U savremenom društvu je teško izabrati put pravedan i moralan. Veliki su izazovi pred mladim, nesazrelim čovekom. Nadarenim ljudima je i teže jer ih i sredina teško prihvata i razume. Da parafraziram Andrića koji navodi da se izuzetnost kažnjava, kako je zapisao u Anikinim vremenima.
Priča koju ćete čuti pokazuje da ljubav kao vodilja, uporan i požrtvovan rad i danas, kao i nekad, dovode do velikih postignuća. Bog voli one koji ne odustaju.
U centru Kraljeva, na vrhu jedne višespratnice u perionici među prostrtim rubljem, po čitav dan su se mogli čuti prelepi zvuci violine, koji su svojom toplinom milovali Kraljevačka jutra ili zalaske sunca. Sav u grču koncentracije, nežni plavušan Momčilo Ranđelović, svirao je kao da se pred njim nalazi auditorijum najpažljivijih slušalaca.
Tada su ga tako zvali. Danas je vrhunski violinista poznat širom nekadašnje Jugoslavije po svojim virtuoznim interpretacijama, izuzetnom muzikalnošću i mnogobrojnim nastupima. Dugogodišnji solista, koncertmajstor i prva violina Narodnog Orkestra Radio Televizije Srbije, učinio nam je čast da u ovom ekskluzivnom intervjuu govori o svom životu, uspesima i teškoćama kroz koje je prolazio da bi postao najveće ime među našim violinistima. Dovoljno je reći Momčilo-Moma Stanojević.
Krenimo od Vaših početaka. Kako je Momčilo Ranđelović postao Momčilo Stanojević?
Rođen sam u Kraljevu, od oca Radoslava i majke Radmile. Kako je otac bio sa službom u Slavoniji u selu Krndija kod Đakova, majka se samnom pridružila ocu. Ubrzo sam se razboleo, a kako u selu nije bilo moguće adekvatno lečenje, tetka i teča su predložili majci da me vrate u Kraljevo gde će oni brinuti o meni. Tetka Olga i teča Dragiša su mi pružili toplinu roditeljskog doma. Vreme prolazi i upisujem se u osnovnu školu „Svetozar Marković”.
Polazak u školu – Kraljevo
Kako ste zavoleli muziku?
Tetka je veoma lepo pevala i svako veče me je uspavljivala pesmom. Vremenom sam i ja uz nju počeo da pevam. Prenela je na mene tu ljubav ne samo prema muzici nego i životu uz muziku.
Odvela me je u muzičku školu. Tada sam želeo da sviram harmoniku. Tada mi je uzor bio Branimir Đokić (smeh) moj budući kolega. Međutim, komisija je procenila da imam izuzetan sluh i na predlog direktora muzičke škole, Branka Mladenovića, nevoljno sam upisao violinu.
Tetkina upornost i moje višečasovno svakodnevno vežbanje rezultiralo je nagradom na mom prvom takmičenju u Kruševcu. Zatim su se ređale nagrade na republičkim i saveznim takmičenjima. Tada sam shvatio da je violina moja najveća ljubav.
Mnogi umetnici iz sveta klasike govorili su da se takav talenat rađa jednom u sto godina.
Tačno. Zbog toga sam i dobio Titovu stipendiju ali sam još uvek svirao na školskoj violini jer tetka i teča nisu bili u mogućnosti da mi kupe instrument. Moje Kraljevo mi ispunjava davnašnji san i kupuje violinu francuskog majstora Ganga.
Pošto ste već postali poznati širom tadašnje Jugoslavije, da li ste imali ponude za dalje usavršavanje posle niže muzičke škole?
Imao sam dosta ponuda. Recimo Škola za muzičke talente u Ćupriji, muzička škola Josip Slavenski u Beogradu. Čak su jednom došli profesori iz Rusije i ponudili mi školovanje na Konzervatorijumu u Moskvi.
Zašto niste prihvatili tu primamljivu ponudu?
Tetka i teča su bili protiv jer su smatrali da se neću vratiti.
Ostajete u Kraljevu gde završavate nižu muzičku školu. Kako nastavljate svoje školovanje budući da Kraljevo tada nije imalo srednju muzičku školu?
Dobijam ponudu Simfonijskog orkestra RTB da stipendira moje dalje školovanje, u Beogradu. Međutim tu nastaje problem. Radio Beograd je davao stipendiju samo učenicima koji imaju prebivalište na teritoriji Srbije. Mene su roditelji prijavili u Slavoniji odakle me nisu odjavili, stoga nije postojala mogućnost da prihvatim stipendiju. Jedino rešenje bilo je da me usvoje tetka i teča i prijave moje prebivalište u Kraljevu.
Za mene i moje roditelje bio je to najbolniji trenutak u životu, iako za moje dobro. Tada postajem Momčilo Stanojević.
Da li je stipendija bila dovoljna za život u Beogradu?
