Pišući o estradnim umetnicima i umetnicima iz drugih oblasti, od čega sam sa nekima ostvario i prijateljske odnose, bilo je situacija koje su mi se zauvek urezale u pamćenje. Nije šala, u pitanju je više od 40 godina.
Zato ću ovde, na otvorenoj sceni, pokušati da se setim nekih zanimljivih detalja iz tih druženja. U to vreme sam bio dopisnik izdavačke kuće „TV Novosti“ iz Beograda, a prvenstveno sam pisao za njihov muzički magazin „Sabor“ kojeg danas, na žalost, nema. A bio je, na neki način, muziči manifest. Osnovali su ga, nedavno tragično preminuli kralj narodnog melosa Šaban Šaulić i Lepa Brena. I gurao je dok je moglo, sve dok nisu počeli duvati neki „drugi vetrovi“. Redosled sećanja nije hronološki, već onako đuture, kako koje navire.
Vesna Zmijanac, estradna umetnica za koju kažu da joj je svaka pesma hit, sredinom 90-tih doputovala je na turneju po Australiji. Doveo ju je moj prijatelj Vaso Pitra, vlasnik prestižnog restorana na Lygon ulici u Melburnu, a ja sam tada bio urednik „Srpskog glasa“. Bio je decembar, kada je leto i temperature znaju da budu znatno iznad trideset stepeni. Vesna je to znala i zato je došla sa oskudnom garderobom, što se u muzičkim krugovima kaže „par krpica“ na sebi. Kako je u to vreme bila šlang imala je šta i da pokaže. Elem, Božija volja ili šta li je, toga dana njenog nastupa u Melbourne Town Hall-u, zahladilo je kao da smo u Sibiru?!
Sala puna, oko tri hiljade posetilaca. Izlazi Vesna na binu u nekoj crno-rezedo boji haljine do ispod kolena, što je bilo u suprotnosti sa njenim scenskim stilom oblačenja. U muzikoj pratnji bend Slavčeta Dinića, „pojačan“ sa lokalnim muzičarem Lazarom Grozdanovićem na klavijaturama. Ništa čudno da Lazar nije rođen u Australiji, odrastao i družio se sa Aboridžanima, tako da je malo znao o mentalitetu naroda kojem je genetski pripadao. Pobrkao je note i nije trebalo biti stručnjak za muziku da se to primeti, a kako je nastup Zmijančeve bio takoreći bez probe, situacija je odjednom postala napeta.
Vesna je počela da pravi grimase, bes je rastao u njenim očima i u jednom momentu je bacila mikrofon i zamakla iza bine. U publici je nastao šok. Prilazi mi Vaso i kaže: „Rade, kako znaš i umeš, vraćaj je na binu“! Da je vratim, pomislih u sebi, ali kako? Da me otera u tri lepe materine. Ipak, bilo mi žao publike koja je platila skupe ulaznice, pa odlučim da makar probam.
Odem do šanka, naručim flašu Chivas viskija, koju je naravno Vaso platio i uputim se u bekstejdž. Vesna sedi na jednoj drvenoj stolici besna ko ris i samo što ne plače.
Priđem onako bratski, zagrlim je i složim priču da ne obraća pažnju na muziku već da joj verna publika bude na prvom mestu. Naravno, nazdravimo direktno iz flaše. Cile-mile, nekako ja uspem da je ubedim da se vrati na binu ali uslov je bio da Lazar ne svira dalje. Na Slavčeta je bila posebno ljuta, ali nikada se o tome nije javno izjasnila.
Prođe koncert nekako, publika posle svega, zadovoljna. Vratila Vesni osmeh na lice, slikala se sa njom. Par dana kasnije kada sam objavio članak, gleda moja supruga pa poče da se smeje. Ja začuđen, a ona ispali: „Ova haljina na Vesni je od Ljube“! Ljuba je inače Vasina supruga i pošto je i sama bila šlang njena haljina je gotovo savršeno pristajala Vesni Zmijanac.
RADE BERAK
Teško je izdvojiti neku od pesama Vesne Zmijanac, ali evo:
