Srbija je sinoć izgubila od Argentine na Svetskom prvenstvu u košarci i umesto za medalju gde bi, po kvalitetu i trebali biti, boriće se za plasman od 5-og do 8-og mesta.
Mnogi dežurni kritičari i “stručnjaci” su krenuli sa pljuvanjem i omalovažavanjem, vređanjem selektora i pojedinih igrača… nisi mogao otvoriti ni jedan portal gde nije bacano drvlje i kamenje na njih. Gde nisu bili proglašavani izdajnicima, neznalicama, luzerima… muka bila i od čitanja.
Po meni, koliko god da boli poraz od Gaučosa, treba biti realan pa reći da je košarka znatno evoluirala u odnosu na onu od pre 10 godina. Gotovo ceo tim Argentine je sastavljen od igrača koji igraju u NBA ligi, baš kao i Španija, Francuska, Litvanija, Grčka, Turska…, a i bez toga Argentinci spadaju među četiri najboljih na svetu. Izgubiti od njih nije ni iznenađenje ni sramota. Baš kao i protiv Španije koja je aktuelni prvak Evrope.
Stvorena je neka euforija u javnosti kako će Srbija lagano osvojiti zlato, kako će srušiti Amere i ostale gluposti. Novinari su maltene unapred naš tim proglasili prvakom sveta. Pravljene su razne analize, emisije itd. a sve to je zapravo imalo negativan uticaj na naše igrače jer im je nametnut bespotreban pritisak moranja.
Mnogi su zaboravili da smo bukvalno uoči Mundijala ostali bez dva izuzetna šutera i plejmejkera Teodosića i Milosavljevića koji su među najboljima u Evropi. Obaveza i sva težina je pala na Bogdanovića i njegov učinak je, bez obzira na poraze od Španije i Argentine, bio ogroman (postigao je 50 koševa na dve izgubljene utakmice) ali košarka je timski sport i učinak pojedinca praktično pada u vodu.
Kao neko ko je nekada bio i sportski novinar, zameram ali ga ne razapinjem, selektoru Đorđeviću, što je u oba poraza koristio istu taktiku te je time kad se ušlo u nokaut fazu, bio pročitan od Argentinaca i epilog je poznat.
Ne treba sada padati u očaj i šikanirati ove momke koji su nam doneli i donosiće mnogo radosti. Nije ovim neuspehom kraj sveta! Treba trezvene glave sesti i analizirati gde se grešilo, izvući pouke jer, stara izreka kaže da se “pametan uči na svojim a budala na tuđim greškama”.
Sada im treba pružiti podršku više nego ikada a onima koji preko toga ne mogu da pređu, preoručujem da gledaju neki drugi sport i da košarkaše ostave na miru.
Srbija je mala zemlja ali sportska velesila kojoj, iskreno, nedostaje malo fanatizma koji imaju neke zemlje u okruženju i uspeh neće izostati.
I šta sad? Pa, ništa! Izgubljeno se ne može vratiti. Treba se fokusirati da osvojimo to 5-mesto koje nam garantuje učećše na Olimpijadi u Tokiju 2020. da ne moramo to kroz kvalifikacije.
I ne zaboravite, bili prvi ili tamo neki, sutradan će sunce opet izaći… Nemojmo biti neljudi i samo kritikovati i pljuvati. Malo realnosti nije na odmet.
Izvinite, ja, onako – u prolazu!
Rade BERAK
Tako je Rade, svaka ti je na mestu. Novinari su takvu euforiju napravili i proglasili nas šampionima mesec dana pre početka šampionata. Iskren da budem baš zbog toga nisam ni pratio uživo ove prve mečeve gde smo ”ljuštili boraniju”. Ipak nismo isti bez Teodosića i Milosavljevića a njihovim odsustvom pritisak na tim je još više porastao, odrazilo se to na igru, na raspoloženje, mnogo više smo kiksirali u svim segmentima. Neverovtno je koliko smo tih nekih nesvakidašnjih, početničkih grešaka imali u ova dva meča ali mora se priznati da su i Španci i Argentinci odigrali svoj najbolji basket baš protiv nas. Igrali su turnirski, dizali formu za završnicu jer uvek se baš tu negde oko četvrtfinala sve lomi, eto ovaj put nam se prelomilo nesrećno. Nisu to neki veliki porazi, šta je desetak razlike, to su 2 trojke, 2 bacanja i koš iz igre, eto za toliko su nas dobili i jedni i drugi. Imali smo mi kvalitet da se vratimo u oba meča ali nismo imali sreće, ona nas je napustila kad nam je najviše trebala a ni na nju se nemamo prava ljutiti jer nam je nebrojeno puta u istoriji otvarala kapije. Sreća dođe kad je dobra atmosfera u ekipi i kad postoji želja a ja mislim da smo tu najviše podbacili, nismo uopšte izgledali kao tim koji želi pobede.