Stipendija je bila dovoljna za jednu memljivu suterensku sobicu, u ulici Dimitrija Tucovića. Tetka i teča, lošeg materijalnog stanja, slali su mi nešto novca kad i koliko su mogli. Bio sam više gladan nego sit. Počeo sam i da pušim i često sakupljao bačene opuške i zavijao u novinsku hartiju.
To ipak nije uticalo na moju posvećenost violini. Osvajam još dve prve nagrade: Republičku u Beogradu i Saveznu u Zagrebu.
Nisam imao uslova za učenje. Često sam izostajao sa gimnazijskih predmeta da bih mogao u školi da vežbam violinu. Bez obzira na velike uspehe koje sam postizao, profesori nisu imali mnogo razumevanja. Često su me obarali iz matematike, fizike i hemije. To je dovelo do toga da jednostavno napustim školu i vratim se u Kraljevo tri meseca pred kraj drugog razreda srednje škole.
Sada kad se osvrnete na taj period, da li smatrate da je takav postupak bio neophodan?
Bio sam jako nesrećan i umoran od nemaštine. Pun gorčine i besa. Mislio sam da mi je jedini izlaz da se vratim u Kraljevo. Međutim i tetka i teča nisu imali razumevanja za moje stanje, bez obzira na njihovu ljubav prema meni.
Tetka koja je i poslednju česticu svoje snage, perući tuđi veš, dala za moj uspeh, u nastupu očaja izgovorila je sudbonosnu rečenicu „Marš iz kuće“. Mojih šesnaest godina je to bukvalno shvatilo. Uzeo sam violinu i izašao na ulicu.
Ono što sam nešto kasnije saznao je da su tetka i teča pratili moj razvoj. Isecali su novinske članke i pravili album mog života. Nikad me nisu napustili.
Kod tetke i teče u Kraljevu
Tada počinjem da sviram u kraljevačkom Abraševiću. Direktor društva mi nalazi sobicu pored starog aerodroma blizu fabrike Magnohrom. Pošto je to bilo udaljeno od grada, često sam spavao kod svojih drugova. Danju sam svirao violinu u parku. Moja najbolja i najvernija publika tada, bili su upravo oni. Ostali bi sa mnom do kasnih večernjih sati.
Da li ste tada svirali samo klasičnu muziku?
Ne. Par godina ranije noseći ručak teči koji je radio na železnici, naišao sam na singl ploču Radeta Jašarevića. Bila je bačena na pruzi. Na njoj su bile četiri numere: Svilen konac, Žikino kolo, Orijent i Ševa (Slavuj).
Pošto nismo imali gramofon. Otišao sam kod druga Gorana i naučio da sviram sva ta kola. Inače u našoj kući slušala se narodna muzika, tako da mi nije bila nepoznata.
Po povratku u Kraljevo dobijate angažman u hotelu Turist.
Prvo Abrašević a posle šest meseci u maloj sali hotela Turist. Tu sam svako veče svirao za prenoćište i hranu. Uz kolege sam, onako usput, učio repertoar romansi i starogradskih pesama.
Jednom prilikom se održavalo golubarsko veče „Kraljevčani za Kraljevčane“. Direktor hotela nam je rekao da tada nećemo svirati. Gosti proslave su bili Snežana Đurišić, Predrag Živković – Tozovac i kao poseban gost Zatko Pejaković čija je pesma „Čerge“ bila izuzetno popularna u Kraljevu. Sve njih je pratio orkestar Žarka Josipovića – Škule. Pošto sam bio slobodan došao sam, naravno sa violinom od koje se nikad nisam odvajao, da slušam pevače. Kako sam ušao u salu tako su se prolomili glasove skandirajući moje ime: Beli, Paganini, Beli, Paganini …
Moma i Tozovac mnogo godina kasnije
Tada mi je prišla moja školska drugarica Snežana Đurišić, koja me upita: Hoćeš li da sviraš? Istog trenutka sam se popeo na binu i u dahu odsvirao Svilen konac i Ševu. U sali ovacije …
Tozovac, kojem je publika prekinula pesmu skandiranjem, bio je vidno iznenađen mojom virtuoznošću. Prišao mi je i rekao: Mali, hoćeš li sutra u košarkaškoj sali Sloga, gde sutra imamo koncert, ovo isto da odsviraš?
Tako je i bilo. Posle završenog koncerta, Tozovac se zainteresovao za moj život. Pitao me je gde živim, gde sviram i šta radim. Rekao sam mu da sam napustio drugi srednje i da sviram u Turistu. Tom prilikom mi je i Zlatko Pejaković uputio reči pohvale i podrške.
Da li je to veče i upoznavanje sa Tozovcem bila prekretnica u vašem životu?
Tada ne. Tozovac mi je rekao da su Radio Beogradu formira Narodni orkestar, pod upravom Boždara Miloševića – Bokija. Obećao mi je da će mu reći za mene i javiti mi preko hotela Turist. Godinu dana orkestar nije radio zbog pogibije dotadašnjeg šefa Miodraga Jašarevića.
