Kad razgovarate sa Čkaljom Vlahovićem, svestranim muzičkim zabavljačem, morate dobro paziti šta ćete pitati ili uopšte reći. On sve pamti i ne libi se u oči vam reći šta misli. Ponekad vam se učini da je to neka vrsta drskosti ali ćete ubrzo shvatiti da je to neki njegov odbrambeni mehanizam i on jednostavno ne da da mu bilo ko kreira stavove van njegovog sveta i njegove aure. Opet, on je jedan dobrica, spremna za šalu, ali i ono što je najvažnije, da pomogne kolegama i prijateljima koliko god je to moguće. Nedavno je pokrenuo inicijativu da se promovišu naši mladi estradni umetnici u Australiji i spreman je da im se stavi na raspolaganje, da im pomogne da nađu svoje mesto pod muzičkim nebom. Na postavljena pitanja je odgovorio kratko ali jasno. Kaže da bi sve moglo biti komplikovanije ali da to ne bi pilo vodu, pa se odlučio na – kratko i jasno! Ne voli da priča o privatnom životu jer želi da to i ostane – privatno!
Evo kakao je tekao naš razgovor:
Kada si došao u Australiju i kojim povodom?
U ovu lepu zemlju sam stigao, 28. marta 2008. Iz ekonomskih razloga, u potrazi za boljim životom, i uslovima za bolju perspektivu svojoj deci.
Kakvo si stanje na muzičkoj sceni zatekao?
Blago prezasićenje tržišta, koje je vodilo ka bezvoljnim muzičkim manifestacijama. Da pojasnim, po meni, dosta kvalitetnih muzičara koji nisu dovoljno motivisani. Nedostatak posla u muzici vodi ka gubljenju volje, kao i u svakom drugom poslu.
Kada i na koji način si se počeo ozbiljnije baviti muzikom ovde?
Čim sam stigao 2008. posle mesec dana. Pevao sam u Dandenongu. Na prvom mestu u čuvenom cafe “BAS” kod mog kolege Rada-basa. Čovek koji je pratio i Harisa Dzinovića, Zdravka Čolića, Anu Bekutu, itd. Posle toga u “Palmi “kod Neša i naravno istovremeno krenule su i privatna veselja.
Kada si osnovao orkestar Lucky Band i ko su bili njegovi članovi u početku?
Lucky band je osnovan 2012. god. Prvi članovi su bili Rajko Simić, Aleksandar Stevanović, Goran Sablić Versace i naravno ja. Vrlo brzo se priključila i Ružica Jondić. Osnovali smo ga svi zajedno, to bih voleo da naglasim, ali sam ja dao ime, koje je prihvaćeno.
Ko su današnji stalni članovi?
Moraću da te razočaram ali sebe obradujem, članovi su ostali isti, i svi su tu, sem Rajka Simića koji se preselio u Srbiju. Da je ovde naravno da bi imao svoje iskusno mesto.
Koju vrstu muzike izvodite pretežno?
Sve stilove sviramo, takvo je tržište, menjaju se generacije, a muzika mora da se prilagođava svima. Ne sme se vezivati za stilove, u tom slučaju sebi ograničavate tržište. Nemogućnost izvođenja svih stilova, smanjuje količinu ljudi koji vas traže.
Kakav je tvoj odnos sa kolegama iz benda kao i onaj sa kolegama iz branše?
Odnos je jednostavan, prema samom sebi sam prestrog, samim tim verujem da njima isto prezentujem. Nadam se da će moje opterećivanje sitnicama i detaljima biti isplativo i njima. Ostale kolege ne viđam često ali naravno sve se svodi na profi odnos kad se sretnemo. Sa nekima se bolje poznajem samim tim i družimo se.
Održavaš li kontakt sa starim krajem odnosno sa kolegama sa kojima si ranije sarađivao?
Naravno, to je neiscrpan izvor energije. Ljudi koji imaju veće tržište, više svirki podrazumeva se iskustvo prednjači. Mislim da mi je to jedan od glavnih faktora koji me pokreće u nedostatku energije. Poređenje sa njima mi daje reper gde se ja nalazim u muzici.
Kako bi ukratko opisao trenutnu muzičku scenu u Srbiji odnosno u Australiji?
