvala što ste izdvojili vreme za čitaoce portala „Svet Australia“!
Boba JELIĆ