Sledeća tri meseca sam čekao taj poziv. Nastavlja se moje „gluvarenje“ po Kraljevu. Razočaran, odlučujem da se vratim u Beograd da bih nastavio školovanje.
Prvog dana posle časova odlazim u „Šumatovac“ da se nađem sa drugovima, kako bih se snašao za prenoćište. Čim sam stigao prišao mi je Zlatko Pejaković i upitao: Da li te je zvao Tozovac?
Nije, odgovorio sam kratko.
Sigurno te nije zvao zbog majčine smrti, ali je pričao Bokiju o tebi. To znam. U toku je proba Narodnog orkestra pa idemo tamo.
Kako ste se osećali kad ste ušli na probu? Da li je postojalo uzbuđenje?
Naravno da jeste. Sve su to bila meni poznata lica sa malih ekrana: Aleksandar Šišić, Ljubiša Pavković i Boki Milošević Nedostajao je samo Branimir Đokić koji je tada bio na odsluženju vojnog roka. To je bilo 1977. godine. Imao sam 18 godina.
Zlatko me je predstavio Bokiju, koji me je zagrlio kao sina i rekao: Hajde raspakuj violinu da te čujemo.
Tada sam svirao sve što sam naučio sa ploče Radeta Jašarevića nađene na pruzi. Već posle prva tri takta Svilenog konca, pridružio mi se ceo orkestar. Boki mi je na kraju rekao da uzmem stolicu i da se pridružim orkestru.
Znaš li note? Upitao je Boki. “Naravno. Učenik sam srednje muzičke škole Slavenski i stipendista simfonijskog orkestra vaše kuće”. Dao mi je neke note i zamolio Acu Šišića da ustane i odsvira svoj virtuozni Ciganski stakato, a meni rekao da to isto do sutra u tom tempu naučim napamet. Ako to odsviram biću primljen.
Posle probe orkestar je otišao a ja sam ostao da vežbam sve do ujutro u prostorijama KUD Polet gde su se održavale probe orkestra. Jedva sam dočekao jutro zadovoljan i spreman da pokažem da sam uspeo.
Bravo! Uzviknuo je Boki. Primljen si, prekosutra na koncertu u Domu sindikata sviraćeš solo Svilen Konac.
Tada postajem honorarni član Narodnog orkestra, celu godinu do zvanične audicije decembra 1978. godine. Od jedanaest prijavljenih kandidata jedini bivam primljen u stalni radni odnos.
Od čega ste tada živeli? Gde ste stanovali? Honorara sigurno nije mogao da pokrije sve troškove.
Članovi orkestra su mi solidarno ustupili bonove za hranu u Radiju. Boki, u dogovoru sa Tozovcem, mi je našao sobu na Voždovcu u kući Tozovčeve tetke.
Muzičku školu sam nastavio i završio.
Prijemom u Narodni Orkestar shvatio sam da će moj životni poziv biti i ostati narodna muzika. A sreća je da mi je to i najveća ljubav. Želeo sam da uđem u srž tradicije u čemu mi je najviše i nesebično pomogao maestro Ljubiša Pavković – moj budući dugogodišnji šef orkestra.
To je Ljubiša Pavković i potvrdio rečima:
„Momu Stanojevića sam upoznao 1977. godine kada se prijavio za člana NO RTB. Već tada sam shvatio da se radi o izuzetnom muzičkom talentu koji se retko sreće”.
Istinski zaljubljenik u violinu vredno je vežbao, napredovao, dokazivao se vremenom izrastajući u vrhunskog instrumentalistu i nezamenljivog člana orkestra.
Posle nekoliko godina postaje prva violina (koncertmajstor) Narodnog Orkestra RTB. Na tom mestu ostao je ceo svoj radni vek, nastavljajući put svojih slavnih prethodnika : Carevca, Jašarevića i Šišića.
Predvodi gudački korpus Narodnog Orkestra kao njegova prva violina.
Moma Stanojević poseduje širok muzički opus i podjednako uspešno izvodi sve muzičke žanrove. Prepoznatljiv po toplom tonu violine, izrazitoj muzikalnosti i virtuoznosti! Neke od njegovih vrhunskih interpretacija ostaće zauvek upamćene.
Brojni su snimci u arhivi Radio Beograda sa najlepšim pesmama, igrama, numerama iz naše muzičke tradicije, u kojima učestvuje što kao solista, što kao član orkestra.
Svojim nesebičnim angažovanjem, predanim i profesionalnim radom i muzičkim umećem dao je veliki doprinos radu, kvalitetu i renomeu Narodnog Orkestra kroz protekle decenije. Postao je uzor mnogim generacijama mlađih violinista“.
Od mnogobrojnih nagrada i priznanja koje je dobio, najdraža mu je NAGRADA SRBIJE ZA ŽIVOTNO DELO, koja mu je uručena decembra 2019. godine u Beogradu.
Snežana Stanojević
Urednik redakcije narodne muzike Radio Beograda