U Srbiji pa i ovde je uvek bilo perioda uspona i padova samo sa različitim kapacitetom. Tamo više ovde manje. Hoću reći kvalitet ostaje i opstaje sa druge strane “SEZONCI” nekvalitetni brzo prestaju da rade jer nemaju šta da prodaju. Na brzaka pare svako hoće ali znanje je surovo, jer nameće znanje samim tim nema konkurenciju.
Šta predlažeš da se podigne na veći nivo?
Bez obzira na uslove uvek i stalno potenciram na radu, sve ostalo su prazne priče. Shvatam nedostatak energije da se vežba i napreduje zbog manjka tržišta ali rad uvek pobeđuje. Mora da se nađe način ako to stvarno voliš. Sve ostalo su samo izgovori.
Kako komentarišeš sujetu koja se javlja i ispoljava kod dobrog broja tvojih kolega?
Sujeta je u svim poslovima prisutna kao što znamo ali lepo pitanje. Moram da te podsetim da svaki javni posao u kojem si i ti Rade, dobija veću ili ti preuveličanu sliku. Hoću reći sve što je javno je samim tim i preuveličano. Tvrdim da svaki posao u istoj meri ima sujete. Verovatno znaš i kroz svoj posao da je tako, ali sama činjenica da je posao javni dobija drugu dimenziju. Daje druge, povećane razmere reakcija kod ljudi. Hoću reći svaka greška se kažnjava javnim linčom i reakcijama, tako da nimalo nije prijatno. Javni posao nimalo nije zahvalan, kao što i sam znaš. Jedina specifičnost moje branše koju bih izdvojio je da sama scena podigne čoveka na PIEDESTAL koji nemože svako da nosi. Narodskim rečima ‘KO VISOKO LETI NISKO PADA’.
Ne bih izdvajao muziku od drugih poslova koji imaju iste probleme kao i mi sami.Ponavljam samo zbog javnog eksponiranja sve zadobija veću dimenziju samim tim osuda je ogromna,i budi kod čoveka sujetu kao kod svih normalnih ljudi ali koja je javno prodana i povećava u ogromnim količinama osude i razmere.
Ima li mesta za sve vas na muzičkoj sceni u Australiji ili bi trebali napraviti nekakvu selekciju?
Svako ima mesta pod ovim suncem, to nikako nema pravo da se radi. Selekcija je, hteli mi to ili ne prirodna stvar. Treba raditi na sebi a ne na tuđim nedostatcima. Lakše je slažem se da se drugi osuđuju ne bi li lakše dobili svoj prostor. Jednostavno nemožete samog sebe hvaliti a ne videti svoje nedostatke. Mislim da svako ko nastavi da napreduje nema vremena za selekciju i traženje mana drugima. Na sebi ima mnogo posla, hteli mi to priznati ili ne.
Kakva je budućnost naše muzike na petom kontinentu?
Budućnost je u mladima i ona je individualna stvar, koliko uložimo toliko dobijemo, manje više. Itekako postoje talenti, sve ostalo je na njima. Uslova imaju više nego što smo mi imali, mislim na tehniku. Čak se bolje snalaze sa tehnikom nego stariji, što im daje ogromnu prednost i u radu i u reklami. Znači sve je tu samo treba iskoristiti. Naša muzika će živeti koliko mi uložimo u našu muziku i mlade, prirodni sled događaja.
Možeš li nam reći nešto privatno o sebi?
Pikantno pitanje, nezahvalno. Prvo i osnovno volim muziku i upražnjavam je koliko mogu. Ne dozvoljavam sebi mnogo neproverenih stvari, mislim na istrživanja u domenu muzike. Volim društvo od kojih imam šta da naučim. Trudim se, ne znam da li uspevam, da suzbijem emociju pogotovu trenutnu, i da na to mesto stavim profi odnos, a što je najbitnije ako ne znam da popravim na bolje i ne kritikujem. Da bi nešto kritikovao, moraš da znaš da popraviš. Večito vodim borbu sam sa sobom da svako osećanje pretvorim u rad i pozitivu.
Imaš li za kraj neku poruku kolegama odnosno našim čitaocima?
Kolegama nemam šta da dodam, sem da se bore kao što sebe savetujem. Napredujte učite i sve pretvarajte u volju za rad i napredak. A čitaocima poručujem da slušaju lepu i kvalitetnu muziku, jer kakvu muziku slušate tom životnom stilu pripadate, i tako se osećate. Hvala im na podršci sve ove godine.
Rade BERAK
